PRELAZZI: Lorens od Sanderlenda

Jeste taj gol Fabija Borinija sinoć pocepao mnoge već zaokružene tikete i dobrano iznervirao MOZZARTOVE igrače, ali pobeda Sanderlenda protiv Čelsija nije mogla da dođe u boljem i značajnijem trenutku. Ne samo zbog Gusa Pojeta, koji je postao jedini bivši „čelsijevac“ s razlogom da se raduje u poslednjih nekoliko dana - bez posla su, gotovo u isto vreme, ostali Andre Viljaš-Boaš, Stiv Klark i Đanfranko Zola, kao da ih je neka stara jevrejska kletva, pristigla s Romanom Abramovičem, osudila na neuspehe svuda van Stamford Bridža.

Ne, već zbog najupečatljivijih plavih očiju, koje su u subotu, kada je Sanderlend u istočnom Londonu odigrao neubedljivih 0:0 s Vest Hemom, na severu istog grada, u privatnoj bolnici Velington, poslednji put pogledale ovaj svet.

Piter O'Tul, najveći glumac koji nikada nije dobio Oskara - posle osam nominacija, dali su mu onu počasnu nagradu, mada je to kao kada najbolji strelac lige uzme zlatnu kopačku dok njegov tim ispada - preminuo je 14. decembra popodne, baš dok se ekipa visokog, dopadljivog Urugvajca s privremenim boravištem u Engleskoj batrgala protiv brutalnih legija Sema Olardajsa.

Nisu O'Tul i Sanderlend slučajno u istom filmu: jeste veliki Lorens od Arabije bio poznatiji kao poklonik ragbija - to je, valjda, Ircima u krvi, i od toga nije mogao da pobegne, baš kao ni od alkohola i poezije - ali je dugo godina kao najveću tajnu čuvao svoju ljubav prema fudbalskom timu crveno-belih dresova sa severa Engleske.

Ima i u ovome neke simbolike: baksuzni glumac koji nikada nije dobio zasluženo priznanje da je najveći, srodi se sa klubom koji se ponosi crnom mačkom i koji je poslednju titulu osvojio kada je budući glumački virtuoz imao svega četiri godine...

Legenda kaže da je Patrik Džozef O'Tul, varilac, amaterski fudbaler i potonji kladioničar na konjskim trkama iz okvira Galvej u Irskoj, učestvovao u renoviranju starog stadiona Sanderlenda, Roker Parka. O'Tul se baš tada zaljubio u Džejn Ferguson, medicinsku sestru iz Škotske, koja je tu, na svega nekoliko desetina kilometara severno od ušća reke Ver.

Tu će priču mlađi O'Tul, slučajna zamena Marlonu Brandu u remek-delu Dejvida Lina („Doktor Živago“, „Most na reci Kvaj“) i pohodu na arapsku pustinju („Volim pustinju jer je čista“, izgovoriće u jednoj sceni Tomas Edvard Lorens), slušati od malena, i zato će zavoleti Sanderlend, iako oni nikada neće biti uspešni kao u doba kada se gradio Roker Park.

Njegova veza sa Sanderlendom će, doduše, s godinama splasnuti - okrenuo se drugim zanimacijama, poput žena ili zalaganja za bolji svet i otvorene kritike neo-imperijalističke politike njegove usvojene domovine i SAD, i polako zaboravljao na svoju prvu fudbalsku ljubav, posebno kada se Sanderlend preselio s romantičnog Rokera na skupoceni, ali prilično beskarakterni Stadion svetlosti.

A ni klub mu, istina, nije mogao dati previše inspiracije: povremeno potucanje po nižim rangovima takmičenja, stalna borba za opstanak i vrteška trenera, vlasnika i fudbalera frustrirala bi i mnogo strpljivijeg čoveka od glumca dubokog glasa.

Hoće li Gus Pojet, posle strašnog kiksa s Paolom di Kanijom, uspeti da izvuče Crne mačke iz bunara Premijer lige, ili će Sanderlend ponovo postati jo-jo klub - to će se znati već negde posle božićnih i novogodišnjih praznika. Tada se, kako Englezi vole da kažu, ne osvaja titula, ali se ona lako gubi, baš kao i tlo pod premijerligaškim nogama.

Ali ostaće ova pobeda protiv Murinjovog Čelsija i njegove kamare napadača naoružane ćorcima, jedne ledene zimske noći u Sanderlendu, na polupraznom stadionu, trijumf u slavu najpoznatijeg pogleda koji je ikada opržio filmsko platno, i jasan podsetnik na onu čuvenu rečenicu iz tog neponovljivog filma.

Rečenicu toliko primenjivu na Sanderlend, na čitavu fudbalsku igru, i na Srbiju u drugoj deceniji 20. veka:
“Dok god ste razjedinjeni i podeljeni u gomilu malih plemena, ostaćete mali narod, glup narod: pohlepan, varvarski i okrutan.“

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta