SUDBINA SRPSKOG TALENTA: Bio cimer sa Matom, driblao Badštubera, a danas igra za četvrtoligaša

 

Često imamo prilike da čitamo o čudesnim usponima igrača poniklih u bedi i siromaštvu, momcima koji su uspeli da prebrode sve nedaće i preko fudbala dođu do svetla na kraju tunela. Ali mediji imaju naviku da pažnju posvete herojima koji su uspeli, dok na pomen ogromne većine onih čiji talenat nije došao do izražaja okreću glavu.

Filip Krstić jedan je od njih...

Verovatno se samo retki, najstrastveniji ljubitelji „bubamare“ sećaju tog imena. A, dvadesetčetvorogodišnji Filip je ne tako davno važio za veliki talenat, igrača kojem se predviđala blistava karijera.

Uostalom, posle savladavanja osnovnih fudbalskih koraka u nižerazrednom Unterhahingu, Krstićev talenat primetili su i skauti slavnog Bajerna, pa su ga odmah priključili čuvenoj akademiji u Minhenu, Filipovom rodnom gradu.

Koreni junaka naše priče su u Bačkoj Topoli.
„Stigao sam u Bajern sa 10 godina i tamo proveo šest sezona. Igrao sam u generaciji Matsa Humelsa, Tomasa Milera i Holgera Badštubera kojem sam redovno probacivao loptu kroz noge“, sa osmehom na licu se priseća početaka Krstić, kojeg je izveštač MOZZART Sporta sa priprema srpskih klubova u Beleku zatekao na utakmici Crvene zvezde i Berliner Atletika, člana četvrte nemačke lige, divizija Sever.

Zanimalo nas je kako je došlo do tolikog sunovrata u karijeri levog beka, jer Bajernova škola nije jedina bitna referenca u njegovoj biografiji.
„Već sa 14 godina me je Tomislav Sivić prvi put pozvao u reprezentaciju Srbije i Crne Gore, a kod Zlatka Krmpotića sam igrao i kvalifikacije za Evropsko prvenstvo igrača do 17 godina. Bila je to ekipa s Miralemom Sulejmanijem, Slobodanom Rajkovićem, Milošem Bosančićem...“, nastavlja Krstić.

Ajaks, Hamburger, južnokorejski Gjongnam... Berliner Atletik?! Nešto se tu nikako ne slaže.

Istina, Krstić nije prošao oštru konkurenciju u Minhenu, pa je dve sezone proveo sa omladincima Herte, ali daleko od toga da je njegov fudbalski put zapeo u Berlinu. Štaviše...

Krstić je iz Nemačke otišao na Pirinejsko poluostrvo, ni manje ni više nego u Valensiju! Ali tada i kreću problemi.
„Potpisao sam ugovor na pet godina, ali sam tamo proveo samo šest meseci, jer me je tadašnji menadžer Dušan Bukovac na Mestalju odveo, a da prethodno nije raskinuo ugovor s Hertom, pa su oba kluba završila na sudu. Bio sam cimer sa Huanom Matom, u timu je tada bio i David Vilja, baš smo se lepo družili. Veoma skromni momci. Doduše, najviše sam vremena, naravno, provodio s Nikolom Žigićem. Najveća greška koju sam napravio u životu je što sam uopšte tako mlad otišao iz Berlina. Ali Valensiju nisam mogao da obijem“.

Međutim, spor Valensije i Herte Krstiću nije dozvolio da se skrasi u Španiji, pa je vrlo brzo spakovao kofere i krenuo za Italiju, jer se Livorno isprsio za obeštećenje od 350.000 evra.
„U Livornu sam proveo godinu dana, odigrao tri utakmice, sve u kupu, pa sam odlučio da se vratim u Arminiju iz Bilefelda, koja je u to vreme bila bundesligaš“.

I tu sve kreće nizbrdo za Filipa. Otac mu je oboleo od raka, što je tada dvadesetjednogodišnjem momku teško palo, pa je u Bilefeldu igrao za drugi tim, da bi kasnije potonuo do treće lige i Babelzberga, pa ponovo Unterhahinga, FSV Franfkurta i na kraju Berlinera.

Četvrta liga za dvadesetpetogodišnjeg igrača možda na prvi pogled deluje kao početak kraja, ali daleko od toga da je Filip Krstić socijalna kategorija. Naprotiv, sigurni smo da bi se mnogi fudbaleri naše Superlige rado menjali s njim.
„Ima tu dosta klubova koji plaćaju vrlo dobro, pa dolaze i igrači iz inostranstva. Kod nas, recimo, niko nema ispod tri do pet hiljada evra mesečno, u proseku zarade idu od 2.000 do 10.000. Nisu to baš amateri kako ljudi misle. Pa ovog leta smo u Kupu Nemačke pobedili Hofenhajm sa 4:0! Najekstremniji primer je svakako Red Bul Lajpcig u kojem igrači mesečno prihoduju od 15.000 do 30.000 evra“, reči su Krstića posle kojih fudbaleri u Srbiji sigurno ne mogu da ostanu ravnodušni.

Ipak, najbitnije od svega je da se otac oporavio, pa je u Krstiću obnovljena vera u bolje sutra i želja da se još jednom napne i pokuša da se vrati na pravi kolosek.
„Psihički sam bio u velikom problemu kada mi se otac razboleo, ali on se oporavio i baš zbog njega hoću ponovo da krenem napred. Presabrao sam se, otac i dalje veruje u mene, a i ja znam da ću uspeti ako nastavim da se borim. Želja mi je da ponovo zaigram u nekoj prvoj ligi. Berliner mi je samo uspustna stanica, a od leta – ko zna? Možda ću ostati u Nemačkoj, ne bih imao problem ni da se vratim u Italiju, pa čak ni da se oprobam u Srbiji. Imao sam i sada ponudu da idem u bugarsku prvu ligu, ali želim prvo da odigram u Berlinu jednu standardnu sezonu, pa da se pokažem u punom sjaju“, ističe uporni Filip Krstić.

Nama preostaje samo da mu poželimo svu sreću.

Piše: specijalni izveštač MOZZART Sporta iz Antalije, Dejan Stanković
[email protected]