PRELAZZI: Kako nam se dogodio Misimović... (VIDEO)

Priča prva ide, otprilike, ovako: u selo Baška, kod Gradiške, gradića na Savi, na međi Republike Srpske i Hrvatske, jednog dana stiže skupoceni porše. Nije ni Gradiška videla taj automobil - mada je granični prelaz tu, iza ćoška - a kamoli Baška. Iz kola izlazi zelenooka figura, podignutog čela kao da je matematičar, i mnogi meštanin zastaje u neverici prepoznajući ga. To je lično Karl-Hajnc Rumenige, opasni Nemac koji je onoliko rešetao protivničke mreže, sada na poziciji potpredsednika moćnog Bajerna iz Minhena.

Rumenige je došao lično, dovezao se čak iz Bavarske, da bi nasamo porazgovarao s Ostojom Misimovićem, ocem jednog mladog fudbalera za kojeg se tamo u Minhenu priča da će biti novo svetsko čudo. Ostoja je, inače, strastveni navijač Crvene zvezde, toliko da je sinu dao ime Zvjezdan, i raduje ga što se mali toliko zanima za loptu, posebno kad klinja kaže da će kad-tad igrati na Marakani. Rumenige ne želi da nebrušeni dragulj prepusti drugom klubu, i uz čašicu rakije u staroj porodičnoj kući, pada rukovanje: mali Miske, kojeg će u Nemačkoj prozvati Zwetschge, nastupaće za Bajern.

Priča druga ide, otprilike, ovako: negde na prelazu između dva milenijuma, sedamnaestogodišnjak po imenu Zvjezdan Misimović dobija poziv za omladinsku - do 18 godina - reprezentaciju Savezne Republike Jugoslavije. Dečak je gotovo van sebe od sreće, toliko da pri intoniranju himni jedino on ne može da stoji mirno. Najzad u dresu o kojem je sanjao, sin gastarbajtera iz okoline Bosanske Gradiške, rođen u Bavarskoj, član podmlatka Bajerna iz Minhena, pamti taj dan kao najbolji u svom životu.

Na tribinama su i njegovi otac i majka, i oni uplakani što je mali Zvjezdan najzad u zemlji iz koje su oni nekada davno pobegli, ali ratovi su prošli i Srbija je spremna da ih uzme, kao što su oni spremni nju da prigrle. To je, valjda, emocija koju samo pečalbari mogu da osete; i nekad se ljutimo na njih zbog njihovog shvatanja patriotizma, ali ko može da izmeri ljubav prema otadžbini, ako se ne nađe tamo daleko na arbajtu, za švapskog gazdu koji meri svaku marku...

Priča treća ide, otprilike, ovako: taj klinac o kojem priča pola Evrope ustalio se u mladoj selekciji SR Jugoslavije. I dalje mu srce nenormalno zalupa kad izađe na teren, ponekad mu se čini kao da i dalje sanja, i to možda jeste neka himna kojoj navijači zvižde, ali Zvjezdan zna i oseća da su njegovi preci ponosni što igra baš tu.

A ne samo da igra, već igra odlično: ta omladinska reprezentacija odlazi na Evropsko prvenstvo u Finsku, nazad je Nemanja Vidić i Aleksandar Luković, u sredini Misimović i Milijaš, napred Danko Lazović, i mali Misimović daje gol za pobedu nad Ukrajinom, pa daje gol u čudesnom meču protiv domaćina - završava se 8:4! - i sve ide kako treba...

... Sve negde do trenutka kada Zvjezdan prelazi u „pravu“ mladu reprezentaciju, uzrast do 21 godine, gde je selektor Vladimir Petrović Pižon. Novembra 2002. Jugoslavija igra protiv Francuske, rezultat je 0:3 negde pred kraj, kada Pižon u igru ubacuje Misimovića, utakmica se i završava sa 0:3, ali posle meča, u svlačionici, Zvezdina legenda proteruje Misimovića iz reprezentacije. „Pretežak si“, kaže mu tada Pižon. „Spor si, mali“, dodaje. „Debeo si, bolje batali fudbal dok još možeš“, nastavlja. „Dok sam ja selektor i bitan u Savezu, ti nećeš igrati za Srbiju“, overava.

Od ove tri priče, samo je jedna potpuno istinita. Ostale dve su, kako to fudbalska mitologija i njena ružna sestra fudbalska demagogija često rade, na sredokraći između urbanih legendi, anegdota ili dobrano „dosoljenih“ epova.

Možda se zaista Karl-Hajnc Rumenige nije sjurio bivšim Auto-putem bratstva i jedinstva da drmne koju rakiju u selu Baška sa Ostojom Misimovićem, možda je sve završeno baš onako precizno nemački, koliko mislite, aha, evo naše ponude, dajte papir da potpišemo, na koliko godina, može, malog ćemo prvo u akademiju, pa ako se pokaže videćemo. Možda se to samo nekom pijanom tipu što cevči Nektar pivo ispred radnje učinilo da je u selo stigao porše i da je iz njega izašla legenda zapadnonemačkog fudbala.

Možda se onaj dečak iz druge priče nije baš vrpoljio ni doslovno upiškio od sreće kada je prvi put izašao da sluša „Hej Sloveni“ sa grbom FSJ iznad srca; možda nisu suze ronili njegovi tata i mama, koliko god bili ponosni, koliko god ih sve to podsetilo na rat, na rodbinu, na Gradišku, čudni grad u kojem su iz nekog razloga vrlo često umeli da poteknu fudbaleri, od Vinka Marinovića, preko Zvjezdana Misimovića do Marka Marina - da je istorija imala druge ideje za njega, valjda bi za loptom, a ne za austrijskim carevima, jurio i Vaso Čubrilović, jednom bi prešao iz FK Crna ruka u JSD Mlada Bosna i rata ne bi ni bilo...

Jasno je, naravno, da samo treća priča, ona u kojoj glavnu rolu nažalost igra Vladimir Petrović, potpuno odgovara činjenicama. Pižon je s jeseni 2002. iz reprezentacije i Srbije bukvalno najurio dvadesetogodišnjaka, Misimović će, duboko uvređen i još dublje uveren u svoje sposobnosti, patiti godinu-dve, igrajući za mladi tim Bajerna, nadajući se sve vreme da će neko iz Beograda shvatiti kakvu grešku čini, da će ga Pižon pozvati i izviniti se, ali to se ne događa.

I ne samo to - u jednom trenutku Zvjezdanu ističe jugoslovenski pasoš, birokratija ga nedeljama smara i ubija, država koju obožava mu ne da čak ni državljanstvo, što je sasvim dovoljno da se i Ostoja i Zvjezdan pomire sa sudbinom.

A onda ga na jednom treningu u Minhenu vidi Braco Salihamidžić, pita ga da li bi igrao za Bosnu, državu njegovih predaka, i Zvjezdan pristaje, više iz ljutnje, manje iz patriotizma, mada se nikada kasnije neće pokajati što je pristao, i svoju ljubav prema Bosni i Hercegovini dokazaće nebrojeno puta i kada Zmajeve bude predvodio s trakom na ruci...

Sve ostalo je, što se kaže, istorija. U godinama koje će doći Zvjezdan Misimović potvrdiće svoj barokni talenat, na momente previše kitnjast ali skoro nenadmašan na ovim našim prostorima. Malo je fudbalera koji su toliko znali fudbal stiglo u poslednjih nekoliko decenija, malo onih koji su umeli da pričaju s loptom, da omađijaju i protivnike i gledaoce na tribinama - Miske, sa brojem deset na leđima, s licem intelektualca i dostojanstvom pravog kapitena, izgledaće kao novi Pape Sušić, samo još ubojitiji, posebno one sezone u Volfzburgu kada bude među najbolje ocenjenim igračima Bundeslige, kada isporuči Grafiteu i Džeku više od 20 asistencija tokom sezone.

Izgledaće, ukratko, kao da bi mogao da bude zvezda i u onoj staroj Jugoslaviji, i u nekoj novoj Jugoslaviji, sa vanvremenskim darom u nogama, darom koji nadilazi i godine i granice.

Bilo je tu i lobova, i driblinga, i slobodnjaka, i ono „preteško“ negdašnje dete umelo je da se stušti prema golu i izvrgne bekove i golmana ruglu...

Mađioničar u njemu nije mu dao da napravi još bolju karijeru, da prestane da se igra, a ni Srbin i Krajišnik u njemu nisu dali Nemcu ausvajz da ponekad preuzme konce i ohladi glavu, pa je umeo doći u sukob sa mnogim trenerom, uključujući i Sušića, ali kada je objavio da u 32. godini tamo u Kini prekida sa jurenjem lopte, bio je to tužan dan za balkanski, a posebno bosanski fudbal - ovakav majstor odavno se nije rodio, i verovatno neće.

No koliko god Zvjezdan bio veliki, nisu ove tri priče o njemu samo o njemu. Najvažnije je, kao iz svake dobre pripovetke, izvući pouke.

Srbija je na Misketovom primeru pokazala da joj najbolje pristaje uloga zle maćehe. Navikla je ona već toliko decenija da iz kuće tera dobru i pametnu decu, a da najbolja mesta za svojom trpezom daje lopovima, lažovima i sitnim prevarantima, u fudbalu i mimo njega. Misimović je bio samo jedan u nizu, a kratkovidost Vladimira Petrovića - čovek će godinama kasnije, kao selektor Srbije, napraviti zvezde od pola amatera iz reprezentacije Estonije - samo još jedan primer pogrešnog čoveka na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, sa pogrešnim ljudima koji ne umeju da mu kažu kakvu pogrešku pravi.

I zato je velika vest koju je preneo Mozzart Sport - ako bude potvrđena krajem meseca na terenu u Portugalu - da će se Adem Ljajić vratiti u nacionalni tim Srbije. Jer jedino Ljajić, od svih naših igrača sredine terena, ima tu žicu umetnika u nogama, taj dar koji razoružava, tu notu zaigranog dečaka koji bez gledanja ume da uputi savršeni pas saigraču. Kao Miske.

Neka Zvjezdan uživa u zasluženoj penziji, neka prekratko traje naše „šta bi bilo kad bi bilo“ razglabanje, kojem smo onoliko skloni, i neka uvek imamo na umu da nismo mi toliki narod, ni toliki fudbalski genijalci, da možemo da dopustimo da nam se dogodi još jedan Misimović.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika u kolumnista MOZZART Sporta.

(FOTO: MN Press, Action images)