PRELAZZI: Uvek deveruša, nikad mlada

Ima taj vic, kao, svađaju se žena i muž, i ona mu prebacuje svašta, pa mu u jednom trenutku kaže da je gubitnik, luzer, nesposobnjaković. Znaš li koliko si nesposoban, pita ga supruga. Koliko? Toliko si nesposoban da bi na svetskom prvenstvu u nesposobnosti, gde bi se takmičili najveći nesposobnjakovići na planeti, ti sigurno bio drugi. Kako misliš drugi, pita je on? Pa zato što si nesposoban i tu da budeš prvi!

Ako se ikada osnuje nekakav sindikat potcenjenih fudbalera, naravno da će na njegovom čelu morati da bude Džejms Milner, “dosadni” Milner, baksuzni Džejms koji nikada, ni posle sezone u kojoj je postao najbolji asistent u istoriji Lige šampiona, neće dobiti nikakvo priznanje; niko nikada neće pomisliti na njegove asistencije, ni na golove koje ume da daje, ni na to šta donosi timu, ali će se svi setiti kako uhće i pufće kod leve aut-linije, ili kakva mu je faca nakon što postigne autogol u Rimu...

A Majkl Kerik, čovek koji će se danas na Old Trafordu protiv Votforda, u utakmici poslednjeg kola Premijer lige, oprostiti od aktivnog igranja fudbala i posvetiti se, kako je to najavio njegov menadžer Žoze Murinjo, trenerskom poslu? Eh, on je lik iz onog vica.

Majkl Kerik bi bio jedva potpredsednik sindikata potcenjenih fudbalera, jer je jednostavno previše povučen, nenametljiv i toliko, dakle, potcenjen, da bi ga zaobišla čak i čast da bude prvi među (ne)jednakima.

Posvećenost i poniznost nisu baš kvaliteti koji prodaju novine, privlače klikove i izazivaju aplauze, a nije imao baš ni ime koje bi se rimovalo s bilo čim smislenim, pa da dobije pesmu sa Stretford Enda.

A nije trebalo tako da bude: momak iz Njukasla – bio je i ostao zakleti navijač kluba sa Sent Džejms Parka, iako u karijeri nikada nije bio ni blizu stadiona na kojem je maštao da će igrati – pojavio se u onoj poslednjoj velikoj generaciji nekada vrhunske fudbalske akademije Vest Hem Junajteda.

Bilo ih je trojica, i svako od njih na kraju je uradio mnogo manje nego što je mogao i nego što je obećavao: Džermejn Defo, tip najistančanijeg njuha za gol s one strane Lamanša; Džo Kol, lik koji je sa loptom umeo mnogo više nego sa glavom; i Majkl Kerik, u kojem će Hari Rednap videti naslednika svog rođaka Frenkija Lamparda, i koji će u godinama koje će slediti dobiti prvo ohrabrujući, pa potom posprdni amanet da postane “engleski Ćavi”.

Nije bio engleski Ćavi, čak ni utišana ni utešna verzija, daleko od toga, ali nije bio ni engleski Džon Obi Mikel, kako su to njegovi dežurni kritičari pokušavali listom da predstave. Imao je sreću da igra u najvećem engleskom klubu dosadašnjeg 21. veka, ali je u isto vreme imao i nesreću da igra baš tu, gde će njegova neznatnost dolaziti do izražaja i ponekad bosti oči.

I u reprezentaciji je prečesto bio peti točak, zvali su ga da popuni brojeve, jer se ispred Lamparda, Džerarda, Skolsa, pa čak i Skota Parkera, teško probijao.

Uvek deveruša, nikad mlada...

Kerik je nosio onu boljku koja je sasvim neoprostiva iz vizure prosečnog konzumenta fudbala: mnogo više od navijača inspirisao je trenere, od Rednapa, preko Martina Jola, do Aleksa Fergusona i na kraju Murinja. Oni su u njemu, ukratko, videli sve što mi nismo: lidera na terenu, pouzdanog ađutanta, kapitena i bez trake, momka koji će odigrati najjednostavnije kada je najkomplikovanije i najbolje kad je najteže.

Zbog toga će mu jednom, kako je nedavno ispričao, ser Aleks reći da je mnogo bolje igrao kada pada kiša, i da je zato svake godine čekao oktobar i novembar da ustali svog ljubimca u prvih jedanaest. Tamo bi se Kerik bez problema zadržao do kraja sezone...

Valjda je tako visoki severnjak sakupio više od sedam stotina utakmica u svim takmičenjima za tri glavna kluba za koja je nastupao (bio je na kaljenju u Svindonu i Birmingemu), i ravno, sa ovom danas protiv Votforda, 464 meča za Mančester Junajted, od čega 316 ligaških. Dao je i 34 gola...

U Junajted je, preko Totenhema, doveden da zameni pravog kapitena, Roja Kina – dali su mu i dres sa brojem 16! – ali Majkl Kerik nikada nije imao neophodnu dozu agresije i zapaljivosti da postane makar upola važan vernicima s Old Traforda kao prgavi Irac.

Nije to bio ni mimo terena, a kamoli na njemu: dok bi Kin grizao i uletao “trupačke” u cevanice rivala, dižući tako atmosferu do usijanja, Kerik je bio čovek koji se vazda više oslanjao na promućurnost i inteligenciju, na čitanje protivnika i presecanje pasova.

Jedan će novinar ovih dana primetiti da je Kerik u stvari zamenio Roja Kina time što ga uopšte nije zamenio, i taj će aranžman, u stvari, služiti obojici na čast. Drugi će napraviti možda još bolju metaforu: Majkl Kerik je kao pouzdani zet, onaj što ume da sa tastom popije pivo, ali i da popravi bojler i slavine kada zakažu, a onda obriše ruke i tiho odveze familiju na piknik.

Poslednji izdanak škole Vest Hema biće, sve do ove nedelje popodne, i jedini preživeli član poslednjeg velikog Junajtedovog tima, koji je osvojio tri titule i Ligu šampiona, a još dva meča za klempavi pehar izgubiti, u prvoj deceniji ovog milenijuma.

No hoće li se iko, i to je ono što najviše boli momke iz virtuelnog sindikata, sećati Majkla Kerika i kroz koju godinu, onako kako se danas sećaju i Kina, ali i Gigsa, Skolsa, Rija Ferdinanda, naravno Nemanje Vidića, čak i Vejna Runija?

Pre će biti da će Kerik, sem u slučaju da ne postane veliko trenersko ime – njegovo razumevanje sa gotovo svim stručnim štabovima daje mu za pravo da misli da hoće – pa ga budemo gledali na klupi Junajteda ili Njukasla, pasti u specifičnu vrstu zaborava, onu kakvu ima, recimo, Denis Irvin, ono kada te se uglavnom ne sete, ni na Dan bezbednosti, pardon dan legendi, ali ako te se sete, onda će svi klimnuti glavom i priznati da ste bili važni, iako nisu sigurni baš kako... iako nijedan jedinstveni potez nije ostao nikome pred očima, čak ni dva gola koje je postigao u najboljoj evropskoj utakmici Mančestera, onih 7:1 protiv Rome.

U stvari, više će mu se pamtiti greške: kao onda, u finalu Lige šampiona u Rimu, kada je izgubio loptu već u 10. minutu i Barselona je prerano otvorila Junajted; manje ljudi prisetiće se da je bio jedan od onih koji su u Moskvi dobro izveli penal, u noći u kojoj je Petar Čeh skinuo šut uvek sigurnom Kristijanu Ronaldu.

Na sve to verovatno je navikao Majkl Kerik, koji je svoju strast ispoljavao na sasvim drugačije načine: svirao je sa raznim bendovima, slušao doru muziku i mnogo se ložio na automobile – ko bi rekao da vozi nešto besno, kad ga je tako lako zamisliti u “vauxhallu”, tom engleskom “jugo koralu”?

Čovek za kojeg verovatno niko nikada neće reći da je legenda Mančester Junajteda – iako makar po surovim brojkama, ali i po uticaju, to jeste bio – danas će se poslednji put skinuti u crvenu uniformu i istrčati na teren kojem je, mada to okupljeni nisu primećivali, doneo dosta radosti. Otići će onako kako nije navikao, uz aplauze i ovacije; da se on pita, verovatno bi trčao kao konj čitavo popodne, a onda mirno išetao, istuširao se i odvezao porodicu na piknik.

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

Foto: Action images