Partizanov lek - Armin Đerlek!

Za Partizanovu igru u manevru pronađen je lek - zove se Armin Đerlek. Spakovan u bočicu, preporučljivo je da se za početak koristi u malim dozama, garantuje osveženje.

Deluje kao EPP, a može da bude skica crno-belih za prolećni deo sezone. S razlogom: ime 17-godišnjeg Novopazarca treperi ovih dana na usnama zaljubljenika u crno-bele boje, saglasnih:
„Ovaj mali biće veliki“.

Zamišljene kao druga šansa za Sejdubu Sumu, mahom posvećene zatezanju odbrane, promovisanju novog tandema zadnjih veznih i uigravanju za Plzen, pripreme na Kipru izrodile su za mnoge neočekivan, a za one koje su znali o kakvom talentu je reč, prirodan proboj Armina Đerleka blizu prvog tima. Tu je, skoro da može da omiriše kako izgleda igrati za seniore. I - igraće. Iako je ubedljivo najmlađi u sadašnjem sastavu.

Sa svih strana stižu potvrde da će Đerlek ne samo ostati u pogonu Miroslava Đukića (verovatno isto važi za desnog beka Luku Cucina i štopera Svetozara Markovića), nego da će mu trener pronaći minute u superligaškim utakmicama i tako predstaviti širokom auditorijumu kakav biser raste u Zemunelu. Za samo četiri sedmice među seniorima Armin je nagovestio karakteristike modernog veziste, spremnog da kao tinejdžer pravi razliku kad se sudari sa starijima i snažnijima od sebe.

Uz debelu ogradu da je reč o treninzima i kontrolnim utakmicama (ne samo zbog dva gola), uticaj Armina Đerleka na izdanja Partizana mogao bi da bude ogroman. Njegova prednost je što prihvata igru na sebe, voli da ima loptu i za razliku od većine srpskih talenata „ne prcka je“, odmah šalje dalje. Unapred. Brzina i okretnost su mu urođeni baš kao i smelost da se zaleti između linija tima, što je u modernom fudbalu retkost. Ne traži alternativna, već jednostavna rešenja. Ili ona koja tako izgledaju. To što on zna je izvorni oblik fudbala, što bi stariji rekli „uzmem loptu i idem da dam gol“. Usput, smisao, pregled, vic... Redak dar.

Nagledali smo se takvih. U srpskom fudbalu, pogotovo u Partizanu. Zato njegovi čelnici, aktuelni trener Miroslav Đukić i Đerlekovi saigrači moraju da uče, između ostalog, na primeru Nemanje Tomića. Nekadašnja „sedmica“ Parnog valjka vežila je za „kralja pripremnog perioda“, leteo je terenima u turskoj Antaliji, zadržao bi takav stil u uvodnih nekoliko kola prvenstva, a onda - padao. Jedan od razloga, kažu dobro upućeni, jeste što se za vreme priprema pridržavao sportskog načina života: ustajanje u sedam časova, spavanje u 23, između toga dva treninga, tri redovna obroka, obavezan odmor... A po dolasku u Beograd? Znate i sami.

Zato će naredni meseci biti više psihološki nego sportski ispit za Armina Đerleka. O fudbalu zna dosta, zna i da se ponaša, ostavio je utisak vaspitanog dečaka odgajanog u patrijahalnoj porodici. Nenametljivog van, a kuražnog na terenu. Još ako se ne saplete na prvim stepenicima prelaska u prvi tim možda stvarno postane ono što u klubu žele. Fudbaler budućnosti.

Nedostaci? Jedni će reći „odbrana“, ali koga briga da se vraća pred svoj kazneni prostor ako pred tuđim napravi dar-mar. Drugi će kazati „snaga“, možda će biti u pravu kad ga sačeka bodiček u Surdulici ili Ivanjici. Samo, imajte u vidu da mu je tek 17 godina i da će se u narednih pet godina razvijati. Uz dilemu: da li mora da radi na fizici i pretvarenjem u snagatora ograniči uticaj drugih, važnijih karakteristika, pogovoto što Saša Ilić nikad nije igrao na mišićine, nego na kliker.

Piše: Aleksandar Joksić