PRELAZZI: Patak (VIDEO)

Svi znamo onu večitu Andersenovu bajku o ružnom pačetu, odbačenom i maltretiranom od svih koji nisu kao on. Ne vole ga jer je drugačiji, vidimo na početku, da bismo do kraja bajke saznali da ga ne vole jer je bolji i lepši od njih; taj maleni patak, na koncu, odrasta u velikog belog labuda što mu se svi dive, dok oni i dalje ostaju samo patke.

Priča je to koju vole deca i odrasli širom sveta, jer govori o promenama na bolje, o zavisti drugih ljudi, o tome da nije sve onako kako izgleda.

Ali postoji i drugi aspekt te parabole, mnogo manje prijatan. Neretki kritičari Andersenovi kažu da "Ružno pače" u stvari šalje deci jako loše poruke: labud ne mora uopšte da se trudi, da "radi na sebi", da se menja nabolje; on je samo labud i to je dovoljno. Njemu se sve to jednostavno desi, a da tu nema ni njegove krivice ni njegove zasluge.

Patak obukao plavi dres Čelsija! A šta ako bude „patka“?

Junak ove današnje priče, daleko od bajkovite, ima isto ime, ali mu je sudbina unekoliko obrnuta.

Alešandre Rodrigez da Silva Pato, najpoznatiji fudbalski patak – nadimak će dobiti po mestu rođenja, Pato Branko, "Bela patka", brazilskom gradiću nedaleko od granice sa Argentinom – već sa 17 godina postao je labud kojem se svi dive, među najskupljom i najtraženijom robom na svetu pominjalo se upravo njegovo ime, bio je Ronaldo posle Ronalda i Nejmar pre Nejmara, a onda je, bez sopstvene krivice, pa ni zasluge, postao ružno pače, odbačeno i maltretirano od svih, što je moralo da se vrati u svoj dom, u Brazil, da bi ponovo naučilo da hoda...

Novo pojačanje Čelsija došao je ovih dana skoro kao ilegalac u London. Kako je to već primetio MOZZART Sport, nekada bi i sam "link" sa Stamford Bridžom bio dovoljan za kanonadu novinskih naslova, spekulacija i mahnitu trgovinu dresova sa njegovim imenom, sada je tu praćen sumnjičavim vrtenjem glavom i tu je, što je najgore, u sasvim privremenom odnosu, na pozajmici koja može i ne mora da se ovaploti ugovorom.

A šansa je najmanje što može i sme da očekuje momak kojem su nekada proricali da će biti novi Pele – posebno kada je srušio rekord legende i na Svetskom klupskom prvenstvu za Internasional dao gol sa 17 godina i 102 dana – ili novi Romario, kada su ga krenuli golovi, ili makar novi Kaka, pošto je kretnjama i podsećao na elegantnog Rikija, s kojim će i zaigrati u Milanu.

Čudno je koliko je vremena prošlo otkako smo prvi put čuli za klinju eksplozivne brzine, prefinjenog driblinga i visoke fudbalske inteligencije – na pamet mi, kada ga gledam na terenu, padne jedan sasvim običan, a toliko jasan epitet: Pato je Lep igrač, sa velikim L, i fudbal koji se dešava oko njega, kada je u snazi, jeste Lep Fudbal – i možda je još čudnije, znajući temperament Brazilaca i njihovu sklonost ka autodestrukciji, što je on i dalje tu, i još se bori, posle svih peripetija i ružnih stvari koje su mu se dogodile.

Ako su povrede urnisale nekog igrača u protekloj deceniji, ako se za nekoga može reći da je grehota što mu noge nisu slušale mozak, što je rođen da igra, ali rođen sa preslabim butinama, tetivama i listovima, bio je to Alešandre Pato. Okej, jeste tu bilo i nestašluka mimo sporta, zabavljalo se to večito dete i van terena kao što je plesao na terenu, prošle su kroz njegov stan razne misice i jedna gazdarica – Barbara Berluskoni, čoveče, za to treba stvarno imati m..a! – ali samo su gadne povrede mogle da stanu na put “retransformaciji” patke u labuda...

Engleski su novinari ovih dana, kada je Gus Hidink pomislio da će rešiti probleme Čelsija dovođenjem Brazilca – a držimo mu palčeve da bude u pravu – izvukli podatak da je Pato imao najmanje 14 ozbiljnijih ozleda butine od one prve sezone u Milanu. Ne zna se je li veći poduhvat to što se vraćao posle svake, to što je i dalje dobijao ozbiljne ugovore, ili fakat da ga krti mišići, na koncu, nisu usporili ni za nanosekundu. Ili je, ipak, najbizarnije što je Pato sada zdrav i prav, već duže vremena, kao da su fudbalski bogovi rešili da prestanu da se zezaju s njim i da ga puste da bude ono što može da bude.

A mogao je mnogo, i to se videlo još pre punu deceniju, kada je dečak prepubertetlijskog lica kročio na veliku scenu, tamo u Brazilu.

Dešnjak koji je umeo dobro da gađa i "rola" i levom, momak prosečne visine koji se nije libio da brzinom svetlosti uleti u šesnaesterac i gura se sa stamenim defanzivcima, sposoban da rastegne protivničku odbranu do granice pucanja, a da kroz sredinu proleti kao šilo – da, odmah se osetilo da on mora biti veliki.

Nije nikakvo čudo ni preterivanje: neki od najlepših golova iz Patove karijere su neki od najlepših golova u poslednjih nekoliko decenija.

Evo, recimo onaj iz prvog kola Lige šampiona 2011. – pa i tu ima simbolike: Pato će, kao i uvek, zapaliti svet na samom početku, a potom početi da tumara i da se spotiče o sopstvenu senku – na Kamp Nou protiv Barse. U devetnaestoj sekundi utakmice (srpski bi komentatori rekli: još se gledaoci nisu ni smestili na svoje stolice...) uzeo je loptu u onom krugu na centru i onda ubacio u petu, šestu, sedamnaestu brzinu.

Taj trk, koracima od sedam i po milja kojim za samo tri i po sekunde stiže do šesnaesterca, dok Barsini bekovi trče za spejs-šatlom kao da voze lokomotivu srpskih železnica, kao da je 91. a ne 1. minut, to je sport u svojoj suštini, postoje igrači za koje kažemo da imaju neverovatan "prvi korak", a Pato je imao i drugi, treći, peti; fudbal u svojoj suštini pojavljuje se u narednoj sekundi, tek mali pogled da osmotri istrčalog Valdesa, golmana koji se nije proslavio mnogo čime, ali odbranama jedan-na-jedan jeste, i rutinsko slanje lopte kroz Valdesove noge, ne iz želje da ga ponizi nego što to, jbg Viktore, tako mora da bude...

Patak ili “patka“: Zašto niko neće Alešandra Pata?

Kamp Nou je bio u šoku, i ceo svet je bio u šoku: to je nešto što bi trebalo da radi Barselona, da izgleda tako dominantno, a ne igrač sa brojem 7 na leđima, brojem koji ga, nažalost, nije sačuvao od malera.

Pa gol na debiju protiv Napolija – morao je da čeka pola godine da obuče crveno-crni dres u zvaničnoj utakmici, dok nije napunio 18 godina – posle sijaset promašenih šansi, pa dva gola Realu u Madridu, pa slobodnjak sa 35 metara protiv Ciriha...

Nije mogao znati da će se fizika tako bezvezno poigrati s njim, kao što nije mogao znati da u Milan dolazi u nevreme. Iz godine u godinu, Patak je bio sve manje na terenu, a sve više kod fizioterapeuta i u hladnim bazenima, iz godine u godinu osipali su se njegovi saigrači, sve dok na kraju nije ni imao s kim da igra. Pa i takav i u takvom timu dao je 63 gola na 150 utakmica, što je opravdalo njegovu platu. Ona se nikada, ni kada se vratio u Brazil, ni kada je hteo da ispadne mangup pred Didom pa ostao smešan i prezren (gigant će mu uhvatiti najgoru "panjenku" na svetu u odlučujućoj seriji brazilskog kupa!) nije spuštala na ispod 50.000 evra nedeljno...

U Brazilu je ljubav prema fudbalu Bogom dana i prirodna, ali ta ljubav ponekad se pretvori u patologiju, u nezdravi odnos koji ne odgovara nijednom partneru. Pato je davao sve od sebe da mu joga ostane bonito, preboljevao šokove i otkaze, čak i ćuškanje drugih pataka u Korintijansu koji mu je ponudio slamku spasa, ali najviše će ga zaboleti što ga Dunga nije vodio na Svetsko prvenstvo 2010. i što od 2013. nije odigrao utakmicu za Selesao.

Pato je prešao u Milan onog leta kada je saopšteno da će domaćin Mundijala 2014. biti upravo njegova zemlja. Da je sve bilo kako treba i kako su zamišljali fudbalski sladokusci diljem planete, te 2014. bi karioke do konačnog povratka fudbala kući – jer je, ponavljamo, on rođen u Engleskoj, ali to je bilo samo porodilište; njegov dom je zauvek u Brazilu – predvodio tandem Nejmar-Pato, i žmarci nas podilaze čak i na samu pomisao na nuklearnu snagu bojevih glava koju taj dvojac nosi u sebi.

Alešandre je ostao na, za takav kvalitet i takvu brzinu, mršavom broju od svega 27 odigranih utakmica u najznačajnijem žutom dresu – premalo za njega, premalo za Brazil – i njegova očajnička želja da se vrati u Evropu, njegovo udvaranje većim, pa i manjim klubovima na Starom kontinentu (letos se, recimo, pominjalo da bi mogao u Totenhem ili Vest Hem, godinu pre toga u opticaju je bio čak i Kvins Park Rendžers!), jednako je odraz njegove upornosti koliko i svesti da neće biti potpuni igrač bez nastupa za reprezentaciju...

Čelsi je, uz sve probleme koje ima, idealno tlo za njega u ovom trenutku. Očekivanja nisu prevelika – nije došao za mnogo novca, ni kao spasilac – a konkurencija je nikakva. Dijego Košta još je, nesumnjivo, prva opcija, i prethodne su utakmice pokazale da golgeterska suša Patovog bivšeg sunarodnika ne zavisi od njega, koliko od saigrača nevoljnih i nesposobnih da mu stvore šanse.

Engleska je davno prestala da bude bauk za umetničkije nastrojene fudbalere, tehnika i brzina se cene više nego ikad – pogledajte samo koja su dva igrača zapalila Ostrvo ove sezone: Lesterov Mahrez i Vest Hemov Paje – i on bi mogao da bude odlična opcija Azaru ili Vilijanu, a da mnoge spore defanzivce u ligi ostavi u čudu...

Dvadesetšestogodišnjak na pozajmici iz Korintijansa će biti tek druga violina u napadu i tek član proširenog orkestra u čitavom timu, ali to bi, za promenu, mogla da bude uloga koja će mu prijati.

Naravno, samo ako nastavi da radi na odbacivanju etikete "ružnog pačeta". Brazilac je, kao i svi nezreli igrači s tog podneblja, upadao u probleme sa samopouzdanjem; bez vere sebe, džaba mu i zdrave noge. Bez najvećih očekivanja i bez lampe koja će biti uperena u njega kao da je pred istražnim sudijom, Patak bi najzad mogao da nam podari još malo uživanja.

I da mu se najzad desi nešto lepo, a da tu bude mnogo njegove krivice i zasluge. Jer nije dovoljno, saznao je to valjda dosad Alešandre, samo biti Patak...

Piše: Marko Prelević, urednih magazina Nedeljnik i kolumnisa portala MOZZART Sport.

(FOTO: Action images)