Tragedija koja je srušila veliki tabu u fudbalu: Posle 17 godina, progovorila žena nemačkog golmana

Nije to bio običan trenutak nežnosti između supružnika. Za ženu koja je godinama iz neposredne blizine posmatrala Robertovu borbu sa depresijom, njegovo ponašanje predstavljalo je znak ohrabrenja. Poznavala je njegove teške periode, znala koliko bolest može da utiče na njegovo raspoloženje i nadala se da će uspeti da se oporavi. Međutim, sledećeg jutra dogodilo se nešto što joj tada nije delovalo naročito neobično.

Iako je imao slobodan dan, Enke joj je rekao da će otići na dodatni trening. Profesionalizam i posvećenost fudbalu bili su osobine po kojima ga je poznavala, pa nije posumnjala da se iza njegovog odlaska krije nešto drugo. Kako su sati prolazili, a Robert se nije vraćao, zabrinutost je počela da raste. Tereza je odlučila da pozove njegovog trenera golmana, od kojeg je dobila informaciju koja je dodatno uznemirila. Robert se tog dana uopšte nije pojavio na treningu. Nedugo zatim stigla je vest koja joj je zauvek promenila život.
"Sve je bilo kao na filmu. Sve je bilo potpuno zbrkano“, opisala je Tereza trenutke u kojima je saznala šta se dogodilo.

Robert Enke je 10. novembra 2009. godine izvršio samoubistvo na železničkoj pruzi u blizini mesta Nojštat am Ribenberge, nedaleko od Hanovera. Imao je samo 32 godine. Njegova smrt izazvala je ogroman šok u Nemačkoj, između ostalog i zato što je javnost Enkea poznavala kao izuzetno smirenog, odmerenog i pouzdanog čoveka, jednog od najboljih golmana Bundeslige tog vremena.

Bio je standardni čuvar mreže Hanovera, za reprezentaciju Nemačke upisao je osam nastupa i nalazio se među kandidatima za odlazak na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi 2010. godine. Iza sebe je imao i internacionalnu karijeru tokom koje je nastupao za Benfiku, Barselonu i Tenerife. Ipak, ono što većina ljudi nije znala jeste da se iza njegove profesionalne karijere odvijala dugogodišnja borba sa depresijom.

Enke se sa psihičkim problemima suočavao još ranije, a tokom karijere je odlazio i na lečenje. O bolesti je znao veoma mali broj ljudi. Plašio se da bi javno saznanje o njegovom zdravstvenom stanju moglo da ugrozi njegov fudbalski status, ali i da donese neželjene posledice njegovoj porodici.

Posebno teško poglavlje u njegovom životu otvoreno je tri godine pre smrti. U septembru 2006. Robert i Tereza izgubili su dvogodišnju ćerku Laru, koja je rođena sa ozbiljnom srčanom manom. Uprkos lečenju i naporima lekara, devojčica je preminula, ostavljajući roditelje suočene sa gubitkom koji je duboko obeležio njihov život. Tereza je sada priznala da veruje kako Robert nikada nije uspeo da se na odgovarajući način izbori sa tom tragedijom.
"Mislim da Robert nikada nije uspeo da procesuje taj gubitak onako kako je trebalo", rekla je njegova udovica.

Prisetila se i da nakon ćerkine smrti nisu potražili zajedničku stručnu pomoć koja bi im pomogla da se nose sa tugom. Tokom razgovora sa Gosensom otkrila je i posebno potresan detalj. Prilikom jedne od poslednjih poseta ćerkinom grobu, Robert je na malom srcu ostavio poruku: "Lara, tata dolazi". Tek nakon njegove smrti ta poruka dobila je dodatnu, bolnu težinu.

Ipak, Enkeova depresija nije počela gubitkom ćerke. Sa bolešću se suočavao i pre porodične tragedije, a njena smrt predstavljala je još jedan težak udarac u već postojećoj borbi. Upravo je to jedna od važnih stvari na kojima je Tereza tokom narednih godina insistirala, nastojeći da javnosti objasni složenost mentalnih bolesti i razbije predstavu da se depresija može svesti na jedan događaj ili jedan uzrok.

Dan nakon Robertove smrti, 11. novembra 2009. godine, Tereza je donela odluku za koju je u tom trenutku bilo potrebno mnogo snage. Umesto da se potpuno povuče iz javnosti, pojavila se pred novinarima i otvoreno govorila o suprugovoj depresiji.
"Prestanite. Jednostavno ćemo reći istinu. Želim da govorim. To mu dugujem", prisetila se svojih reči.

Bila je to odluka koja je odjeknula daleko izvan granica fudbala. U vreme kada su psihičke bolesti među profesionalnim sportistima još bile tema o kojoj se retko javno govorilo, supruga jednog nemačkog reprezentativca otvoreno je priznala sa kakvim se problemima njen muž suočavao.

U međuvremenu se ispred stadiona Hanovera okupljalo na hiljade navijača. Donosili su cveće, palili sveće, ostavljali šalove i poruke. Klub za koji je Enke godinama branio izgubio je jednog od svojih najvoljenijih igrača, a nemački fudbal čoveka koji je bio cenjen ne samo zbog svojih golmanskih kvaliteta već i zbog karaktera.

Njegova smrt pokrenula je široku društvenu raspravu o depresiji, pritisku kojem su izloženi vrhunski sportisti i strahu da bi priznanje psihičkih problema moglo da bude protumačeno kao profesionalna slabost. Godinu dana kasnije, 2010, osnovana je Fondacija Robert Enke, posvećena podizanju svesti o depresiji i pružanju podrške osobama koje se suočavaju sa mentalnim poteškoćama.

Tereza Enke je veliki deo života nakon suprugove smrti posvetila upravo tom cilju. Tragedija koju nije mogla da spreči postala je povod za nastojanje da drugi ljudi i njihove porodice blagovremeno dobiju pomoć i razumevanje.

Sedamnaest godina kasnije, njeno svedočenje pokazuje koliko depresija može da ostane nevidljiva čak i ljudima koji su oboleloj osobi najbliži. Robertovi poslednji zagrljaj, poljubac i izjava ljubavi za nju su tog novembarskog dana bili razlog za optimizam. Danas su jedno od poslednjih sećanja na čoveka sa kojim je delila život.

A njegova priča ostaje važan podsetnik da uspešna karijera, ljubav porodice i podrška okoline ne predstavljaju sami po sebi zaštitu od ozbiljnih psihičkih bolesti i da pravovremena stručna pomoć može imati presudan značaj.