PRELAZZI: Vetropir, Lezilebović, Trut, Neradnik

Čudan je taj fudbal. Onoliko je čudan koliko u njemu nemoguće može da postane moguće, a loše da se proglasi dobrim. I obrnuto. Eto, na primer, reći za nekog običnog čoveka na ulici da je bitanga ili baraba, to bi bilo upozorenje da ga se klonite, ali kada je neki fudbaler baraba, eh, to je već druga priča – tog valja gledati, ko zna kako može da vas prevari kad zarola loptu...

Ergo, u svakoj drugoj varijanti, lenština, lenjivac, lenčuga (ako vam se nekad učini da srpski jezik nije dovoljno bogat, setite se samo svih sinonima za ovakve ljude: trut, zevalo, vetrogonja, neradnik, lezilebović, besposličar, zevalo, ladolež, badavadžija, džabalebaroš, dokoličar, zabušant, vetropir... Kladimo se da neke pozitivne osobine mahom nemaju toliko živopisnih izraza!) nije baš neka osobina kojom bi se valjalo ponositi.

A u fudbalu? Koliko ste samo puta čuli kako neki navijač skoro s divljenjem izgovara „ma taj ti lenj“, bez ikakve osude ili samo sa kafenom kašičicom iste; lenjivci na terenu, uprkos svim prohtevima modernog fudbala, nisu nestali, i dalje su tu kao neki srednjovekovni minstreli koji nas zabavljaju svojim prisustvom, svojim nehajnim odnosom prema igri, zahvaljujući kojem uspevaju da budu majstori i da budu voljeni...

Najgora stvar koju o njima kažete je “zamisli samo još da je bio vredan...”

Možete ih nabrojati koliko hoćete, tih zevala koji su umeli da oplemene ovu igru, tih usporenih dokoličara što su se trudili samo kada se njima trudilo, pa nekada ni to, od Rikelmea i Aršavina, Van Der Varta ili Kasana, Rekobe ili Le Tisijea, preko svačijeg omiljenog Bugarina Dimitra Berbatova, koji je izgledao kao da mu nije ni na kraj pameti da se potrudi, ili legende ostrvskog fudbala Garija Linekera, što je po legendi davao golove samo zato što se nikada nije vraćao u odbranu, ni pomerao se kad njegov tim ima loptu, čuvajući tako energiju za onaj odsudni duel u šesnaestercu, ili Marija Balotelija, kojem to da li će se pomeriti zavisi od inspiracije ili mesečevih mena...

To je njihovo prokletstvo i njihov suvi kvalitet, to je neophodna ravnoteža igračima poput Makelelea ili Gatuza o kojima smo pisali; život nije samo kuća-pos'o, život nije samo jurcanje za lovom nego i cigareta posle seksa i noć s prijateljima u kafani i dugi dan na plaži koji prođe a da ti glavom ne protrči nijedna misao.

Ni fudbal nije samo pobeda, trk u prazno, pokrivanje prostora, flaster na igraču, nego i podbočene ruke, češanje nosa, šlajmarica preko ramena i lagani, lagani hod nazad, dok se na vas deru saigrači i trener jer ste u ofsajdu već tri i po minuta.

Lenštine, one su pomalo vesnici pobede života nad besmislom. Rad možda jeste stvorio čoveka, ali je tek dokolica od njega napravila umetnika i filozofa.

Da li bi Dejo Savićević bio bolji (ako se ikada i ikako može biti bolji od Deja) ili možda mnogo slabiji igrač da je još voleo da se oznoji? A nestašni majstor Hatem Ben Arfa, ne bi li se on utopio u masu onih koji znaju lopte? Ovako svi znaju za Ben Arfu, i svi vole Ben Arfu, i neka ga vole... Pa ni Sale Ilić, koji i na pragu pete decenije života igra kao da nosi kravatu, nije oličenje napornog rada, a ipak je jedini igrač kojem bi se valjalo diviti na ovim domaćim terenima, bez obzira za koga navijate, jedini igrač o kojem će se pevati pesme čak i kada jednom – ako to uopšte možete da zamislite – prekine karijeru. Kao što je to, uz Ilića, i uz sve njegove manjkavosti, bio to u Zvezdinom dresu Aleksandar Katai prošlog proleća.

U ostrvske i druge medije veliku raspravu o tome šta znači biti lenj vratio je pred vikend čovek koji bi se mogao podičiti svojim nordijskim vaspitanjem, nekadašnja uzdanica i kapiten norveške reprezentacije – kapiten, to se već postaje davanjem primera drugima; kapiteni su nešto sasvim drugo – i Fulama i Kristal Palasa, Brede Hangeland.

Norvežanin se povukao pre nekoliko meseci, a onda je, kako to obično biva, krenuo u medijske vode, pa je tokom gostovanja u jednoj radijskoj emisiji naveden da nabroji jedanaest „najlenjih“ igrača sa kojima je delio teren.

Nije mu bilo teško, jer tako mu je grah pao u karijeri, da mora da vadi vrelo (i često crvljivo) kestenje iz vatre koju su naložile njegove nehajne kolege.

Našlo se tu, naravno, mesta za pomenutog Bugarina – kada se setimo Blagoja Georgijeva ili sadašnje vedete Ivelina Popova, kao da Bugari imaju problem sa disciplinom? – kao i za Vilfrida Zahu, za „maskotu“ Džimija Bularda i za, čak i za pojmove Premijer lige, neprevaziđenog Emanuela Adebajora.

Bila je utakmica na Vajt Hart Lejnu, talentovani džabalebaroš kojeg su sami bogovi poslali da igra fudbal, a on ga shvatio doslovno kao igru, tada je nastupao za Totenhem, a Hangelad ga je čuvao.
„Stajali smo na samom centru igrališta. Fulam je imao loptu, a ja sam stajao nazad i motrio na Adebajora. Odjednom mi se on okreće i govori 'Uf, što sam gladan.' Nisam mogao da poverujem. 'Šta si to rekao?'. 'Gladan sam', odgovorio mi je. 'Ne mogu da dočekam da se ova utakmica završi pa da odem u restoran. Znaš li ti gde se u Londonu dobro klopa, Hangeland?' Tokom čitave svoje karijere, tokom čitavog svog života, nikada nisam vodio razgovor kao tada u krugu igrališta na Vajt Hart Lejnu”, ispričao je stameni Norvežanin.

Hangelandova iskrenost ili već provokacija, šta li, nije se svidela svakome: Zaha je na Tviteru odmah reagovao nazvavši ga “tužnim lažovom”, mada to što je na Kupu afričkih nacija našao vremena da tvituje, umesto da se spremao za utakmice sa svojom Obalom Slonovače, ne ide baš u prilog tezi o njegovoj fokusiranosti... Možda bi i njegovoj reprezentaciji bolje išlo da je posvetio malo manje vremena “zlim jezicima”?

No, još nešto treba reći: nisu svi lenjivci vredni pažnje, ne ostavljaju svi jednako lepo sećanje, niti su sposobni da urade nešto po čemu će se pamtiti. Pardon, po čemu će se po dobrom pamtiti.

Postojao je i jedan igrač, navijači Čelsija neka pokušaju da skrenu pogled – mada je sećanje na njega kao automobilska nesreća: znate da ne bi trebalo da obratite pažnju, ali ipak morate da pogledate taj rusvaj – koji je lenjost doveo do savršenstva, koji je ostao simbol katastrofalne transfer-politike jednog kluba koji je pokušavao da bude “kul” tako što je dovodio igrače s velikim prezimenima i sa mnoštvom titula, čak i ako oni nisu bili u prvoj mladosti.

Zvao se Vinston Bogard, imao je stomak preveliki da bi potrčao za snažnim špicevima Premijer lige na prelazu dva veka, imao je i karijeru koja je na papiru izgledala impresivno (šampionski Ajaks 1995. – mada nije dao preveliki doprinos u Ligi šampiona te godine – pa Milan, pa Barselona), imao je toliko debeo obraz da nije uopšte brinuo kada ga je Klaudio Ranijeri premeštao u rezervni, pa u mladi tim, imao je i otisak svoje zadnjice na klupi na Stamford Bridžu, i za čitavu tu muku imao je 70.000 funti nedeljno, pune četiri godine, od 2000. do 2004.

A da, imao je i pesmu koju su mu posvetili navijači: “He's fat, he's round...”, koja je pre nekoliko godina, odavno pošto se penzionisao, dobila i nastavak “... he hasn't got a pound”,

pošto je debeli defanzivac zavidnog CV-ja i nikakvog pedigrea bankrotirao.

Kao što su jedan Rikelme ili Le Tisije protivteža svakom Gatuzu, kao što oni pokazuju da je dokolica nekad stvarno čudesna, tako je Vinston Bogard bio kontra argumentu da samo lenjost, bez ikakve strasti, može da bude razlog za aplauze.

Sve je kod Bogarda bilo umeće: i to kako je uspeo da prevari Čelsi da mu da takav ugovor i toliku platu – Đanluka Vijali kasnije se pravdao da nije ni znao da ga klub uzima, i da je sve urađeno na nagovor sunarodnika, desnog beka Marija Melhiota – i to koliko ga je bilo baš briga da se za tu platu oznoji, i to kako je dolazio na treninge u svojoj poslednjoj sezoni (živeo je u Holandiji i svako jutro hvatao avion za Hitrou!), i to kako je nazvao svoju autobiografiju (“Ova crnčuga se ne saginje nikome”), i to kako je na kraju, pošto se desilo ubistvo u diskoteci koju je držao, pošto je ostao bez dvorca vrednog tri miliona evra i bez trenerskog posla, završio praktično na ulici.

„Ne shvatam u čemu je problem sa svima vama”, umeo je da odbrusi novinarima i navijačima. “Čelsi mi je ponudio taj ugovor i ja sam ga potpisao. A šta biste vi uradili na mom mestu?”

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Spora

(FOTO: Action images)