NEŠTO SE POKVARILO? Prolazi li vreme tika-take ili su Milan i Real imali sreće...

Barselona je poput furije otvorila sezonu. Nanizala je uvodnih šest pobeda, a u prvih 19 kola Primere je upisala 18 pobeda. Samo je Real na Nou Kampu izvukao živu glavu (2:2). Izgledalo je kao da su Katalonci „besni“ zbog prošle sezone u kojoj su uzeli samo Kup od tri velika trofeja, rešili da sve to nadoknade i da u ovoj sezoni zavladaju Španijom i Evropom.

Tito Vilanova je ispravio neke Gvardioline greške (pre svega, vratio je Pedra) i uneo novu energiju i entuzijazam u tim kojem nije lako da svih ovih godina ostane gladan pobeda i uspeha. Mirisalo je na teror Barse... Ali, Vilanovina bolest je sve poremetila. Već posle mesec dana je došao i prvi poraz u San Sebastijanu. Uz svu posvećenost i gotovo sektašku privrženost klupskoj filozofiji, malo poznati Đordi Roura jednostavno nije bio spreman za ovako veliki korak. Unrzo su došli i vezani remiji sa Realom i Valensijom i Barsa je polako počinjala da diše na škrge. Tačnije, na Lea Mesija koji je uz sav respekt prema ostatku katalonskog orkestra bio taj tas na vagi koji je prebacivao na Barsinu stranu.

Ono što veliki treneri rade (a što nisu radili Gvardiola, Vilanova, sada i Roura) je da prave promene i pokušavaju nešto novo čim vide da se nagoveštava pad ekipe. Mesijevi golovi nisu mogli sami da održavaju Barsu, a Roura je kao i njegova dva prethodnika nastavio da greši dušu o jedinog pravog egzekutora u ekipi - Davida Vilju. Ne zato što ne voli Vilju, već zato što kao poslušnik Krojfove doktrine slepo veruje u ono što klub radi godinama i što je zacrtano u glavama svih u klubu: od trenera petlića do Ćavija i Inijeste. Tika-taka se neće menjati ni po koju cenu! Pa, tako ni sjajan igrač kakav je Song nikada neće dobiti pravu šansu, pa taman Buskets igrao sa jednom nogom i jednim okom.

Barselona ništa nije menjala i sa potpuno istim stavom i ponašanjem je dočekala gostovanje na San Siru. Upravo ta pasivnost i moglo bi se reći uobraženost u razmišljanjima i pripremi mečeva je koštala Barsu. Tika-taka se na Milanovom zidu na San Siru razbila kao talas od stene. Italijani koji taktiku vole više od svega su se spremili, adaptirali se i kaznili Barsinu  predvidivost.

Milan je dao putokaz mnogima kako se može protiv Barselone. Već posle par dana, Sevilja je bila na pragu sličnog uspeha. Ne zato što su vodili sa 0:1 na Nou Kampu, već zato što su imali ozbiljan broj prilika protiv Barse. Naravno iz skok-igre i kontra-napada. Ali, Sevilja nije taj kalibar koji može da odigra bez greške i poraz od Rosonera je maskiran preokretom za pobedu nad Anadalužanima.

Dovoljno da se opet smiri situaciju i El Klasiko dočeka sa velikom dozom optimizma. Pogotovo što su imali solidnih 1:1 i što je Real bio taj koji je pre mesec dana bio u kanalu iz koga mu je samo nos virio. Naravno, Barsa nije ništa menjala. Opet Fabregas u špicu i opet sve isto! Finišer poput Vilje koji je često spašavao kožu Gvardioli čak i kada bi Mesi zakazao, je opet zakucan za klupu.

Murinjo nije mogao da dočeka bolji trenutak da krene po skalp ljutog protivnika. Pogotovo što Real u poslednje vreme igrao bolje u Kataloniji nego na Bernabeu. Kao da su na svom terenu preopterećni pritiskom isfrustriranog madridizma, dok u gostima igraju laganije sa mnogo većim inatom i oprezom. I kada se na sve to doda da je Murinjo često bio protivotrov za Barsu, moglo je da se nasluti nešto slično... Naravno, ne baš 0:3!

Sličan recept poput Milanovog je opet bio dovoljan da se „nešto pokvari“ u katalonskoj tika-taka mašini. Kada se defanziva protiv Barse igra od špica, pa ako vezni red ne propušta, onda ni odbrana nema razloga da bude pod opsadom. Tako je bilo u Milanu, nešto slično je bilo i protiv Reala. Još kada imate Kristijana Ronalda... Barselona ni u jednom od ta dva meča nije stvorila šansu (možda jeste ona Fabregasova) koje spadaju u kategoriju onih koje se ne promašuju. To je premalo... Na štetu onih koji Barsin fudbal doživljavaju kao vrhunac fudbalske harmonije. I na radost onih kojima je klapa sa Nou Kampa već poprilično dosadila.

Dva poraza svakako ne mogu da znače da je projekat o kojem je godinama pričala cela planeta, studirala ga i hvalila ga, sada doživeo kraj. Ali, izgleda da su i Barsi postali svesni da ne treba biti slep kod očiju. Jer ma koliko to sve što je Barsa stvorila bilo njihovo, autonomno i originalano (a, nije – jer je Ajaksovo!) za razliku od drugih, sve dinastije u istoriji fudbala su doživljavale kraj, pa tako će i ova. Tvrdoglav stav da ne treba ništa menjati je ipak poljuljan posle Milana i Reala.
„Posle ovakvog poraza jasno je da moramo da promenimo mnoge stvari kako protiv Milana ne bi prošli na isti način“, poručio je Roura posle meča.

To sigurno nisu nije njegova odluka, već nešto što su skontali i Vilanova i ostali u klubu. A, možda je to još ranije skontao Gvardiola i otišao na vreme. Opet u ligu gde će biti izraziti favorit.  

A, možda su samo Milan i Real imali sreće, možda je Mesi imao grip i možda će Rosoneri već za desetak dana platiti glavom za sve muke kroz koje prolaze Katalonci. Trežnjenja je bilo dovoljno, sada ostaje da se vidi može li Barsa opet na noge...

Piše: Aleksandar Gligorić
[email protected]