PRELAZZI: Život u narandžastom (VIDEO)

Nismo ih mrzeli ni kada je 1998. Davids valjda jedini put u životu dao gol, udarivši narandžastu fleku na onu Mijatovu prečku koju smo posle godinama sanjali. Bilo je to u sam smiraj utakmice u Tuluzu, kada smo svi čekali produžetke; u stvari, to je simbolično bilo u sam smiraj našeg mita o jednom velikom timu, o jednoj velikoj zemlji, i ništa nije bilo razumnije nego da mit bude načet jednim traljavim šutem, dovoljno bezobraznim da se provuče kroz šumu nogu i prevari Ivicu Kralja; pa ipak ih nismo mrzeli.

Nismo ih mrzeli ni kada su 2000. velikog Boškova u penziju oterali na najbrutalniji mogući način: Vuja i neka na brzinu sklepana trenerska komisija odlučili su da na Tiganj izađemo oprezno, ali neotesanom Patriku Klajvertu tog popodneva opreznost nije bila na umu.

Ako je onaj mit načet Davidsovim golom, onda je potpuno srušen narandžastom kanonadom u Roterdamu – da nije bilo Ivice Kralja, taj ples pod sivim nebom, sve do stanovitog susreta Nemačka - Brazil možda i najveće (samo)uništenje u nokaut fazi jednog velikog takmičenja, mogao je da se završi i dvocifrenom razlikom. Bilo je to leto kada smo zabavljali Evropu svojim ludilom: onim 3:3 sa Slovenijom, Kežmanovim promptnim crvenim kartonom, manijakalnim porazom 3:4 od Španije, Dejanom Govedaricom, you name it, možda je i kul što je to naše poslednje Evropsko prvenstvo u najmanje dvadeset godina i što smo se s njega vratili crvenih obraza; pa ipak, nismo ih mrzeli.

Nismo ih mrzeli ni kada je 2006. u Lajpcigu Arjen Roben ubacio u petu brzinu – toga dana stizale su ga samo senke naših bekova, štucne su bile predaleko – i pokazao nam koliko smo daleko od sveta, otvorivši žive rane naše nesloge, dotad nevešto pokrpljene flasterima Ilije Petkovića.

Bilo je samo 1:0 i samo Roben na za nas krajnje čudnom Mundijalu; čudnom, jer je na njemu debitovala reprezentacija koja u stvari nije ni postojala. Zvali smo se Srbija i Crna Gora, iako je mesec dana ranije održan referendum posle kojeg su „dva oka u glavi“ prestala da se pretvaraju da nisu razroka, već tada ta zemlja nije postojala, ali je igrala fudbal, jer fudbal je nekada zaista čudo, a čuda nisu uvek logična.

Ako su nam 1998. načeli mit, 2000. ga dokrajčili, Holanđani su 2006. zabili kolac u sanduk fudbala krnje Jugoslavije, za svaki slučaj; pa ipak, ni tada ih nismo mrzeli.

Mržnja bi bila nemoguća, sumanuta, skaredna, blasfemična.

Kao što žuta majica s plavim brojem nije samo dres Brazila, nego uniforma krasnog, inventivnog, idealističkog fudbala s mirisom Kopakabane, pečene kafe iz favele i jednog sasvim drugačijeg suvog lista; tako ni narandžasta majica Holandije nije samo dres, nije samo nešto što jedanaest igrača mešane boje kože i čudesno izmiksanog porekla, navlači na sebe.

Kada se ta boja uklopi sa zelenom travom, ona dobije sasvim novu vrednost. U tom dresu nalazi se i nečuveni Van Bastenov gol, i jedan pas od 60 metara koji pada pravo na pertlu Denisa Bergkampa i njemu treba samo tri dodira pa da ispiše novo slovo istorije, i mitska utakmica sa Brazilom 1994, i Krojfove minijature nadomak šesnaesterca, i Ajaksovo pokoravanje kontinenta sedamdesetih i 1995, i spori, ali ingeniozni i zaboravljeni Viljem van Hanegem, u tom dresu se rodio totaalvoetbal i prvi pravi zadnji vezni na svetu, Johan Neskens, i holandski Milan i zauvek holandska Barsa, i tek da ne bude da je sve cveće i radost, Rajkardovo pljuvanje Felera i De Jongove navike neotesanog drvoseče i kostolomca...

I prve asocijacije, a ima ih makar koliko poldera u Nizozemskoj, pokazuju koliko je značajan taj dres, zbog čega se mora ceniti, zbog čega su naši očevi i ujaci govorili da niko nije igrao kao Holandija i Ajaks i shvatali zašto su nam se morali desiti i Davids i Klajvert i Roben.

Ova igra ne bi bila ista bez Holandije; da nije bilo Mihelsa, danas bi fudbal ličio na šahovski okršaj, zamoran i predug. Da nije bilo te boje, ova bi planeta bila manje lepo, manje zanimljivo, manje radosno mesto za život.

Holandija – to je ono što se pamti iz sedamdesetih i osamdesetih, iako su osvojili samo jedan trofej, 1988. Nema veze, osvojili su nešto mnogo važnije, srca, dušu i pamet svih zaljubljenika u fudbal rođenih posle Drugog, a pre Trećeg svetskog rata.

Zato je svakome ko fudbal voli i ko razume skrivene šavove u Oranje nijansi poslednja runda kvalifikacija, u utorak uveče, bila posve tužan dan. Kockice su se poklopile da Holandija ispadne, da se među čak 24 ekipe na po mnogo čemu revolucionarnom – ta reč nema nužno pozitivne konotacije, a u ovom slučaju nema ih baš nikako – Evropskom prvenstvu ne nađu Prometeji modernog fudbala, inovatori i zabavljači.

Kakav će se samo savez fudbalskih neprijatelja sastati dogodine u Francuskoj! Na šta će, uz sve čestitke ekipama koje su preskočile kvalifikacije, ličiti fudbal koji budu igrali Rumunija, Turska, Albanija, Rusija, Severna Irska, Vels, Poljska, Švajcarska, nikad slabija Engleska, nikad neinventivnija Portugalij, neinspirativni Skandinavci, pa još poker iz baraža, poput Slovenije ili Ukrajine?

Ni na šta, verovatno, na bedne pokušaje imitiranja Grčke iz 2004. godine, na čekalicu, na retke i neuspešne kontre i mnogo faulova; reklo bi se da ovoj bratiji nedostaje samo nenadarena i pogubljena Srbija, pa da pozornica za najgori turnir u novijoj istoriji bude skroz spremna.

A da su Holanđani tu, ma u kakvim problemima da su danas, već bi bilo drugačije; pojavio bi se narandžasti dres opet u nekom Tuluzu i opet bi se moglo desiti malecno čudo, sa Holandijom, već, sa sjajnom Belgijom, sa Nemcima i Špancima i domaćinima, to bi bio okršaj velikih i pljuvačka bi već počela da se skuplja u uglu usta, kao pred mirisni i obilan obrok, ovako je njihov krah, kombinovan sa našom bedom, dovoljan da uzbuđenje ne bude ni promil onoga pred Mundijal 2014, recimo.

Ne, nije ovo apologija ni umanjenje uspeha plasiranim reprezentacijama; baš kao Srbija, Holandija je sama kriva što je neće biti u Francuskoj.

Gus Hidink je posle još jednog sjajnog holandskog Mundijala bio loš izbor za izbornika jer je njegova karijera odavno krenula naniže, nije se usudio da Van Persiju i Snajderu kaže „Svaka čast na svemu, ali niste dovoljno dobri za prvih 11“, Holanđani su pokušali da se, posle usavršavanja kontranapada u Brazilu, vrate svojim korenima, iako više nemaju igrače za to – za početak, nijednog mladog, efektnog, prefinjenog špica – uljuljkali su se u ulogu favorita, bogomdanih za završnice svih velikih prvenstava, ne shvatajući da se fudbalska geopolitika drastično menja u korist slabijih.

Kada štit samouverenosti nestane, sve slabosti isplivaju iznad brane, i baš to, skupa sa nespretno odrađenim „podmlađivanjem“ ekipe, dogodilo se Holandiji. Plašljivost i strah od neuspeha, koji se nikada nije dobro slagao sa bojom dresa, uselili su se u ekipu posle prvih nekoliko poraza, javnost je svojim očajavanjem podigla pritisak do maksimuma, a kada se to dogodi, svaki centaršut bude loš, svaka akcija pročitana, svaki dribling predvidiv...

Pažljiviji će hroničari zapaziti i korelaciju između pada standarda elitne holandske lige i kvaliteta njihove reprezentacije. Odavno se Ajaks, PSV ili Fajenord nisu pitali za nešto u evropskim okvirima, odavno je Eredivisie postala negledljiva – svi oni Latinoamerikanci, Balkanci, Afrikanci više ne moraju da dolaze u Holandiju kako bi se kalili i odskočili ka jačoj ligi – njihovi veliki talenti nisu se probijali na najvećoj sceni kao nekada, i jedno je povlačilo drugo, što može da bude nauk i za Srbiju...

Holanđani su navikli na poraze – tri samo u finalima svetskih prvenstava – ali na one posle kojih glave ostaju uzdignute, a ponos para nebo. Nikada na ovako loše, ovako teške, ovako tragične.

I nikada, što je za njih najgore, nisu ostali bez identiteta, pošto današnja Holandija ne liči ni na šta, a ponajmanje liči na Holandiju.

Ali kada se na plodnoj od mora otetoj zemlji pojavi dovoljno hrabar tip da ponovo izmisli fudbal, kada stigne novi koktel šarenih igrača neprevaziđene tehnike i vihorne brzine, kada onaj narandžasti dres ponovo postane simbol inovacije, kada Van Basten, Bergkamp, Gulit, Rajkard, Neskens, Krojf dobiju još jednu žetvu naslednika, kada već na Mundijalu u Rusiji ponovo zablista neki dečak iz Surinama ili sa Antila, onda ćemo ponovo znati zašto ih nikada nismo mrzeli, i ponovo će neki očevi i ujaci govoriti da niko nikad nije igrao kao Holandija...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Pratite MOZZART i na Vajberu