PRELAZZI: Najgori trik Santija magije

Najbolji trik koji je Đavo ikada izveo je to da je ubedio svet da ne postoji.

Najgori trik koji je Santi Kazorla ikada izveo je to da je ubedio svet da nije ni postojao.

Kada je potkraj ove sedmice na Madrigalu, tamo gde je sve počelo, nastupio amaterski mađioničar i tako najavio povratak sina ovog grada – rođen je daleko odatle, ali je tu u Viljarealu našao svoj dom, a zar to nije važnije od onoga što piše u asturijskoj krštenici? – samo su oni naivni mogli da pomisle da je taj trik bio prikladan.

Nije, trik je ono što prostitutke rade za novac, trik je prevara s kartama, ono što traje kratko i deluje jeftino.

Ono što je radio Santi Kazorla na terenu, to je magija, to je umetnost iluzije. Ili samo umetnost?

Eto ga, izlazi, ponovo u žutom dresu, hoda kao da mu ne nedostaje pola Ahilove pete, koju će pojesti neka bakterija, i u tom će ožiljku nestati i pola imena Santijeve ćerkice – zar nije tako prikladno da jedan takav talenat propadne zbog stvari koja se ni pod mikroskopom ne može videti? – i tada shvatamo, svi odreda, da je profesionalni čarobnjak na tom stadionu samo jedan.

Zove se Santjago, stari je prijatelj fudbala, i mnogo nam je nedostajao. A tek će nam nedostajati...

Skoro smo ga zaboravili, skoro da je uspeo da izvede onaj svoj naum, da nas ubedi da nije ni postojao; dobro je što je tu YouTube, pa je dovoljno da odete tamo i da ukucate “Santi Cazorla”, one kompilacije su uglavnom spremili navijači Arsenala; ako vam je do vintage porna, ukucajte “Porron de Cazorla a Seitaridis”, to je još u Rekreativu, i taj klip je sve bolji sa svakim gledanjem, sa svakom godinom koja prođe.

Dobro je što postoji YouTube, pa ne moramo da se uštinemo, pa ne moramo da čekamo Primeru i nekih petnaest minuta u žutom dresu u kojem se jedne sezone, sećamo se, borio čak i za titulu.

A sada, kada je Viljareal predstavio svoje najzvučnije ovoletošnje pojačanje (nekako je bilo logično da sa odlaskom Arsena Vengera ode i on), i mi smo malo podetinjili; na trenutak smo, kao kada vam ujak pokazuje onaj trik sa šakom ili kada prvi put vidite klovna koji savija balone, poželeli da verujemo u nemoguće.

Recimo, u to da će 33-godišnji Santi Kazorla igrati fudbal onako kako ga je nekada igrao, tamo od 2008. godine, pa u narednih pola decenije, kada je bio najatraktivniji fudbaler u jednoj od najboljih i tehnički najpotkovanijih reprezentacija svih vremena.

Hajde, makar i tek sezonu, još ovu jednu, daj željnoj publici malo radosti, pa onda idi i šepaj do kraja života...

Santi Kazorla bio je – oprostite što mozak sam stavlja njegove najveće igračke poduhvate u perfekat, taj je dripac ponekad jači od srca – jedan od poslednjih zabavljača ove igre; kao Ronaldinjo pre njega, bio je fudbaler koji se smeje na terenu, koji uživa u svakom trenutku, svakom driblingu i peti i proturanju lopte kroz noge, ne da bi ponizio rivala, već zato što on ne može drugačije.

Rođen je da širi radost, čak i kada mu je najteže. A bilo je takvih trenutaka za čitav jedan grad, zvao se on London, Viljareal ili Salamanka, gde je, odvojen od porodice, na terapijama sa neizvesnim ishodom proveo poslednje Vengerovo proleće...

Pet godina je prošlo od zlokobnog dana kada je jedan naizgled bezazleni udarac u desno stopalo izazvao preveliku pukotinu u kostima. Santi je ćutao i trpeo, misleći da je to samo još jedna povreda, a na njih se, avaj, bio navikao.

Naučio je da igra sa bolom koji bi se javio već na zagrevanju – i uprkos tome se i dalje uporno smejao! – mislio je da je najveći problem ligament u njegovom levom kolenu, ali nakon što je ozledio Ahilovu tetivu u jesen 2016, ispostavilo se da mu se u desnoj nozi razvila gangrena koja je pojela deo kosti. Čitavih osam centimetara.

Hirurg se, kažu, uhvatio za glavu, prva rečenica bila mu je psovka, druga je bila: “Ovaj čovek možda više nikada neće hodati”, pominjala se čak i amputacija, na kraju je bilo “samo” osam operacija za godinu dana, presađena mu je koža sa ruke, koža na kojoj je bilo ime njegove najdraže osobe. Sada je tu samo pola imena...

A Santi se i dalje smejao, čoveče, u retkim trenucima kada bi najavili njegov povratak, tih 160 centimetara bi se pretvorilo u čitav jedan zabavni park, sa balerinom, sa tvisterom, sa roler-kosterom, sa automobilima na sudaranje (defanzivci bi dosta često tako izgledali kada ih on ošašavi), sa šećernom vunom.

Nije ni čudo što su ga navijači obožavali, tog goblina koji se cereka i šalje stadion u trans, i dok se smeje, retko ko primeti da je u stvari kidnapovao celu utakmicu i da sada svi igraju po taktovima njegovih sitnih koraka; od navijača su ga jedino više voleli treneri (“Svako dete na svetu treba da gleda kako igra Santi Kazorla i da ga imitira”, rekao je Arsen Venger); od trenera su ga jedino više cenili ljudi koji su s njim delili svlačionicu (“Ljudi za mene kažu da sam prenizak. A jeste li videli Santija? Nije mi ni dovde, a takav je genije”, rekao je Ćavi).

Gutao ga je pogledom i Florentino Perez, svih onih godina u Španiji, slao mu je poruke i privatno i javno, ali Santi Kazorla je uvek bio svoj, nije maštao o slavi, tragao je za zabavom i dobrim raspoloženjem, što bi rizikovao da mu neki nestrpljivi Madriđanin zazviždi, kada ima ljubav svih onih koji fudbal vole zbog ljudi kao što je on.

Nije odbio Vengera, kako bi, takvog je Francuz tražio još od Anrija, Santi je trebalo da bude kalem na lozi u čijem je podnožju izrastao Denis Bergkamp.

Nemojmo se zaluđivati, ni da je bio zdrav i prav, ni da je dokazao da je najbolji vezista u Premijer ligi – potencijalno je to uvek bio! – ne bi sudbina Profesora bila umnogome drugačija.

Ne bi, ali bismo imali još nekoliko desetina lepih sećanja, pokupljenih i mimo prve dve sezone na Ostrvu, ostala bi nam još sijaset puta razglavljena vilica, pitali bismo se, kao i toliki milioni, kako to radi, da li je u stvari levak ili dešnjak, gde je naučio da se tako kreće, odakle je došao i da li je moguće da će otići u penziju a da od klupskih trofeja ima samo ona dva FA kupa...

Ne treba mu to, naravno, dok god ima onih koji znaju koliko je vredeo i koliko je umeo da začara stadione – nazovimo te koji znaju, prosto, prijateljima prijatelja fudbala – kad ih više ne bude bilo, biće tih klipova pa će neka nova deca valjda nabasati na njega, ali mi koji ćemo u nedelju popodne gledati prvi derbi Premijer lige, između “njegovog” Arsenala i Mančester Sitija, znaćemo da nešto nije kako treba.

Da, biće magije koliko voliš, serviraće nam i momci koje je odabrao Gvardiola i momci koji su predati Emeriju trikova na angro, ali osećaćemo prazninu koju bi samo jedan pravi čarobnjak, s osmehom na licu, mogao da ispuni.

A on ga eno tamo, u žutom dresu, u svojoj kući preuređenoj u podmornicu, i dalje se cereka, još bi malo da nas raduje, pa posle neka šepa do kraja života.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images