Kucamo na vrata... Hosebe Ečeberije (VIDEO)

Na kraju shvatiš ko je ko, i kome je stalo do tebe.

Hoseba Ečeberija nije trebalo da dođe do kraja da bi shvatio koliko je navijačima Atletik Bilbaa stalo do njega, ali u trenucima kada se opraštao od čuvene baskijske Katedrale bilo je jasno da bi epitet „više od kluba“ kojim se diči Barselona trebalo da bude preseljen nekih 600 kilometara severoistočno, u srce Baskije.

Tog 17. maja 2010. na San Mamesu desila se, kako je nazvana, „Nemoguća utakmica“. Na terenu se našlo preko 200 igrača! S jedne strane, klinci iz omladinske škole Atletika u formaciji 20-60-17 (svako od njih 200 dobio je šansu da bude učesnik spektakla), a s druge prvi tim, sa standardnih 4-4-2. A u poslednjih 10 minuta, na insistiranje više od 20.000 navijača, na travi su bili svi: 200 na 20. Neviđeno! I sve to zbog njega. Gala (El Gallo), kako su ga prozvali na početku karijere zbog specifičnog izgleda, pre svega dugačkog vrata.

Kako je baš on zaslužio takvu čast? Ta priča je duga, trajala je čitavih 16 godina, a kažu da je najbolje krenuti od početka.

Svet je mlađanog Hosebu upoznao 1995. godine na Svetskog prvenstvu za igrače do 20 godina u Kataru. U timu kojem je bilo nekoliko kasnijih zvezda (Raul, Mičel Salgado, Ivan de la Penja...), on je vodio glavnu reč. Na takmičenju na kojem je Španija zauzela četvrto mesto postigao je čak sedam golova (u četvrtfinalu protiv Rusije dao het-trik), što je bio signal najjačim španskim klubovima da na severu njihove zemlje postoji momak za kojeg ne treba žaliti novac. Ečeberija je tog proleća debitovao za Real Sosijedad, ali klub iz San Sebastijana nije mogao da izdrži pred naletima bogatijih rivala. Najuporniji je bio Betis, koji je tih godina stvarao želeo da stvori moćan tim i nije žalio novac (uostalom, držali su svetski rekord dovođenjem Denilsona), praktično je već spremio novac za otkupnu klauzulu, ali onda se dogodilo - čudo! Čudo koje je iznedrilo jedan mit, i utabalo put ka stvaranju jedne od najčuvenijih generacija u ponosnoj istoriji Atletika. Hoseba je rešio da pređe u redove najvećeg rivala iz Bilbaa!
„To odluka je promenila ceo moj život. Našao sam svoj dom, svoju porodicu. Od tog dana, od tog leta 1995. nikad nisam, ni na trenutak, poželeo da je napustim“, kaže Hoseba.

Iza svega valjala se priča koju će šira javnost shvatiti godinama kasnije. Hoseba Ečeberija i Atletik Bilbao ista su duša. Na prvom mestu im je Baskija, i kada to znate, jasno vam je zašto se odlučio da kao jedan od najtalentovanijih napadača sveta žrtvuje svoj mir i San Sebastijan zameni za rivalski Bilbao. Ečeberija je ponosni Bask, a u politici Atletika da samo Baski mogu da budu članovi ovog tima pronašao je sebe, i svoju filozofiju. Kako sam kaže, pronašao je dom.

Tako je rođena ljubav kojoj je, priznaćete, bilo suđeno da uspe. Hosebu je u Atletiku sačekao plavooki mađioničar Đulen Gerero, a kada im se sledećeg leta pridružio Ismael Ursais, odbačeno dete madridskog Reala, baskijska bajka mogla je da počne.

Brz kao đavo, sa sjajnim driblingom u trku, kretanjem i osećajem za gol, Ečeberija je odmah prirastao za srce navijačima Atletika. Ta druga polovina devedestih godina zlatni slovima je upisana u istoriju baskijskog kluba. Ne samo zbog dobrih rezultata, već i zbog atomskog fudbala ekipe koju je s klupe predvodio Luis Fernandez. Uz Ečeberiju i već pomenute Gerera i Ursaisa, blistali su Garsija Lafuente, Hoze Siganda, Paći Fereira, Rafael Alkorta, pa Biksan Lizarazu koji je, istina, posle samo 12 meseci prešao u minhenski Bajern. U sezoni 1997/1998. ova ekipa zauzela je drugo mesto u Primeri, i naredne igrala u Ligi šampiona, gde je, u vrlo neizvesnom takmičenju, ispala u grupi s Juventusom, Galatasarajem i Rozenborgom.

Ečeberija je bio prvi strelac ekipe u sezonama 95/96, 97/98. i 99/00, i s obzirom na to da je bio tek u prvoj polovini treće decenije života, ponude najjačih evropskih klubova stizale su kao na traci. Klub je sve prepustio njemu, mogao je Bilbao dobro da zaradi, ali je odluka uvek bila na Hosebi. On je već pri prvom kontaktu uvek govorio istu reč. Kratku i jasnu. Ne!
„Nikada to za mene nije bila teška odluka. Iskreno, nisam ni razmišljao. U Bilbau sam se osećao prijatno, bio sam ostvaren, znao sam da se nigde drugde neću tako osećati. I zato sam uvek govorio - ne. A bilo je ponuda, i devedesetih, i kasnije. Kamačo me je zvao u Real 2004, a iste godine Frank Rajkard u Barselonu. Tadašnji predsednik Fernando Lamikiz me je bukvalno molio da odem na sastanak s predstavnicima Evertona, ali nisam prihvatio. Zašto bih? Znao sam da neću preći tamo, pa zašto da zavlačim ljude?“, iskren je Ečeberija.

Kako su godine prolazile, tako se i njegova uloga u ekipi menjala, pa je Hoseba postizao sve manje golova, a sve više učestvovao u kreiranju igre Atletika. Početkom dvehiljaditih Bilbao je bio u padu, uglavnom negde oko sredine tabele, retko kad je „izlazio“ u gornju polovinu. Nije bilo ni evropskih izazova. Nije tada bilo malo onih koji bi konstatovali da je prava šteta što Ečeberija ne igra u nekom boljem, iliti bogatijem klubu. Samo što problem nije bio u novcu, već u „kanteri“, politici Atletika da u ekipi mogu da igraju samo baskijski igrači. Nije ovaj klub imao finansijskih muka, ali su rezultati zavisili od toga koliko se talenata pojavi u Baskiji. A upravo je to ono što je Hosebu držalo na San Mamesu, i u teškim vremenima. Znao je i on da bi na nekom drugom mestu mogao da se bori za trofeje, ali ga je srce prikovalo za Katedralu, i danas je jedan od najglasnijih pobornika „kantere“.
„Da li bih bio srećniji da sam uzeo više novca i više trofeja? Ne, naravno da ne. Kako bih mogao da budem srećan ako ne bih zastupao ideju u koju verujem? Za mene, to nema cenu!“

I taman kada su navijači Atletika da ne postoji ništa više što bi za klub mogao da učini fudbaler koji je mogao da se svake godine bori za osvajanje Lige šampiona, ali je ostao iz ljubavi, Hoseba je prevazišao sebe. Leta 2008. istekao mu je ugovor. Čelnici Atletika želeli su da nastavi da igra, želeo je i on. Ali je imao jedan uslov: da igra za džabe?! Sve kako bi vratio klubu za sve što mu je pružio. Kao da je Atletik njega držao u ekipi iz sažaljenja, kao da nije on taj koji je u svakom trenutku mogao da ode gde god je želeo. I tada se dogodila prva „svađa“ Bilbaa i vernog sina. Hoseba je na svoj zahtev dobio odgovor koji je prethodnih godina on tako često davao drugim timovima - ne! U Atletiku nisu želeli ni da čuju za opciju da igra bez novca. Na kraju je postignuto kompromisno rešenje - Ečeberija je potpisao novi, dvogodišnji ugovor, a celu platu prosleđivao je u Fondaciju Atletik Bilbao, kako bi lično pomogao pronalaženju i edukovanju novih talenata iz Baskije.

Tako je u baskijsku Katedralu fudbala, kako se ponosno naziva San Mames, uklesan najlepši stih o ljubavi o kojoj će se pričati zauvek.

Starog San Mamesa više nema, srušen je 2013, kada ga je zamenio novi, moderniji objekat sa istim imenom, ali tu, na njemu, i terenima oko njega stasavaju neki novi Baski koji će pronositi slavu Atletika i ove ponosne pokrajine. Da izađu na pravi put zadužen je, između ostalih, i Hoseba Ečeberija koji je po okončanju karijere i veličanstvenog oproštaja - a zar utakmica sa 200 klinaca iz omladinske škole nije veličanstvenija od svih vatrometa ovoga sveta? - ostao u klubu, i posvetio se omladinskoj školi.

Svi mi volimo da kažemo kako je najbolji dokaz nečije veličine broj trofeja koje je osvojio. U fudbalskom, iliti sportskom smislu, i jeste. Ečeberijino ime nikad neće biti u istoj ravni sa Ćavijevim, Raulovim, Inijestinim i mnogim drugim, ali njegova priča izlazi iz fudbalskih okvira. Uostalom, zar ljubav celog jednog grada, svake njegove ulice, svake njegove zgrade, svakog deteta koje u njemu šutira loptu... nije vrednija od svih trofeja?

Budite sa nama i sledećeg petka kada će vas MOZZART Sport i Facebook stranica „Kucamo na vrata zaboravljenih asova“ obradovati novom zanimljivom pričom...

(Foto: Action Images)