MUNDIJALSKI DNEVNIK (8): Kolumbijka i Meksikanka zasenile sve navijače, marihuana i kokain za kraj napornog dana

(Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Sao Paula)

Tek dan pred početka svetskog prvenstva, Sao Paulo je počeo da liči na grad u kojem počinje najveći fudbalski spektakl. Do juče je sve bilo mirno, ljudi su se bavili svojim poslovima i svakodnevicom, a onda je polako počela mundijalska groznica. Navijači su preplavili grad i nema trga ili ulice u kojoj nećete videti nekog stranog simpatizera. Tako je bilo i oko Korintijans Arene. Dominiraju Južnoamerikanci, ali ima i Evropljana, Japanaca, Korejaca...

Brazilci su se izmešali sa gostima, dižu atmosferu, ali i naplaćuju. Dosta onih brazilskih navijača u ekstravagantnim kostimima, s ludim frizurama ili rekvizitima koje gledate po internetu ili televiziji traži novac bi ste ih fotografisali. Rešili da i oni nešto ućare od fudbalskog zemljotresa. Neki koriste priliku i da protestuju protiv Vlade i skrenu pažnju.

A gde su navijači, tu su i mediji. Svako iz svog ugla pravi reportaže o navijačkom koloritu. Ipak, na dva mesta vlada posebna gužva. Jedna kolumbijska i jedna meksička novinarka postale su podjednaka atrakcija kod prisutnih navijača. Predstavnici medija umesto da snimaju navijače, utrkuju se da snime njih. Ja sam uspeo da malo proćaskam s koleginicom iz Kolumbije (čisto neke fudbalske stvari, raspravljali smo o formacijama 4-3-3 i 4-4-2, kao i o uticaju globalne ekonomske krize na fudbal u Južnoj Americi...). Dao sam joj i privezak MOZZART Sporta. Što se kaže, jer nemadoh ništa drugo. Jednoj (prelepoj) ženi za sećanje dugo. Nisam dobio ništa zauzvrat. Nema veze...

Meksikanka nije bila raspoložena za priču, morala je da snima prilog. Nije joj baš išlo, ponavljala ga je nekoliko puta. Valjda zbog svih tih silnih pogleda sa strane uperenih u nju i konstantnih dobacivanja.

Konačno sam upoznao i noćni život Brazila. Daleko je to od onoga što sam zamišljao. Sa Splićanima iz hotela završio sam u nekom kafiću za koji kažu da je jedan od najpopularnijih u gradu. Ne deluje baš preterano ugledno, ali ljudi stoje na ulici ispred njega jer nemaju mesta unutra. Čak nema ni muzike u njemu. Makar je nije bilo ove noći. Tu ne izlaze ni siromasi, ni bogataši, već običan svet iz srednje klase. Pivo od 0,6 se služi u kofama i ono što je zanimljivo je da niko nema "svoje pivo". Naruči se nekoliko komada u kofi s ledom i svi zajedno piju jedno po jedno. Tako smo se upoznali i sa nekim lokalcima i objašnjavali im šta je bila Jugoslavija i šta su sada Srbija, Hrvatska i ostali...

Nije čudno ni da neko dođe autom ispred kafića i da društvo tako sedi načičkano po automobilu dok naručuje piće. A onda malo trknu do kola unutra. Pitao sam zašto i saznao da vole da šmrknu kokain. Kažu da je to zbog zabave i da je jeftin. Jedan gram košta 50 reala (jedan evro je tri reala). Niko se tu ne krije ni od koga. Tako je to u jednom od najpopularnijih kafića u gradu, u ulici Via Madelina koja je centar noćnog života Sao Paula...

Brazil počinje da liči na onu zemlju iz priča... Videćemo šta donosi današnji dan, kada i zvanično počne mundijalsko ludilo. A sad - na spavanje. Preumoran sam. A za razliku od ovig gorepomenutih, držim se podalje od praha koji, kažu, daje dodatnu snagu...

TEKST i FOTO: Aleksandar Gligorić