PRELAZZI: Zizu i Baka

Dobro, teško je zamisliti da bi veliki Francuz ovih dana intenzivno razmišljao o Blažu Sliškoviću i o tome šta se desilo s njim i čime se bavi, još teže da Zizu, negde između mečeva protiv Malage i onog protiv Juventusa sedne i u Google.fr ukuca “Blaz Sliskovic”, ali ko zna, ako guglaš bivše devojke, a ponekad, bogami, i sebe, zašto ne bi jedne večeri kad te uhvati nostalgija guglao i heroje svog detinjstva, pitajući se gde su sada i kako im ide?

A Blaž, Doktor, Baka, bio je igrač, ne preterujemo, zbog kojeg je Zizu postao ono što jeste. Na terenu, naravno, ovo što najbolji fudbaler s kraja devedesetih i s početka trećeg milenijuma sada radi uz teren, to je već jedna druga tema, jedna knjiga koja tek čeka da bude ispunjena krasnopisom, sitnim slovima, fotografijama i DNK analizama...

Gledao ga je samo jednu godinu, onda kada je Slišković otišao iz Hajduka u Marselj, 1986. na 1987, i ta jedna godina, takav je fudbaler bio Baka, dovoljna je bila da se četrnaestogodišnji klinac alžirskog porekla zaljubi u igru, da pokušava da imitira tog čudesnog Jugoslovena, nekad s brkovima, nekad s celom bradom, da na treningu skida poteze, finte, prevare kojima bi Slišković umeo da oplemeni veče, dan, nedelju, godinu, ceo život; “Balkanski Maradona”, reći će francuski novinari i istorija će krenuti nekim svojim tokom za malenog Zizua...
“Sećam se kad je u Marselju igrao izvanredni veznjak Blaž Slišković, kojeg sam uživao da gledam. Slišković je bio čudesan igrač, koji je na zadivljujući način davao golove, čak i udarcem direktno iz kornera. Danas su deci idoli Mesi i Kristijano Ronaldo, a meni i mojoj generaciji bili su Enco Frančeskoli, Blaž Slišković i Žan-Pjer Papen”, izjavio je, pre neku godinu, Zinedin Zidan.

Bilo je to, čini se, o onoj prilici kada su ga pitali da sastavi idealnih 11 Olimpika u slavnoj prošlosti, a on na “desetku” stavio Baku, uprkos tome što je ovaj na Velodromu igrao samo jedno leto, uprkos tome što je sinu dao ime Enco po Urugvajcu; i to govori da je Baka u očima Zizua bio veći od Frančeskolija, jer se nećeš usuditi da pravog idola ukaljaš na bilo koji način, pa ni krštenicom.

(Divio mu se i Dejo, Genije je prvo gledao Anta Miročevića, a odmah potom Sliškovića...)

I eto, šta ti je fudbal, šta ti je život, šta ti je Balkan, šta je Jugoslavija koje više nema, ovih dana Zinedin Zidan slavi titulu u Primeri, slavi što je Barsa tek druga – za Barselonu je drugo mesto uvek samo “tek” – i sprema se, polako, za onaj duel titana u Kardifu, prste da poližeš i da ih izgrizeš do podlaktice, a njegov idol Blaž Slišković, eh, i on je nadomak titule, ali u jednom prvenstvu koje ne znači toliko, u jednom prvenstvu kojem ne treba uvećavajuće staklo za sumnju, a o (ne)kvalitetu da ne govorimo...

Baka se vratio u Zrinjski, treći put u karijeri – stadion je isti kao onda kad je bio klinac, ali klub je neki drugi, i grad je neki drugi – i sticajem neverovatnih okolnosti (o finišu bosanskohercegovačkog prvenstva mogli ste tokom vikenda da čitate i na MOZZART Sportu) i zdravorazumski rečeno izmišljenih penala, njegovi “Plemići” došli su, iznebuha, u situaciju da mogu da odbrane titulu, za šta će im biti potrebna pobeda protiv tuzlanske Slobode u poslednjem kolu u Sliškovićevom Mostaru.

Tužna je to liga, taman koliko i svaka druga na prostorima južnije i istočnije od Save i tek malo više nego one nešto zapadnije; i Blaž Slišković, čarobnjak, čovek oko kojeg su se plele legende i koji je umeo da skrivi i da izmisli mađije – da li je stvarno dao gol iz kornera? Jeste, pa onda i Torinu iz skraćenog kornera, za polufinale Hajduka s Totenhemom u kojem neće zaigrati u revanšu; Miljenko Jergović će o tome napisati “Samo je Isus mogao hodati po vodi i samo je Slišković mogao dati gol iz kornera” (mada će to kasnije učiniti i Piksi), zbog čega se to parče Poljuda i dalje naziva “Bakin ćošak”; da li ga je stvarno supruga Ceca Kitić zaključala jednom u stanu, a on drugom prilikom zapalio “marlboro” dok je čekao da uđe u igru? Kod Bake je sve bilo moguće, pa i ono što nije, i obrnuto – taj čovek sada mora da odgovara na pitanja o nekom penalu i da crveni od stida, ne zbog svog Zrinjskog, koji je iskoristio poklon sarajevskog derbija, nego što ovo ni na šta ne liči, a najmanje liči na terene koje je gazila njegova platinasta kopačka.

Šta bi mu Zidan rekao? Ili bi shvatio da je to Bakina priča, kao što je ona sezona u Marselju bila Bakina priča; može tako i nikako drugačije, može i tako da Baka tek 2017. ima najveću šansu da osvoji prvu titulu u trenerskoj karijeri...

Boem, aristokrata, lenština, neukrotiv i u životu i u igri, Slišković je bio glavni lik brojnih hercegovačkih, pa splitskih anegdota, taman koliko i sopstvenik glavne role u pričama koje bi o zlatnom, ili tek bižuterijskom dobu jugoslovenskog fudbala izgovarali oni koji su ga gledali.

Mi mlađi nismo imali tu sreću, ali ako je za utehu svim onima koji i dalje više cene delioce mašte nego pasionirane skupljače trofeja, Baka se pamti...

Pamti ga, naravno, i moj kolega Branko Rosić, kao navijač OFK Beograda vazda neopterećen preganjanjima pristalica “Velike četvorke”, seća se na moju molbu Bake iako garant nenamerno zaboravlja da pomene kako su mu baš na Karaburmi Dimitrijević i Serpak stali na nogu toliko da je ona pukla i Baka nije otputovao na Mundijal 1982. (a bez njega Jugoslavija ne uspeva da savlada Severnu Irsku i još jedan Miljanićev san nestaje na njegovom Iberijskom poluostrvu)...

Postoje, priseća se Rosić, mitovi i legende o lapsusima sportskih komentatora. Postoje već edicije onih floskula iz sportske štampe, od “lopta je okrugla” do “utakmica ima dva poluvremena”, a Blaž je bio junak sada već zaboravljene rečenice iz Tempa ili već nekog drugog sportskog lista: “Pri spomenu reči fudbal, zasijaše mu oči ispod niskog čela”.

(Ako se sve promenilo, i ova zemlja, i ovi ljudi, i ovaj fudbal, i Mostar i Split i Beograd, nije se promenio smisao te rečenice: Sliškoviću i dalje sijaju oči ispod niskog čela kad se pomene fudbal, pa čak i kad ga pitaju o nekom tamo penalu koji je more bit bio, ali more bit i bio izmišljen...)

Baka je dolazio iz onog jugoslovenskog ciklusa čiji se spisak završava sa kapitenom Partizana Sašom Ilićem; to su oni koji su, od Pižona preko Sušića, u skraćenom noktu domalog prsta na levom stopalu imali više fudbala nego svi ostali ljudi na terenu.

Kreatori zastrašujućih pasova, sveznalice koje su mogle da postanu velike kao što je veliki Zidan danas, samo da im nije falilo kondicije, ambicije, profesionalizma...

Samo da nisu voleli toliko da igraju za raju, a ponajviše za sebe...

Slišković je, podseća dalje Rosa, došao na Poljud iz Veleža koji je postao poznat po čuvenom BMV – Dušan Bajević, Enver Marić, Franjo Vladić – kao, kad već nismo mogli da napravimo automobil dostojan BMW-a (ne računajući golfa “jedinicu” iz Tvornice automobila Sarajevo?), savršenog marketinškog proizvoda u zemlji bratstva i jedinstva: jedan Srbin, jedan Musliman i jedan Hrvat.

Baka je bio spona između originalnog BMV-a i generacije “Rođenih” u kojoj će nastupati Sead Kajtaz i Semir Tuce i koja će Mostaru doneti još jedan kup, ali i fudbaler o čijem su životu na stranicama koje su se tada činile skaredno-skandalozno-tabloidnim, a sada bi nam verovatno izgledale kao dnevnik kakvog monaha, pisale sve novine.

Posebno kada je ušao u prvi sportsko-estradni brak sa Svetlanom Kitić, ili kada se štampa bavila insinuacijama da njegov otac vodi previše računa o njegovoj karijeri, ili kada su ga viđali po kafanama i kazinima, ili kada je pre Erike Džong i Denisa Bergkampa otkrio strah od letenja, pa je izmišljao razne izgovore da ne bi putovao avionom, ili kada se po savetima i komisijama samoupravnog radnog naroda SR Hrvatske raspravljalo o tome da li je neukusno da Slišković ima toliku platu u Hajduku, ili kada se svlačionica Bilih bunila što jedan tip, koji nije čak ni Dalmatinac, zarađuje više od sviju njih...

Sve to bi mogao da sazna o svom idolu i Zinedin Zidan, kao što je valjda saznao o onom golu iz kornera Tomislavu Ivkoviću, u finalu Kupa maršala Tita protiv Crvene zvezde (velikom hrvatskom golmanu Maradona nije mogao da ga protne ni sa penala, a Baka je uspeo iz samog ćoška!), pa možda i o trenutku kada, pred sam kraj karijere, Baka igra za Hrvatski dragovoljac i na gostovanju Poljudu izvodi korner, a Torcida navija da njihovi “Bili” prime gol.

Sve bi to čuo samo da, ovih dana dok se sprema za Juve, kada ga spuca nostalgija, kada se vrati u detinjstvo da bi pokušao da doskoči Alegriju i Điđiju, samo da sedne za Google i upiše “Blaz Sliskovic”...

No onda bi trener Reala saznao od svemoćnog Google.fr i da njegov dečački heroj, od kojeg je naučio da onako šutira slobodnjake, gledajući ga s tribina Velodroma, eto, troši svoje trenerske dane i svoje ime u nekoj Premijer ligi Bosne i Hercegovine (jeste to njegov grad, ali više i nije njegov grad), i video bi na šta liči taj fudbal i koliko je to svetlosnim godinama, eonima, istorijama daleko od fudbala koji je igrao Blaž Slišković, jedne godine na jugu Francuske...

Tužan? Ljut? Ma ne, pre će biti da će veliki Zizu i tada biti ponosan.

Jer ako Zrinjski u poslednjem kolu osvoji titulu, biće to prva kruna u Bakinom trenerskom opusu, koji ga je vodio i u Albaniju i do Dalekog istoka i jednom zamalo u Srbiju, u Novi Pazar (mediji su 2014. javljali da je to gotova stvar, ali se plan izjalovio); a čovek koji nikada nije mario za priznanja koja se mogu opipati izgleda kao da mu je baš stalo ovog puta, u njegovom Mostaru.

Pa šta, onda, i ako je fudbal nikakav, i ako nisu to ni neke zemlje ni neke lige, opet je to neko Bakino čudo, njegova malena fantazija, kao kada ga zabija iz kornera, kao kada lomi noge driblingom i daje loptu koja ima oči, makar i ako to ne znači nikome sem navijačima Zrinjskog i onima koji se još zanimaju domaćim fudbalom, šta god da je za vas domaće,

Biće nekih dan-dva kada će o Sliškoviću pisati novine, i kada će se svi setiti da, moj "Rođeni", zahvaljujući Doktoru, nekada nije uopšte delovalo tako loše što smo rođeni baš ovde...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: MN Press)