Robert Jarni za MOZZART: Samo sam pitao Batu kako ga nije sramota?

 

Igrao je u Juventusu i Real Madridu, bio član čileanske generacije koja je pokorila svet, ali teško da će nekome u Srbiji na pomen Roberta Jarnija prva asocijacija biti bravurozni prodori po levoj strani koji su u tom trenutku predstavljali fudbalsku avangardu. Legendarnog igrača splitskog Hajduka i danas mnogi ovde gledaju isključivo kroz prizmu epskog duela sa Zoranom Batom Mirkovićem tokom utakmice između Hrvatske i Srbije 1999.godine…

Na pomen toga Jarni se u razgovoru sa ekipom MOZZART Sporta samo osmehivao, pravdajući taj stav rečima da ga je bivši trener Luis Aragones naučio da gleda samo napred. Ali od čoveka koji ga je nasred Maksimira hvatao za međunožje nije mogao da pobegne. Trebalo je krajem januara da budu zajedno u timu veterana Juventusa, ali kako je egzibicioni meč u Nemačkoj otkazan, bivši hrvatski reprezentativac mogao je da se samo priseća antologijskog detalja.

Kao što se u razgovoru za naš list dotakao i sudbine Hajduka, predstojećeg meča između Hrvatske i Srbije, svojim daljim životnim planovima.
“Znao sam da će te me pitati o duelu sa Mirkovićem. Mislim da ga u tom trenutku nisam faulirao, više je on iscenirao.  Baš sam se naljutio, došao sam iznad njega i svašta sam mu izgovorio. Pitao sam ga, između ostalog: Kako te nije sramota? Isprovociran, on me je uhvatio dole. I to pred očima sudije”, kaže Robert Jarni na početku razgovora za MOZZART Sport.

Šta mislite kako bi danas vaš susret izgledao?
“Sasvim normalno, kao i svaki drugi. Bože sačuvaj da imam nešto lično protiv Bate. Sve što se desi na terenu, u tenziji, brzo se zaboravlja. Ne treba da se izvinjavamo jedan drugom. Nema tu nikakvih negativnih misli”.

Da li ste pokušali da stupite u kontakt sa Mirkovićem i uz kafu obnarodujete da ste zaboravili na prošlost?
“Sreo sam se sa predstavnicima malog fudbala Konjarnik koji je on finansirao, mislim u Lisabonu. Pričali smo najnormalnije. Šteta što je meč veterana Juventusa u Nemačkoj otkazan. Batica i ja bismo bili u istom timu”.

Očekujete li slične duele u predstojećoj utakmici između Hrvatske i Srbije?
“Teško, vrlo teško. Biće tenzija na terenu, ali tada je sve bilo sveže, problemi su praktično bili iza ugla. Sada su tenzije manje, a nesumnjivo je da smo mi mnogo kvalitetnija ekipa. I to značajno. Imamo generaciju koja raste šest-sedam godina i koja pobedama nad Srbijom i Belgijom može već da završi kvalifikacije”.

Bili ste bolji i 1999, pa je Jugoslavija otišla na Evropsko prvenstvo?
“Obe ekipe su bile ekstremno kvalitetne, ali na tom meču se svašta dogodilo. Primili smo dva neverovatna, da ne kažem neviđena gola. Kod prvog je lopta pogodila u leđa Mijatovića i Stanića i provukla  se Ladiću. Slično je bilo i kod drugog. Međutim, ne progoni me taj meč”.

Kažete da će tenzije biti slabije, a sukob između Štimca i Mihajlovića traje više od 20 godina?
“Sve je to igra ‘gluvih telefona’. Neće im to biti teret, jer je prošlo 20 godina”.

Ko je po vama najbolji srpski igrač?
“Ne pratim vas toliko, ali Kolarov i Ivanović su očigledno vaša snaga. Čuo sam da su imali incident sa Mihajlovićem, da im je Siniša svašta rekao. On je takav, malo na svoju ruku… I dok je bio u Italiji izjavljivao je nešto što nije trebalo. Ali dobro, on je trener, osetio je možda da tako treba da reaguje”.

Iskreno nam odgovorite: Da li vam veću moru predstavljaju golovi Predraga Mijatovića ili Lilijana Tirama?
“Ma ono što je nama Tiram uradio u polufinalu Mundijala graniči se sa nemogućim. Kod njegovog prvog gola gurao me rukom, ali ja nisam hteo da padnem. Često kad odem kod oca gledam tu sliku. Sećam sam da smo posle godinu dana igrali prijateljski meč… Izašli smo uveče u grad i ja ga doslovce pitam: je l’ si ti nekada više dao gol? A on mrtav ladan odgovara: ne. Neverovatno zaista”.

Za naslov svetskog prvaka možda su vam nedostajali igrači iz Srbije i Crne Gore?
“Teško je to reći, jer ekipa da bi postigla uspeh mora da raste zajedno. Bili smo u naponu snage. A slušaj sad ovo: sa pripremama i Mondijalom 1998. proveli smo zajedno 56 dana i niko se nije posvađao. To mi se desilo prvi i jedini put u životu. Sve je to zasluga Ćire Blaževića, bio je najjači kada je reč o psihološkoj pripremi ekipe. Boljeg nisam sreo, a sarađivao sam sa Lipijem, Aragonesom”.

Je l’ to pričate zbog susreta za treće mesto protiv Holandije kada ste otpisani od svih zabeležili pobedu?
“Na tom Mondijalu Holandija je igrala najbolje. Mi smo bili fizički i psihički prazni posle Francuske, nismo mogli ni da jedemo ni da pričamo. Išli smo u takvom raspoloženju njima na noge. Skupili smo se u autobusu i mi stariji rekli: nemoj da nam utrpaju pet komada. Znate na kraju šta se desilo”.

Selektor Vatrenih Igor Štimac nam je rekao da ne žali za starom Jugoslavijom. Kakav je vaš stav po tom pitanju?
“Loše stvari sam zaboravio, ostala su mi samo lepa sećanja. Realno je da smo svi izgubili… Znate, Luis Aragones, sa kojim sam svakodnevno pričao tokom boravka u Španiji, naučio me je da se ne osvrćem na prošlost, da sve loše što mi se desilo ostavim iza sebe”.

Dobro, vama se ništa loše nije desilo, pošto ste tokom rata igrali u inostranstvu?
“Imao sam problema. Žena mi bila u drugom stanju, nije mogla da izađe iz zemlje.  Kada je to pokušala trajektom, došlo je do incidenata. Presreli su ih, pravili premetačinu... Međutim, odnos između nas fudbalera je uvek bio korektan. Bežali smo od politike i teških tema. Dokaz je i onaj meč u Beogradu, kada su nam jugoslovenski igrači prišli prilikom nestanka struje”.

Žalite li zbog činjenice da u Real Madridu niste ostavili dublji trag, iako ste imali potencijal za tako nešto?
“Kada je u klub došao Džon Tošak za Mijatovića, Šukera i mene igra je bila završena. On je imao običaj da dovodi svoje igrače i to van prostora Evropske unije. Kada smo se vratili sa priprema sklonio me je bez objašnjenja. Trenirao sam sam dok Baljić, kojeg je Tošak doveo, nije pokidao ligament. Velšanin mi se tek tada obratio, ali sam ja već dogovorio odlazak u Las Palmas gde je bio Krešić”.

Reklo bi se da ste u Real Madridu i Juventusu bili pravi čovek na pravom mestu, ali u pogrešno vreme?
“Kada sam otišao iz Juventusa oni su sledeće godine osvojili Ligu šampiona. Real je godinu dana pre i posle mene osvajao isto takmičenje. Stvarno neverovatno! Žalim za tim trofejom koji bi predstavljao pečat na karijeru”.

Možda biste u tom uspeli da nije počeo rat, a Vi prešli u Crvenu zvedu?
“Dolazile su i do mene glasine da me žele, ali nikad se ništa nije dogodilo. Čuo sam iz nekih kuloara da se mnogo interesuju. Međutim, pregovarali nismo”.

Vi ste bili radi da dođete u Beograd?
“Teško je reći, ali možda bih prešao. Zvezda je u tom trenutku bila dominantna na svim poljima. Imali su najkvalitetniju ekipu, podršku sa svih strana. Na kraju imali su i  ludog Deju koji je radio sa loptom šta je hteo”.

Kada tako govorite nije ni čudo što se u Splitu i dalje slavi Kup Maršala Tita osvojen u sudaru sa Zvezdom?
“To je nešto posebno!  Svi su nas otpisali, ali mi smo znali da imamo šansu u jednoj utakmici. Najgore mi je bilo kada prođem Gorana Jurića, a sačeka me Ilija Najdoski. Pa to je pakao… Igrao se pravi fudbal, dueli su bili žestoki. Uvek su bila prva dva starta pogibeljna. Pravilo od kojeg se nikada nije odstupalo”.

Koji igrači su vas najviše mučili kroz karijeru?
“Prvo bih izdvojio Brazilce Donata i Maura Silvu, sećam ih se dok su igrali za Depotivo. Stojim pored njih, imaju stomak i kažem mojima da mi daju loptu, proći ću ih... Ma nema šanse! Sve vide pre nas, ne moraju da šprintaju. Uvek su pored tebe i ne daju ti da ih napadneš licem okrenut ka golu, ne možeš da igraš licem u lice sa njima.  Posebna priča je i Luis Figo. Njega ne možeš da čuvaš kad se okrene licem ka golu. Možeš samo da ga zaboraviš, jer je imao prolaz na obe strane. Sećam se jednog derbija između Reala i Barselone. Išao sam za njim i hvatao ga kada je primao loptu. Čuo sam kako se žalio na poluvremenu saigračima da ga pratim kao pas. Ispustio sam ga samo u 70. minutu kada je otišao u sredinu i asistirao Andersonu za izjednačujući pogodak”.

Govorite vrlo emotivno o prošlim vremenima. Sigurno vam je teško da posmatrate kako se Hajduk pati i životari u senci Dinama?
“Ma to traje mnogo dugo… Više od 20 godina. Menjaju se uprave, predsednici… I niko ne daje svoj novac. Mora klub da ima jednog gazdu, onda će Hajduku biti bolje, kao i Crvenoj zvezdi. Ti klubovi očigledno nisu imali političku podršku, ali sami su krivi. Nisu istrpeli neke trenere,  jer ne možeš svakog stručnjaka da smenjuješ posle šest meseci. Svakom stručnjaku je potrebno bar dve godine, ali kod nas nije zaživeo taj običaj. Imam osećaj da je kod nas strah ljude da otvore oči”.

Da li ste prelomili u glavi da želite da se bavite trenerskim poslom?
“Definitivno, hoću da budem trener! Imam napisane pripreme sa Torinom i Juventusom, interesovao sam se za taj poziv još kao igrač. U Torinu mi je bio kondiconi trener Zgvacaro, bivši atletičar, učesnik olimpijskih igara… Od tada me je interesovala fizička sprema. Radio sam sa Lipijem i Luisom Aragonesom, dva mnogo jaka trenera. Problem je što je situacija jako teška. Moraš da imaš prijatelja koji je dobar sa predsednikom da bi uopšte dobio šansu”.

Piše: Darjan Nedeljković
([email protected])