Propast jedne ideje – kako je uništena Partizanova „klasa 1996“

Kažu mnogi često da nema Partizanu sreće dok ga ne preuzmu sportisti, ali nema ni garancije da bi sportisti – makar to bio i Predrag Mijatović, koga navijači malo-malo prizivaju – sprečili fijasko kakav se crno-belima desio s jednom od, govorili su stručnjaci, najtalentovanijih savremenih generacija fudbalera koje je naš fudbal video.

To što će Miroslav Bogosavac ovog petka, poslednjeg dana prelaznog roka, da pređe u Čukarički nije samo vest koja ide u kategoriju „transferi“. Ista može da bude dodatak paranormalnim pojavama, agenti iz serije „Dosije iks“ ne bi uspeli da ih objasne, jer to što je započela uprava Dragana Đurića, nastavila aktuelna pod vođstvom Milorada Vučelića, a u međuvremenu vodila ona sa Ivanom Ćurkovićem – eto dokaza kako ni poveravanje ključnih mesta sportistima nije nikakva garancija – ima obrise pogubnih poslovnih poteza.

To je ta klasa 96! Nije nam teško da po selima tražimo igrače kakav je Saša Lukić!

Čudesna sudbina Partizanove „klase 1996“: Jedan na krovu sveta, drugi na krovu splava, trećeg nema ni na mapi

Partizan sprečio novi „slučaj Pantić“: Saša Lukić potpisao na još četiri godine

Nikolićevo iznenađenje: Miladin Stevanović bek protiv Bešiktaša! Partizanova klasa 1996. na ispitu zrelosti

Samo bi ludi i(li) nesposobni uspeli da „klasu 1996“, projektovanu da donese nekoliko desetina miliona evra i nisku trofeja u klub, prekrste u „izgubljene sinove“. Baš to su: Andrija Živković, Danilo Pantić, Nemanja Radonjić, Miladin Stevanović, Saša Lukić i poslednji od njih u prvom timu Miroslav Bogosavac. To kakve su ili će karijere napraviti van Humske drugo je pitanje (neki imaju dobre polazne tačke u Benfiki i Torinu, za neke se i ne zna gde su), dok za Partizan deluje poražavajuće što od njih nije dobio (skoro) ništa.

Ni u materijalnom, ni u igračkom, ni u rezultatskom smislu.

Dečaci, to im niko ne spori, znaju fudbala. Jedino što u osetljivom igračkom i životnom dobu nisu imali oko sebe ljude spremne da ih pravilno vode (i agenti i klub) i zato je neprocenjiva šteta za Parni valjak, a i srpski fudbal, što neki od njih kvalitet pokazuju daleko od stadiona na kome su igrali toliko da skupa, sva šestorica, nemaju u biografiji desetinu mečeva koliko je skupio legendarni Saša Ilić.

Između ostalog zato što Partizan u i oko menadžmenta i struke nema ni deseti deo onoga što je u Mančester junajtedu bio ser Aleks Ferguson. Da ima, možda bi na ovom našem srpskom mikro prostoru, podsetili na „klasu 1992“ (po godini ulaska u prvi tim, a ne rođenja) kakvu je čuveni Škot na velika vrata izveo na pozornicu Teatra snova, a na njoj godinima publiku oduševljavali Dejvid Bekam, Pol Skols, Niki Bat, Rajan Gigs, Geri i Fil Nevil.

Da se naježiš. A Grobari da plaču nad sudbinom Partizana, znajući da odgovornost nije samo kod ovih mladih ljudi. Pre će biti da su Danilo Pantić i Nemanja Radonjić (nije ni debitovao za prvi tim), a zatim i Andrija Živković (ima jednu vrhunsku polusezonu i to je sve), vešto koristili finansijske i organizacine slabosti kluba, grcanje u dugovima, spanđavanje sa menadžerima i u novcu kakav im je nuđen u inostranstvu videli priliku za zaradu. To je njihovo pravo, ali je Partizanov poraz što nijednog od njih nije suspendovao na prvi znak pobune, nego je čekao da to učini drugi, kao na primer FSS u slučaju Pantića ili da bude kasno, kao kod Živkovića.

Radonjićev primer je poseban, pitanje je da li bi Molder i Skali pomogli, međutim, ilustrativan je zbog utiska da se u Zemunelu ne proizvode samo i isključivo dobri fudbaleri, već i karakteri koje mnogi ocenjuju problematičnim.

Ova trojka je primer kako ju je lošim poslovanjem od Partizana, svesno ili ne, udaljio Dragan Đurić. Za razliku od njih, Miladin Stevanović, Saša Lukić i Miroslav Bogosavac postali su žrtve odluke trenera koji su, svako po svom nahođenju, formirali tim. Gde dolazimo i do uloge sportskog sektora, u ovom slučaju Ivice Ilieva, koji je kao sportski direktor trebalo da objasni Ivanu Tomiću kako je Saša Lukić projekat na duže staze od samo jedne sezone (šansu dobijao na kašičicu), da nije prirodno Miladina Stevanovića promovisati u štopera na prolećnoj premijeri, a onda ga skloniti bez obrazloženja, ili da Marka Nikolića posavetuje kako mu je od trećeg levog beka u sezoni potrebniji rezervni desni.

Odsustvo ideje ili nedosletnost kluba kako raditi, kad i po kojoj ceni (koliko, na primer, košta Bogosavac?) prodavati talente skupo je koštalo Partizan. Onda, sad i tek će. Sve dok neko neko ne prekine lanac loših odluka. Dok se to ne desi, najmanje 20.000.000 evra planiranih od transfera šestorice izdanaka „klase 1996“ (jedino na Lukiću zarađeno 1.200.000 evra) pretvoriće se u bezgranično gubljenje autoriteta, neprekidno rasipanje ugleda, urušavanje imidža  škole (čiji treneri nisu dočekali da vide pitomce zajedno na terenu) i oseku ljudi sa tribina, sa kojih je trebalo, u savršenom scenariju, možda na kraju ove sezone da odzvanjaju aplauzi.

Žiletu, Dači, Radonji, Bosketu, Saši, Riđem...

(Foto: STAR SPORT)