PRELAZZI: Đenaro Gatuzo - taj nikada ne prestaje da trči

Za ljude iz Kalabrije, tamo na špicu italijanske „šimike“, severnjaci su uglavnom govorili terrone. Bio je to pogrdan izraz, otprilike kombinacija srpskog „seljačino“ i „budalo“, i trebalo je da znači da je nosilac nadimka neobrazovani bednik koji ne ume da se prilagodi životu u gradu, već samo da se svađa, viče i tuče... Da traži kavgu i gde joj mesto nije.

A jedan terrone je od tog temperamenta dalekog italijanskog juga napravio umetnost, jednako veliku kao i oni čuveni kalabrijski Bronzani vojnici, nepoznatog helenskog vajara...

Đenaro Ivan Gatuzo, poznat i kao Pitbul ili Ringhio, najbolji i najagresivniji zadnji vezni fudbaler starog kova, genije bez lopte i maher klizećih startova, manijak kratkih nogu, velikog srca i nesavladivog karaktera, taj terrone iz čudnog gradića Koriljano Kalabro – koji se čitav uzdiže iznad Jonskog mora, poput nekog srednjovekovnog zamka – uvek je ponosno nosio svoj karakter, i kao štit i kao mač.

Bio je netipičan italijanski fudbaler, posebno u tom Milanu koji je, u najboljoj tradiciji Kapelove vizije, odisao kvalitetom i stilom, sa Sedorfom, Pirlom, Inzagijem i Nestom. Galijani i sudbina će hteti da Pirlo ode u Juve, a da se poker asova zajedno i oprosti od San Sira, u poslednjem kolu prošlog prvenstva, i ustupi mesto nekoj novoj revoluciji u „rosonerom“. Samo što je ona, izgleda, odloženog dejstva...

Ali ne bi oni bili umetnici da iza sebe nisu imali vrednog radnika da im drži leđa, da počisti njihov nered, i da, tek onako uzgred, udari dva-tri šamara nadobudnim protivnicima ako su to zaslužili.

Ličio je, po stilu, više na nekog engleskog ili škotskog defanzivca i izvesno je da je sve štosove i svu beskompromisnost, atipičnu za „lenje južnjake“, pokupio tokom one jedne godine koju je proveo u tmurnom Glazgovu. Tamo je pod Dikom Advokatom, tada kao devetnaestogodišnjak, brojao dane u Rendžersu i vežbao klizeće startove koji, nekako, nikada nisu lomili noge napadačima, ma koliko brutalno da su izgledali kada ih vidite.

Nije bio prljav, daleko od toga, samo prgav, ali to jedno slovo umelo je da pravi veliku razliku i još veće probleme...

Bio je i živi, hodajući, trčeći, bradati testament svima onima koji su makar jednom u životu čuli rečenicu: „Sine, nikad od tebe fudbaler“.

Bio je fudbaler kojeg niste mogli da obožavate – sem ako ne navijate za Milan ili za Azure – ali ste ga ste plašili, a jednako su ga se plašili i suparnici. To je Rino oduvek i hteo:
“Kada sam sanjao da ću biti fudbaler, uvek sam želeo da budem onakav za kojeg će drugi reći: „Au, Gatuzo, taj nikada ne prestaje da trči! Mamma Mia, pogledajte samo koliko on trči. To je strašno!“ – napisao je Gatuzo u svojoj autobiografiji.

Samo sam ga jednom gledao uživo. Tog novembra pre tri godine obreo sam se u Milanu baš kada je gostovala Fjorentina, tada s Sinišom Mihajlovićem na klupi. Padala je kiša, s bušnog krova San Sira (da li su ga u međuvremenu popravili?) krupne kapljice su mi padale pravo za vrat, navijači su bili ćutljivi, Ibrahimović je izgledao potpuno nezainteresovano (mada će, takav kakav je, u smiraj prvog poluvremena postići čudesan gol, nekim polumakazicama), i u jednom trenutku je zaista izgledalo kao da sve stoji, pa i vreme...

Sve, osim njega.

Trčao je kao da je ponovo u onom finalu Lige šampiona kada je Milan tražio osvetu protiv Liverpula, kidao je napade kao zubima i vikao na saigrače, uljuljkane tim nesigurnim vođstvom. I doneo pobedu, po ko zna koji put – on više nego Ibra ili Abijati, koji će skinuti dva zicera, jedan i Ademu Ljajiću...

Po oproštaju od Milana, Rino je otišao u Švajcarsku i odatle su stizale neke čudne vesti: prvo je samo igrao za Sion, onda je postao igrač i trener, na kraju samo trener, da bi dobio otkaz na pet kola do kraja i vratio se u Italiju.

A onda je na portalu MOZZART Sporta pre neki dan osvanula priča koja zaista – nije fraza – nikoga ne može da ostavi ravnodušnim, pratili vi Kalčo svim kapacitetima ili ga samo koristili da zašarenite tiket: Đenaro Gatuzo postao je novi trener Palerma.

Ludi gazda Mauricio Zamparini, tip koji je otpustio 11 trenera u poslednje dve sezone, shvatio je da Sicilijance samo komšija iz Kalabrije, taj neprikosnoveni fajter, može da trgne iz letargije i ekspresno vrati u Seriju A...

Ako bude pola trener kao što je bio igrač, tim s Renca Barbere biće samo prva stanica u Rinovoj novoj velikoj karijeri. A ako eksperiment ne uspe i ako taj nesnosni Zampa, „proždirač trenera“, bude ušao u klinč za velikim Gatuzom, terrone će makar uraditi ono što čitava Italija godinama priželjkuje: naučiće tog dripca pameti – klizećim startom ili udarcem pesnicom, sasvim je svejedno...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista magazina MOZZART Sport.