Zna se kako stadion Partizana treba da se zove; Vaske nije dao da pustimo utakmicu, tako je počeo raspad Beba

Sa Mirom Redeom proveli smo divno popodne u Zaprešiću kraj Zagreba. Pitali smo ga sve što nam je palo na pamet. Odgovorio je na svako pitanje. Neka je i sam pokrenuo. Pored idealnih postava Crvene zvezde i Partizana - što je zapravo bio povod za naš susret - izdiktirao nam je i najbolji tim svih vremena velike Jugoslavije, najbolji tim Srbije, najbolji tim Hrvatske...

Ispričao je puno toga o najvećim svetskim asovima s kojima je radio intervjue (od Puškaša, preko Besta, Čarltona, Euzebija, do Ronalda, Stoičkova, Rivalda); o Partizanovim bebama, Crvenoj zvezdi, Dinamu, Hajduku, reprezentaciji Jugoslavije; naposletku i o drugovanju sa Dragoslavom Šekularcem u ranoj mladosti, te odrastanju na beogradskom asfaltu.  

Miroslav Rede sa novinarima Mozzart Sporta

Rođeni ste u Kikindi, odrasli u Beogradu?
„Tako je, rođen sam u Kikindi, ali nije baš tako jednostavno. Tamo sam kao beba proveo tek nekih desetak dana dana. Brzo smo otišli u Vršac, iz Vršca u Zemun, pa u Zagreb, ’40. godine. Tri godine živeli smo u Zagrebu, u Klaićevoj 72a, a onda, pošto je otac otišao u Partizane, period od pete do desete godine proveo sam u Moslavini, kod roditelja moje majke - selo Novoselec, opština Križ, nekih 40-50 kilometara od Zagreba. Tamo sam završio pučku školu, da bismo se ’49. definitivno preselili u Beograd“.

Kakav je bio taj prvi utisak?
„Upoznao sam ja Beograd još ranije, proveo tamo nekoliko meseci odmah posle rata... Pa znate kako je bilo - grad razrušen, haos na ulicama. Tako da su me vratili u Novoselec, da završim drugi razred“.

„Kasnije sam u Beogradu proveo divno detinjstvo, divne godine. Išao sam u Prvu mušku. Bili smo svi na okupu. Roditelji i dva brata. Stariji Tihomir - doktor medicine, i mlađi Rudolf - doktor veterine, kao što je bio i otac“.  

Kako dolazi do toga da počnete da trenirate u Partizanu?
„Samo jedna mala uvertita pre toga... Od ’49. pa sve do ’52, zajedno sa Šekijem, trenirao sam atletiku u Zvezdi kod čuvenog Dragana Petrovića. Kako smo se upoznali? Jednostavno - živeli smo u istom dvorištu. On u Hilandarskoj 20, ja u Vlajkovićevoj 32. Većinu vremena provodili smo zajedno na ulici. Imali smo po 11-12 godina... Dakle, zajedno smo trenirali atletiku, zajedno smo neko vreme išli na košarku, zajedno smo u Trgovačkom igrali stoni tenis sa Zoranom Rambosekom, a bili smo učlanjeni i na šah u Dušanovom gradu. Bucko smo ga zvali. On će za mene zauvek ostati Bucko, to je ustvari njegov nadimak iz najranijeg detinjstva”.   

Iz kasnijih druženja sa Dragoslavom Šekularcem

Šta najbolje pamtite iz tog vremena, iz tih druženja?
“Bilo je toliko toga... Recimo, stoni tenis u Radio Beogradu. To je epizoda za filmove strave i užasa. Evo o čemu se radi. Zahvaljujući Zoranu Ramboseku, čiji otac je bio direktor Radio Beograda, nas trojica, Zoran, Šeki i ja, mogli smo povremeno da odigramo stoni tenis na trećem spratu, gde je bio je sto sa mrežom, sa lopticama, sa svim rekvizitima. Puštali nas pomalo. I deca kô deca, nama to nije bilo dovoljno, nego smo napravili trik kad nas izbace. Zoran Rambosek ostavi vrata otvorena na trećem spratu, mi se provučemo ispod porte i odemo gore. Problem je nastao kad su nas otkrili. Do čega smo onda došli... Zoki nam ostavi otvoren prozor od te prostorije, a mi se iz Lole Ribara, sa drugog sprata, popnemo na neki tavan, pa po zidu koji je bio 80 centimetara širok, hodamo nekih dvadesetak metara do te kule na kojoj je bio otvoren prozor. S jedne strane tog zidića strmi krov, s druge strane ulica, provalija! Maltene kao da si na žici. Umeli smo da se zaigramo, ostanemo po nekoliko sati gore... Igrali kô ludi. Tu sam bio malo bolji od Šekija. On je odlično igrao šah, bolje od mene... Elem, vraćamo se mi nazad - kiša. A taj zid obložen katranom. To je tako bilo sklisko da... Mi smo na jedvite jade, u neviđanom strahu, stigli do tog tavana i spustili se dole. Ozbiljno smo se isprepadali. I zaista, bili smo u životnoj opasnosti. Eto koliko smo bili ludi. Sva su sećanja lepa iz tog vremena”.

Kad fudbal postaje vaš izbor?    
“Prvo su bile kolenice. Znate kako se igrala ta igra? Koleno jedno, koleno drugo, i tako vodiš loptu; ili koleno-koleno-glava, ako hoćete miks. Krenemo tamo od Jelene Ćetković, bio je jedan mali trg, pa nekih 40-50 metara. Lopta ne sme da padne, vodiš je u hodu ili polutrku, i na kraju spuštaš na zemlju nogom ili glavom. Tu smo i Šeki i ja bili sjajni, tehnički besprekorni. On ipak zeru bolji”...   

„A onda se u proleće ‘52. dogodilo ono što nam je usmerilo živote. Naša ekipa iz Lole Ribara igrala je protiv podmlatka Partizana na pomoćnom igralištu JNA. I pobedila! E sad, tome je prethodio jedan mali detalj. Gelender prekoputa Druge muške, ugao Nušićeve i Makedonske; Miljan Miljanić, koji je išao u razred s mojim starijim bratom, tu je okupio ekipu u kojoj su bili: Šeki, Milence Kovačević, Krca Tomić, braća Backović, Branko Pejović, Žepina, Trutin, ja... I Branko Nešović je takođe bio, kao neki naš mentor. Zvali smo se Gelender, po tom železnom gelenderu što se tu nalazio. Igrali smo prvenstvo škola. E pa taj naš tim tukao je Partizana 2:0. Potom su nas pozvali da dođemo 1. maja na predigru večitog derbija“...

Miljanić i Rede

„Šekija je u međuvremenu Zvezda već bila uzela, čuveni Mitke ga je nagovorio da ide, a ja sam sa Pejovićem i Milencetom Kovačevićem otišao u Partizan. I onda nekoliko nedelja kasnije, naša prva velika utakmica. Prvomajski praznik, pioniri Partizana protiv pionira Crvene zvezde pred 45.000 ljudi na stadionu JNA. Šeki i ja prvi put jedan protiv drugoga. On je briljirao driblinzima, čuda je pravio, ali ja sam zabio dva gola. Jedan desnom iz visokog poluvoleja, drugi pod prečku, levom nogom“.

To mora da je bio prelep osećaj, dečaci od 13-14 godina pred punim stadionom?
„Kako da ne! Pa naše sličice, Šekijeva i moja, našle su se sutradan u jednom velikom izlogu na Terazijama, uz fotografije Bobeka, Zebeca, Mitića, Branka Stankovića... Ne možete ni da zamislite taj doživljaj. Tog dana postali smo popularni. Ustvari, ja nikada u životu nisam bio popularniji nego tih dana. Ceo grad je brujao“.

„Sreli smo se Šeki i ja i u finalu omladinskog prvenstva Jugoslavije 1955. Prva utakmica 3:2 za nas na Zvezdinom lešu. Zabio sam treći gol. A onda je on u revanšu, tada već kao prvotimac, pojačao Zvezdine omladince. Pamtim i danas tu opasnu navalu: Rašković, Šekularac, Iva Popović, Gaković i Mladenović. Pozadi su bili Krca Tomić, Đanđa Petković, Popadić, Rusmir. Oba gola sam dao. Pobedili smo kao potpuni autsajderi. Te jeseni ’55. moje ime našlo se u ukrštenici Politike. Možete misliti šta je to značilo u ono vreme“...

“I sećam se, igrali smo još jednom jedan protiv drugog, 20. aprila 1960. Reprezentacija Beograda protiv reprezentacije Zagreba. On sa grbom grada Beograda, ja sa grbom Zagreba. Bila je jedna divna slika koju više nemam. Singa Popović nas je fotografisao... Bucko i ja zagrljeni, noćna utakmica... Nekom listu sam dao tu fotografiju i nikada mi nije vraćena”.

Pominjao vas je Šeki i u svojoj autobiografiji...
“Jeste, tamo stoji da smo bili rivali neko vreme. Pisao je kako smo jedan drugog zvali u Partizan, odnosno Crvenu zvezdu. Za sebe je rekao da je bio temperamentniji, a da sam ja redovno izvrsno igrao protiv Zvezde, što je meni imponovalo, naravno. I napisao je još jednu stvar koja je u prvi mah za mene bila neverovatna: nismo se našli u istom klubu, kaže, ali ostali smo veliki prijatelji za ceo život. Meni je trebalo dugo da shvatim - kako smo ostali prijatelji za ceo život kad se nismo videli, recimo, 20-30 godina, sticajem okolnosti?! Ali selo mi je na kraju, razumeo sam - imaš tako ljude, posebno iz detinjstva, koji ostanu deo tebe za ceo život. Jer neke slike se uvek ponavljaju i ostaju urezane za sva vremena. Eto, kad je bio taj rat, on je rekao: ti i ja smo dokaz da jedan Srbin i jedan Hrvat mogu da budu prijatelji, što je apsolutno tačno”.

Sa Matekalom

Vas je u Partizanu sačekao Florijan Matekalo. Kakva su sećanja na čika Conju?
„Sve nas je naučio. Sve. Matekalov glavni aksiom bio je promišljanje. Morao si da koristiš glavu, da razmišljaš o potezima unapred. Posle utakmice glava mora da vas boli, a ne noge, tako je uvek govorio”.

To nije Špic rekao?
”Ne, ne, to je Matekalo. Mada, ne isključujem da su oni to zajedno osmislili, u duhu te čuvene mađarske škole“.  

Taj Partizanov juniorski tim kom ste pripadali bio je čudo nad čudima. O njemu se i danas ispredaju bajke...
„To jesu bile neverovatne stvari. Evo, reći ću vam samo rafalno: jedne sezone u omladinskoj konkurenciji naša gol razlika iznosila je 215:10. Utakmice protiv najvećih konkurenata: Dinamo - 11:0, Budućnost - 6:0, Vojvodina- 7:1, Zvezda - 6:2. Hajduka smo u finalu prvenstva dobili sa 7:0. Srđan Čebinac dao je 76 golova te sezone, a ja 54. Najveći broj preostalih postigli su Vladica Kovačević i Ilija Mitić. Taj Mitić bio je bogom dan igrač. Imali smo odličnog levog beka, Aleksandra Todorovića - Todora. Bio je tu Velibor Vasović”.

Mnogi od vas debitovali su za prvi tim već sa 16-17 godina. Pamtite li tu prvu utakmicu za seniore?
“To je isto ta ‘55, nedugo posle finala omladinskog kupa sa Zvezdom. Bila je prijateljska protiv Naših krila. Tada sam se prvi put našao u ekipi kraj Bobeka, Valoka, Miloša Milutinovića, Bruna Belina i svih tih velikih asova”.        

Ono što je fascinantno, vi ste kao omladinci uspevali da dobijete taj super moćni Partizan, možda i najbolji u istoriji. Kako je uopšte došlo do tog prvog susreta?
“Pazite ovako, Partizan 29. januara ‘56. tuče Reala na JNA sa 3:0 u Kupu šampiona, a mi igramo protiv tog Partizana trening utakmicu krajem aprila. Dva puta po 45 minuta. Prvo poluvreme sudi trener prvog tima - Špic; drugo poluvreme naš trener - Matekalo. Rezultat 5:4 za nas”.

Velibor Vasović i Miroslav Rede

Dobili ste potpuno isti tim koji je tri meseca ranije nadigrao Real Madrid, prvaka Evrope te godine?
“Tako je! I Bobek i Miloš i Čajkovski... Svi su igrali! Zebec nas je ubijao, sećam se. Posle toga ceo grad je počeo da priča o nama”.

Sve to deluje potpuno famozno, kako ste uspeli da ih pobedite?
“To je misterija, graniči se sa fantastikom, ali je i živa istina. Mi smo, doduše, bili strašno uigrani. Već smo nekoliko godina bili igrali zajedno”.

Kako su se poneli prvotimci, verovatno nije bilo lako podneti poraz od omladinaca?
“To nije bio kraj. Organizovan je i revanš na jesen. Samo sada sa pravim sudijom. Pozvali su čuvenog Konstantina Zečevića, internacionalnog sudiju. Nema jedino Čika Čajkovskog, svi ostali su tu. Rezultat 3:1 za nas! Dresovi, kopačke, publika... Prava utakmica. Tad im već nije bilo pravo”...

“Nama je, inače, na utakmice omladinske lige dolazilo od tri do pet hiljada ljudi kad smo igrali kod kuće. A dešavalo se počinje u osam i 15 ujutru”...

“Dalje... Sa prvom ekipom igramo i ‘57, tada su bili bez Bobeka - 7:3 za nas. Onda, taj podmladak je tukao Radnički iz Beograda, četiri dana pred početak prvenstva 1958. Srđan Čebinac im da pet golova na toj utakmici. I svih pet levom nogom, on kao dešnjak - 5:1 za nas. Na golu tog Radničkog reprezentativac Blagoje Vidinić, najbolji golman u državi uz Šoškića i Bearu; igrali Ljubenović, Petaković, Prljinčević, Ljuba Ognjanović, Tikica Marković”...           

“Tukli smo i prvoligašku Lokomotivu, koja je sezonu ranije bila nadigrala Zvezdu i Partizan - 2:1 za nas. Tukli smo Rijeku na Kantridi 2:1. Dobili smo Vojvodinu 3:2. Odred, ondašnji prvoligaš iz Ljubljane - 2:0 za nas. Dao sam dva gola... Znači, mi dečaci od 17, 18 i 19 godina, oni svi prvotimci. Ljudi nisu mogli da veruju. Tako su na naše utakmice počeli da dolaze i navijači drugih klubova iz Beograda. Ta naša generacija, to je zaista bila nešto nezabeleženo”.

Stjepan Bobek

Ne rekoste nam kako su konkretno prvotimci Partizana reagovali kad ste ih dobijali? Verovatno im nije bilo prijatno, ugrozili ste im i status i pozicije u klubu.
“Znate kako, na početku sve je bilo divno, hvalili su nas, ali kad je Beogradom počela da kruži priča da bi ceo podmladak trebalo prebaciti u prvi tim, tad je bila vatra. Zamislili su se mnogi u klubu, nije bilo prijatno. U svakom slučaju, nema dileme da je to bio najbolji mladi tim u istoriji jugoslovenskog fudbala. Šest-sedam igrača kasnije će postati standardni prvotimci. Nažalost, neki će biti i skrajnuti posle afere Zebec. Mnogi ne znaju, tada su na otpisu bili i Vladica Kovačević i Velibor Vasović, maltene sve su hteli da nas sklone. Ja sam zbog toga otišao u Dinamo u leto ‘59”.    

Tada je došlo do velikog raskola u klubu, vi znate detalje?
“Sve je počelo od jedne kup utakmice protiv OFK Beograda, u jesen ‘58. Trebalo je da igra drugi tim Partizana, čini mi se... OFK Beograd je u to vreme policijski klub, usko povezan sa Partizanom. Dogovor je bio da se OFK pusti. Vaske to nije dao. On je igrao kao životinja, nikad ispod nivoa... Elem, taj njegov neposluh uprava je shvatila kao nepristojnost i nedolično ponašanje. Odlučili su da ga oteraju iz kluba. Udledio je sastanak kompletne prve ekipe i kompletnog podmlatka sa četiri-pet generala. Priča je krenula tako što je Zebec stao u Vasovićevu odbranu. Prenosim vam kako je doslovce rekao: U ovom klubu smrdi sve od glave do pete, a vi izbacujete jednog nestasalog momka iz kluba. Okrenuo se ovim svojim saigračima iz prve ekipe, tu su bili Kaloperović, Stojanović, Belin, Pajević, Lazarević... I dodao: A vi niste plaćeni da ovde ćutite, nego da igrate! Jer svi su ćutali, niko da se usprotivi. Pogledao je potom na sat, bilo je 20 do pet, i rekao: u pet imam sat engleskog. Baš je tako rekao - sat, ne čas. Pokupio je stvari i otišao”.

“I sad, ja se dižem kao kapiten mladog tima da pitam: da li ostajete pri tome da ćete Vasovića izbaciti iz kluba? Rekli su - ostajemo! Tad je naša kompletna ekipa napustila sastanak”.

Kako se sve završilo?
“Posle svega, na tapetu se našao i Zebec. Partizan ga je javno optužio da je bio loš primer mladima, da je ovo, da je ono. U najgorem svetlu su ga prikazali, nagrdili na pasja kola. A pošto je nama Zebec bio uzor u pogledu borbenosti, požrtvovanja za klub i saigrače, mi smo potpisali peticiju da smo protiv toga. Svi omladinci. I tada su neki od nas bili ekstradirani. Ja prvi, kao kapiten, valjda za primer ostalima. Prozvali su me Fidel Kastro, označili kao nepodobnog buntovnika. Kad se bura stišala, malo po malo, uprava je uspela da pridobije nazad jednog po jednog, da li hranarinom, stipendijom ili nečim sličnim. Za mene je kraj bio u julu ‘59, na turniru Kvarnerska rivijera. Tada sam poslednji put nosio dres Partizana”.

Zebec i Rede

Vasović je, dakle, aboliran?
“I ne samo on. Izbačen je na kraju bio Zebec, koji će otići u Zvezdu i odmah postati kapiten. Ono što mi nikad neće izaći iz glave jesu njegove suze na odlasku. Tada sam ga prvi i poslednji put u životu video da plače. To je bilo nespojivo sa njim i njegovim karakterom”.   

I vi ste zaplakali na rastanku sa crno-belima. Postoji nekoliko fotografija - 5. juli 1959, zar ne? 
“Da, to je finale turnira u Rijeci, ta Kvarnerska rivijera. Poslali su samo pet-šest momaka iz one standardne omladinske ekipe, ustvari nas koji smo bili na ledu. Ništa nisu očekivali, a osvojili smo pehar. U polufinalu dobili smo Zvezdu sa 5:3, tri gola sam dao. Inače sam protiv Zvezde uvek dobro igrao. U omladinskom stažu devet utakmica i 17 golova. No, u svakom slučaju, za mene se tada već znalo da idem u Zagreb. Hofman i Velfl su načuli šta se dešava u Partizanu i u aprilu došli na Dedinje po mene. Sve je bilo dogovoreno unapred. Eto zato svi mi plačemo na tim slikama, ne samo ja. Jer znamo da igramo poslednju utakmicu za Partizan. Znamo da smo otpisani. I Vladica Kovačević i Aleksandar Todorović i Dragoslav Jovanović i golman Miloradović”...

“Šta se dogodilo kod Vladice... Kaloperović se povredio, njega pozovu da odigra prijateljsku protiv Spartaka, od četiri gola on zabije tri i tako ga ipak zadrže. Vasoviću su progledali kroz prste za onaj ‘bezobrazluk’, ostali su i Čebinci, ali nekako po strani. Tako se zapravo raspala ta naša generacija”.

Predaja pobedničkog pehara na Kvarnerskoj rivijeri

Uslediće ipak godine dominacije Partizana, ekipa je dopunjena nekim momcima sa strane i titule su počele da dolaze. Kulminacija će biti to čuveno finale Kupa šampiona na Hejselu 1966. Kako ste sa strane gledali na to?   
“Da, to je sve istina, međutim ja neskromno tvrdim, nevezano za to što sam bio kapiten tog tima, čime se neizmerno dičim, da bismo mi, da smo ostali na okupu, pobedili onaj Real u finalu. Ne želim ovim da omalovažavam igrače kao što su Sombolac, Pirmajer i to društvo, već samo da još jednom istaknem koliko smo bili moćni, kompaktni kao ekipa”.

Očito se još tada naslućivalo da će Partizanova uprava imati velikih problema da isprati progres na sportskom planu? S poluvekovne vremenske distance generalna ocena uglavnom glasi: crno-bele su u najvažnijem momentu vodili ljudi nedostojni veličine kluba?
“Ne bih mogao da kažem nedostoji... Ali da, nisu nas ispratili na pravi način. Na moju veliku žalost, moj najveći idol Stjepan Bobek bio je na suprotnoj strani. On nije bio na tom sudbonosnim sastanku, no jasno se deklarisao, bio kontra Zebeca. Priklonio se upravi. Tako da se može konstatovati da je Partizan sam sebe počeo da urušava”.

“Dobro se sećam da je doktor Aca Obradović, veliki tehniko Crvene zvezde, više puta rekao kako je sve poduzeo da rasturi tu našu generaciju, te da nije uspeo. Pa ipak, sticaj okolnosti je bio takav da su nas unutrašnje stvari slomile”.

Nekoliko godina kasnije dogodiće se još jedan ozbiljan konflikt u klubu. Tada je čak sve bilo podignuto na državni, politički nivo; sukobili su se generali, a ispaštali igrači. Znate li neke detalje o tome?
“Ne, pošto tada više nisam bio u Beogradu. Ono za šta znam, a da je vezano za politiku, jeste odluka Franje Tuđmana da ime sportskog društva promeni u JSD Partizan - Jugoslovensko sportsko društvo. On je prvo bio sekretar JSD, pa predsednik. Čini mi se da je potpukovnik Janko Bobetko, kasnije general, bio potpredsednik”.      

Kad danas pogledate ‘u retrovizor’ kako vidite tu sedmogodišnju epizodu u Partizanu?
“Nezaboravno vreme! Toliko smo se voleli, toliko se lepo družili... Treniramo četiri puta nedeljno, peti dan je utakmica, a kad bismo se sreli u gradu kao da se nismo videli godinama. Toliko smo bili bliski. To je bila neviđena sloga. Matekalo nam je svima bio kao član porodice. Nekima poput Miladinovića, Spasojevića ili Vasovića kao pravi otac. I više nego otac”.

Ni on nije mogao da utiče na to da ostanete na okupu?
“Nije, pošto ni on nije baš dobro stajao u tom trenutku. Žalosno je što to što smo imali nije prepoznato na pravi način. Sad kad razmislim, Špic je možda malo bio i ljubomoran na Matekala, na tu mladu ekipu. Izgledalo je na momente kao da se pita - kako je moguće da je neko drugi, a ne on, stvorio takav tim. Naravno da ja njemu ništa ne osporavam, pogotovo ne stručnost, ali činjenica je da među starijim igračima nije bilo te ljudske note koju smo mi imali. To je glavni razlog što Partizan 11-12 godina nije bio prvak, sve dok momci iz naše generacije nisu postali standardni”.  

Kakav su konkretno problem imali Bobek i Zebec? Teren i fudbalska shvatanja ili još nešto?
“Bilo je klasičnih nesporazuma u igri - Zebec trči, Bobek ne daje loptu; Bobek daje loptu, Zebec ne trči. Ali mislim da je tu bilo još nečega. Obojica Zagrepčani, veliki igrači... Svaki na svoj način, doduše. I potpuno različiti karakteri. To je činjenica. Osećao se nekakav nesklad među njima”.

Činjenica je i da Partizan po broju navijača ozbiljnije počinje da parira Zvezdi stupanjem na veliku scenu Partizanovih beba. Mada se često u medijima kao prva gradska ekipa, ekipa beogradskih dečaka, potencira ona Miljanova pionirska selekcija Crvena zvezde u kojoj su bili Trifke Mihailović, Stane Karasi, Cole Janković...
“Ne, ne, ne, to će doći dosta kasnije. Matekalo je prvi okupio decu s beogradskog asfalta, kako se to kaže. Oko toga nema dvojbe. Mi smo bili taj prvi gradski tim, nismo imali nikakve veze s armijom. Dečaci iz Beograda, iz beogradskih škola, sa beogradskih ulica. Istina, Vladica je došao iz Ivanjice, Kiš iz Pančeva, možda još neko sa strane, no svi kao vrlo mladi. Došli na školovanje i priključili se Partizanu”.

“Nije ni tada u centru grada bilo previše livada i prostora za igru. Fudbal se igrao na pesku, na kupalištu na Dunavu, na šljaci, na betonu u školskim dvorištima. Igralo se po ulicama. Vraćam se opet na Šekija - on i ja u Šafarikovoj, koja nije bila toliko prometna, od jutra do mraka”.    

“I još nešto - mi smo u ono vreme privukli i neke navijače Zvezde, otvoreno su nas simpatisali. To je bilo normalno, ljudi su navijali za decu iz svoga grada, iz svog kraja. Vaske sa Dorćola, ovaj sa Dušanovca, onaj sa Bulbuldera... Ideš i navijaš za njega. Partizan je do nas bio pod tom stigmom vojnog kluba. Od tada stvari počinju da se menjaju. Sve više civila, običnih ljudi, počinje da mu se priklanja”.

Jedan od najposećenijih derbija iz 1965... Ograda je popustila

I Zvezda je bila ‘žigosana’ kao policijski klub...
“Drukčije je to bilo, više zatomljeno. Ni izbliza kao kod Partizana. Tako da ne čudi što je Zvezda imala veću masu ljudi uz sebe. Kod Zvezde su od početka bili igrači BSK-a i Jugoslavije, Beograđani. I još, na tome su puno radili Miljan, Slobodan Ćosić i Aca Obradović. Zvezda je imala kult kluba, ti ljudi su to uspeli da izgrade. A kad kažem kult, mislim na nešto uzvišeno, posebno, nešto iznad svega. A la Real Madrid, a la ne znam ko. Radili su na zvezdaškom duhu, obrazovali svoje igrače, pravili od njih zvezde. U Partizanu su brinuli samo o rezultatima i disciplini, nisu se bavili imidžom. Po prirodi stvari i posla, rukovodioci su bili kruti. Sve to postaje puno mekše s pojavom Partizanovih beba”.

Nažalost, vi niste ubirali plodove s tom vašom sjajnom generacijom. Takođe, više niste bili ni u Dinamu kad su Modri napravili najveći uspeh i osvojili Kup sajamskih gradova. To ste već pratili kao novinar.
“Te 1967. godine Dinamo je bio najbolji klub u Evropi. To tvrdim. Apsolutno najbolji. Evo zbog čega… Početkom godine, igra protiv Seltika u Glazgovu. Seltik nije izgubio 55 utakmica zaredom. Zambata, 1:0. Te godine Škoti osvajaju Kup šampiona, Dinamo osvaja Velesajamski kup, koji nije bio puno slabiji od Kupa šampiona. Znači, Dinamo je bio bolji od najboljeg Seltika. Posle utakmice igrači se vesele, slave, a Branko Zebec uđe među njih i kaže - spuštaj ruke, šta je to! Ovo mora da bude normalno za nas! Branko Zebec bio je najmoćniji trener koji se pojavio na ovim prostorima, najmoćniji, najingeniozniji. Imao sam sreće da igram i sa njim i protiv njega. A pratio sam ga kasnije i kao trenera. Bili smo bliski”.   

On je umeo da kaže kako mu je u toj ekipi nedostajao samo jedan igrač da bi zaista bila najbolja u Evropi - Željko Perušić, vaš kum.
“Željko je najbolje od svih čuvao Gerda Milera. Bez faula. Nikada mu Miler nije dao gol. Posle Dinama igrao je za Minhen 1860, koji je u ono vreme bio bolji tim od Bajerna. Pet godina Nemci su ga proglašavali za najboljeg stranca, a tri puta je ušao u idealni tim Bundeslige. Inače, bio je mezimac beogradske publike. Slaven Zambata svojevremeno ga je proglasio najboljim igračem Dinama svih vremena, što je mene začudilo, ali ovako je rekao: od 300 utakmica za Dinamo, na 270 je bio ili najbolji ili među najboljima; od tridesetak utakmica za reprezentaciju, uvek među tri najbolja igrača. Fudbaler čudesne energije, čudesne okretnosti. Nažalost, rano je i on otišao, kao Zoki Miladinović, kao Vaske”.

Sa Zokijem Miladinovićem

Da se vratimo malo na Branka Zebeca i njegove igračke dane. Fascinantna polivalentnost, nešto u današnje vreme nezamislivo. Čuvena je ta priča sa utakmice Hajduk - Partizan iz pedesetih, kad je neko isključen, a Zebec se vratio u odbranu i ‘uhapsio’ celu levu stranu Splićana.
“Ne, ne, ozleda je bila u pitanju. Miladinović zabija gol, pa mu slome nogu. Zamene nema. I onda Zebec drži Bajda, Bega, Vidoševića... Ne pamtim da sam još kad video tako nešto. Njegova brzina, njegov skok, igra glavom. To je senzacija. On nije bio najbolji stoper na svetu, daleko od toga, ali mogao je da odigra najbolje ikada! Jer je bio fenomen. I brz, i oštar, i znalac, i elastičan. Na Olimpijskim igrama ‘52. igra krilo, igra za reprezentaciju Fife dva puta... Na 100 metara, u kopačkama, trči 11,0”...

“I još jedna neviđena stvar - Zebec se nikada nije zagrevao. Uvek je govorio: pa kako gepard iz mesta ide da lovi. To mu je priroda dala”.

Nikada se nije povredio?
“NIkada! Svi odu na pomoćno da se zagreju, on ostane s nama mlađima što smo skupljali lopte, podboči se i čeka. Ne, mislim da nema sportiste u istoriji s kim bih mogao da ga poredim. Recimo, bio je fantastičan atletičar, igrao je odlično šah, slikao, imao smisla za matematiku i fiziku, opasno se kartao. I, nažalost, mogao je da popije dosta. On, Matekalo i Bruno Belin. Gemišt su voleli”...    

“Ispričaću vam nešto, neću reći ekskluzivno, pre je nešto što me godinama progoni... Moje je mišljenje da su Branko Zebec, Zoran Miladinović i Dragan Blažić, kad više nisu bili ono na šta su navikli - najjači, najlepši, najbolji - da su oni s namerom išli na samouništenje. Da su išli da se dokrajče. To je moje duboko uverenje, a sa svom trojicom sam bio više nego blizak. Sa Blažićem sam igrao u reprezentaciji Srbije, u mladoj reprezentaciji Jugoslavije, u Partizanu, u Dinamu, u Lokomotivi, u studentskoj selekciji. Plus, i on mi je bio kum. Možda je bogohulna stvar to što sam kazao, ali ubeđen sam da  je tako bilo. Da su gazili gas do kraja kad više nisu bili sposobni da reše neke slučajeve kako su ih ranije rešavali, kako su bili navikli”.

Nije tajna da je Zebec kasnije, dok je bio trener u Nemačkoj, imao puno problema s alkoholom...
”Pa da, on umesto da se leči, znao je da popije dva deci rakije u deset ujutru. A bilo mu je strogo zabranjeno. Zoranče, Zoran, znao je da se raspada. On udari dva-tri viskija posle treninga, litru za popodne i uveče... Sve vam je jasno, ne ide... I Dragan Blažić se razboleo, imao tromboze. Zabranjeno mu je bilo. Pio je gemište zajedno sa onim panonskim genijalcem Balaševićem. Kad bi naišao na neki problem, popio bi tri-četvrt litre lošeg konjaka ili vinjaka. I kraj u 62. godini”.

Zebec kao trener?
”Znate i sami kako je Magat govorio, a i još neki. Magat je kazao da je Zebec i pijan bolji nego svi Nemci. Što mu je kompliment. Bio je lucidan čovek, znao je s ljudima. Jeste, bio je i gonič, ali znao je kad i kako treba. Kad popusti, kad nagraditi. Ma fenomen. O njemu se može napisati roman od 500 stranica”.

Kada govorimo o trenerskom poslu, čuvena mađarska škola je ponajviše uticala na zagrebačku, pa i na jugoslovensku uopšte.
“Jeste, jer su neki od njihovih najvećih trenera, poput Bukovija, trenirali i Građanski i Dinamo. Ovde je radio i Kaločaj. Međutim, mislim da je daleko najveći uticaj u Jugoslaviji izvršio Ilješ Špic”.

Imali su ti mađarski učitelji i dobar materijal...
“Da, da, baš tako. Pričao sam to puno puta. Uzmimo za primer samo jedan realtivno mali grad kao što je Zagreb. Na njegovim ulicama stasali su braća Horvat, braća Čajkovski, braća Bobek, Zebec, Vukas, Velfl... U tom pogledu, u to vreme, sumnjam da su Zagrebu mogli da pariraju jedan London, jedan Pariz, Buenos Ajres, Rio, Rim”...

“A što se tiče Mađara, mislim da su Honved i Laka konjica najumniji timovi u istoriji fudbala, računajući sve moguće brazile, santose, reale, barselone i ne znam koga sve”.    

Koliko je tu bilo do Gustava Šebeša, do naprednih trenera i progresivnih ideja generalno, a koliko do čudesnih igrača?
“Treneri su utoliko doprineli što su umeli da odaberu fudbalere koji će moći da prihvate njihovu filozofiju. To nije lako. Opet, ti igrači su toliko bili nadareni... Nestvarno. Kočiš, Puškaš i Hidegkuti - to je najbolji reprezentativni trio svih vremena! Njih trojica skupa 222 utakmice i 198 golova za Mađarsku. Za samo pet-šest godina... Ferenc Puškaš proglašen je najboljim strelcem 20. stoleća. Na 84 utakmice, 83 gola. Šandor Kočiš, Zlatna glava, zabio 75 puta na 68 utakmica. Hidegkuti nije bo klasičan napadač - 39 golova. To nisu imali ni Didi-Pele-Vava, ni Gre-No-Li, niti na klupskom nivou Mesi-Nejmar-Suarez”.

Mađari su pride u manevru imali Božika...
“Božik je bio lumen svoje vrste, nesumnjivo. No, šta vam hoću reći... Onaj Honved, ili bolje ona Mađarska, sa Puškašem, Kočišem, Hidegkutijem, Ciborom, Božikom, Grošičem, Budaijem i ostalima - dva razlike danas protiv bilo koga. I to za poluvreme”.

Ljudi uglavnom ne vole da porede epohe, igrače iz pedesetih, šezdesetih, devedesetih, ove danas. Kažu, nemoguće je izmeriti neke stvari. Vi nemate taj problem?
“Sve se može porediti. Znam da uglavnom govore kako ti stari igrači ne bi mogli danas da igraju. Pa kako ne bi?! Talenat je talenat, i nekad i sad. Trenirali bi više, modernije, zdravije živeli, postali fizički jači, brži. Za fudbalom su svakako bili ludi... Znate kako kaže moj veliki prijatelj i saigrač iz Lokomotive, doktor Josip Feldbauer? A da se zapitamo kako bi ovi momci danas igrali u ono vreme, po onakvim terenima, po lešu i blatu, sa mnogo težom loptom, s nekadašnjim kopačkama... Kako bi to izgledalo? Prema tome, može da se poredi. Osnova je talenat. Sve ima svoje zakonitosti, tako da ja ne bežim od bilo kakvih usporedbi”.    

“Ima još jedna stvar koja mi se ne dopada kada se priča o današnjem i nekadašnjem fudbalu. Pa kažu - sad je sve do love. Ne slažem se. Onaj što je postao veliki igrač, taj nije počeo da igra zbog novca. Ko je krenuo s tom pretpostavkom, nije dospeo na najviši nivo. I još nešto - ni ondašnji ni sadašnji fudbaleri, dok igraju, ne misle na novac. Istina, sad su mnogo veće pare, ali veći su i zahtevi, pritisak. Danas nije dovoljan samo talenat, morate da budete neobično vredni i marljivi da biste postali vrh vrhova”.

Kad smo već kod poređenja... Honved iz pedesetih činio je gro reprezentacije Mađarske, jednog od najboljih timova u fudbalskoj istoriji. Partizan tuče taj Honved sa 3:2, a onda vi kao omladinci tučete taj Partizan. Zvuči zaista neverovatno.
“Možemo i dalje, Mađarska sa sedam-osam igrača iz Honveda razbije Englesku na Vembliju sa 6:3! Hidegkuti zabije tri komada. Ali pazite, u čemu je štos? To malo ljudi zna. Nije Šebeš bio naivan. Metjuz je bio dribler broj jedan. Ser Tom Fini isto strašan, Mortensen opasan centarfor... Znate šta je napravio Šebeš? To je nama Conja Matekalo ispričao... Povukao je niže krila, Cibora i Budaija, da od njih kreće odbrana bočnih pozicija. Zapravo, Fini nije igrao u prvoj utakmici u Londonu... Svejedno, suština ostaje. Znači, taktika je radila svoje. U uzvratu još gore za Engleze - 7:1! Sedam golova treba bilo kome dati, a ne Englezima”.

Toza Veselinović, Miloš Milutinović, Miro Rede i Dragoslav Šekularac

Njih smo, doduše, neku godinu kasnije i mi rasturili, dali im pet komada. Sećate se te utakmice?
“Kako ne, to je onaj strašni, ludi trio Jugoslavije: Šekularac, Veselinović, Milutinović. Petaković im je tada dao tri gola, to je proleće ‘58. Sećam se ja i pobede protiv njih iz ‘54, tada sam skupljao lopte. Rajko Mitić ga je dao za 1:0, baš na gol iza kog sam stajao. Ali ta pobeda iz ‘58, to je bio spektakl. Sve se događa pred Mundijal u Švedskoj”...

“I eto još jedne dvojbe: Trio Šekularac - Milutinović - Veselinović, ili Mitić - Vukas - Bobek? Kako se odlučiti?”

Evo i to poređenje se nameće: Bobek ili Mitić? Mnogi ih stavljaju u istu ravan. Šta vi kažete?
“Evo reći ću vam kako je Matekalo govorio: Mitić je nenadmašni izvođač, interpretator, a Bobek i kompozitor i izvođač. Šta je osnovna razlika... Bobek je bio genije. U svoje vreme najbolji strelac Partizana, najbolji strelac reprezentacije, najorginalniji dribler. Na četiri načina je rolao. Lucidan dodavač. Međutim, odmah se moraju dodati neki drugi kvaliteti Mitiću: imao je svoje adute u pucanju i proigravanju, bio jaka ličnost, autoritet. To je znalo da ima velikog uticaja na ekipu. Zatim, Rajko je bio vođa, Štef nije. On je više individualac, atraktivniji igrač. I da zaključim: Rajko Mitić imao je neku drugu dimenziju, širu, koja je podjednako vredna za svaku ekipu. Divile su mu se mase. S te strane prepoznao sam čak neku peleovsku crtu u njemu”.     

Iz ovoga se može zaključiti da je i Rajko imao ozbiljnu ulogu u stvaranju tog kulta kluba o kom ste govorili?
“Nema dileme, numero uno. Sigurno jedan od impulsa da Zvezda postane to što jeste, jer on je sam po sebi bio kult. Oko njega nikada nije moglo da se dogodi nešto što bi stršalo, govorim u lošem smislu. Rajko, Miljan, Aca Obradović, Slobodan Ćosić - to su te Zvezdine velike figure. Ljudi od neprocenjive vrednosti. Na Rajka je kasnije sličio Džaja. Ako govorimo o tom segmentu... Tih, povučen, a vrhunski autoritet. Sa Džajom sam uvek imao poseban doživljaj u intervjuima. Mogu reći da je jedan od trojice što su me najviše dirnuli u tim razgovorima, pored Duška Bajevića i ser Bobija Čarltona. A intervjuisao sam mnoge. I Besta i Pelea, ma na stotine velikih asova. Džajić je bio svetsko krilo, igrač za svako poštovanje”.

Ko bi bio Rajkov pandan u Dinamu, u smislu tog ‘neimarskog aspekta, graditeljskog, uticaja, autoriteta?
“Tomislav Crnković! Član one čuvene olimpijske reprezentacije iz ‘52. Preko 50 utakmica za državni tim. On je imponirao u svakom pogledu. Sećam se kad je rekao jednog jesenskog dana: hvatajte taksi, idemo da kupimo šešire! Tek što se bila otvorila neka šeširdžinica u gradu. Nije bilo pogovora, svi do jednog smo otišli i kupili si šešire. Od tada nosim borsalino - jesen 1959”.

“Ili kad smo kretali na neku turneju... Pita nas mlađe, Perušića, Zambatu, Cvitkovića: imate li bele košulje, kravate? Da, evo setih se, išli smo u Holandiju, treba da igramo protiv Ajaksa... Neko kaže nema, neko ima dve, neko jednu. I onda on: svi da kupite po pet košulja. Ko nema novac, neka dođe kod mene, daću mu”.

“I na terenu... To mi je isto ostalo... Dražan Jerković bio je, onako, prilično slobodouman, kočoperan. Velika zvezda. Nešto je on simulirao, pravio se da je povređen, a Crnković mu prišao, uhvatio ga za vrat i kaže: Suhi - to mu je bio jedan od nadimaka - ili budeš igral, ili te zagutim! I moj veliki Suhi, obožavani velemajstor, ustaje i nastavlja, opet bez pogovora”.   

Rajko Mitić

Crvena zvezda se odužila Rajku Mitiću tako što je ime stadionu dala po njemu. Vi ste više puta pomenuli da bi Dinamov stadion trebalo da ponese ime Dražana Jerkovića, najzagrebačkijeg igrača, kako ste jednom prilikom rekli. Kakva je situacija sa Partizanom?
“Istina, rekao sam to za Dražu. On je najveći simbol Dinama. Kasnije su to postali Cico Kranjčar i Zeko Zajec, međutim Jerković je u svoje vreme bio veći pojam. Novi stadion što treba da se gradi treba nazvati po njemu. Uvek ću se toga držati. Isto kao što držim da bi stadion Partizan trebalo nazvati Stjepan Bobek. Eventualno Milutin Šoškić, koji je dete Partizana. Ali pošto su po Šoletu već nazvali onaj mali teren pored JNA, onu šljaku gde smo odrasli, onda, zna se - Bobek! Razumem društvenu situaciju, da možda to ime nije poželjno, no ja govorim isključivo o zaslugama. Znate, kad vratim te slike... Štefa su navijači nosili na rukama od stadiona do Terazija. Možemo mi da pričamo sad šta hoćemo. To je čudo, bajka, san snova. Nije mu se džabe poklonio jedan Ferenc Puškaš”.

Da ne bude da smo zanemarili Hajduk - ime za stadion u Splitu?
“Meni je tu Bernard Vukas favorit. Konkurencija bi mogao da bude samo Frane Matošić”.

“Eto, Zvezda je i po tom pitanju ispred svih. U poštovanju svojih legendi”.

Milutinović i Rede

Imali ste prilike da upoznate Miloša Milutinovića, pa i da igrate sa njim. Mnogi su stava da ga bolest nije omela, postao bi najbolji svih vremena na ovim prostorima. Šta vi kažete?
“Ja vam mogu reći sledeće: da mi sad ponude da biram, da na terenu ponovo mogu da vidim nekog od svih tih starih majstora koje sam gledao, računajući i one najveće - Pelea, Maradonu, Krojfa - ja bih izabrao Miloša”.

“Pazite ovo... Godina je ‘55, oktobar mesec. Maksimir. Prvenstvena utakmica Dinamo - Partizan 2:4. Miloš Milutinović zabija tri gola. Kod trećeg gola, oksfordom prebacuje čuvara na centru, prolazi još trojicu, prolazi golmana i trese mrežu. Digne se 50.000 ljudi i plješće. Igrači Dinama, na čelu sa golmanom Kraljem, isto kreću da mu plješću. Ko je to na otvorenoj sceni doživeo? Niko”.

“I to nije sve. Mart ‘56, staro Hajdukovo, pomešani zemlja i leš. Partizan dobija 2:1. Drugi gol Miloš daje tako što prolazi celu odbranu Hajduka, prolazi ih kao čunjeve, izbija sam pred Vulića, lažnjak, ovaj pada, šalje loptu u drugu stranu. To je bilo neviđeno do tada. Šta sam još privi put video kod njega... Dribling glavom! To je bilo protiv Sportinga, u Beogradu. Fingira da će da je spusti ka saigraču, primi je na glavu i krene u prodor. Vodi je glavom, samo glavom! I prolazi ljude. Ulazi u 16 i daje gol. Znate sigurno da je bio prvi strelac tog premijernog Kupa prvaka, ispred Di Stefana i Gunara Nordala. Da su mu priznata ona dva potpuno reagularna gola u Madridu protiv Reala, zbog kojih se Bernabeu u svojim memoarima izvinjavao Partizanu, imao bi najmanje osam na kontu. I Partizan bi prošao, kasnije verovatno postao prvak Evrope”.

Taj čuveni revanš sa Realom (3:0) 29. januara 1956, po velikom snegu, imali ste priliku da gledate?
“I ne samo da gledam, nego sam pomalo i doprineo Miloševim golovima. Meni je Andrija ekonom dao Miloševe cipele da ih razgazim. To su bile prve kopačke u Partizanu sa mekom kapom i finom kožom. Pošto je bio sneg nekih desetak centimetara, podmazali su ih voskom. Bilo kako bilo, u 10 sati ujutru igraju A reprezentacija Srbije protiv B reprezentacije Srbije, revijalna. U navali A selekcije Babić, Šekularac, Blažić, Rede i Galić. Rezultat 4:1. Ovaj vaš sagovornik zabije tri komada zahvaljujući tim kopačkama. U razmaku od sedam sati, Miloš doda još dva, protiv Reala. Znači pet golova je dato tog dana u istim cipelama, koje je Miloš Milutinović, u decembru iste godine, meni velikodušno poklonio. To je za mene bilo kao dar sa neba”.

Jednom prilikom kazali ste kako bi život Miloša Milutinovića trebalo ekranizovati...
“Da, i tu bi njegov brat Bora mogao puno da pomogne, da ispriča neke stvari. Počevši od toga kako im je otac ubijen na njihove oči. Evo, ja bih ovom prilikom da poručim Draganu Bjelogrliću da nakon remek dela “Toma” snimi film pod radnim nazivom “Miša”. Jer Bobek je tako zvao Miloša. Govorio je: kad ništa nismo mogli, samo smo dali loptu Miši. I stvar je rešena. ”Tomu” sam četiri puta gledao, senzacionalan film. Mogu da ga poredim sa meni najdražim - La Vita è Bella, Roberta Beninjija. Ili sa “Neki to vole vruće”. Ili sa “Tko peva zlo ne misli”, Kreše Golika”.

“Nego da se vratimo Milošu... Kad krenete od tog streljanja, pa preko one čuvene plesačice flamenka u Madridu, do svega što mu se događalo kad se razboleo - filmska priča zaista”.

Plesačica flamenka?
“To se događa u jednom klubu nakon prve utakmice protiv Reala, u jesen ‘55. Jedan igrač Partzana - reći ću vam i ime, samo da ostane među nama - nudi toj devojci 500 dolara da bude s njom u društvu, da provedu neko vreme zajedno. A ona kaže: kad bih ja mogla da da biram koga hoću, to bi bio ovaj momak. I pokaže na Miloša. Kod Tome imate Silvanu, ovde taj romantični deo priče pokriva njegova veza sa Ljubicom Otašević”.

Ljubicu su često nazivali najlepšom ženom posleratnog Beograda, njih dvoje prvim parom Beograda...
“Ma... Šta da vam pričam... Oni nisu bili prvi par Beograda, nego sveta. U tom trenutku”.

Da zaključimo ipak s igračkog aspekta. Božo Koprivica vidi Miloša kao preteču Johana Krojfa. Vi?
“Miloš Milutinović je za mene najpoetičniji fudbaler svih vremena. Kombinacija Barišnjikova i Jesenjina. I baš zato, kad se sve to sublimira, mislim da bi bila prava stvar da taj velerežiser Bjelogrlić obradi to na svoj način. Možda bi on mogao da kroz film, a uz Borinu pomoć, rasvetli i jednu misteriju: zašto se Partizan tako ružno poneo prema Milošu? Znate, Boris Mutić i ja bili smo njegovi gosti ‘87. godine u Izmiru. Tada je bio trener Altaja. U jednom dugom razgovoru pomenuo je taj period kad se razboleo. Kazao je: trebalo je da me pošalju hitno u Pariz ili Minhen. Nisu to uradili. A slali su, kaže, avionom čak i svoje kućne ljubimce. Ni ja ni Boris nismo insistirali da nam detaljno objašnjava. Tako je to ostalo da me kopka ceo život”.

Dragoslav Šekularac

Zlatno doba jugoslovenskog fudbala bilo je između 1950. i 1962. U tom periodu idemo na četiri Mundijala zaredom, igramo polufinale, dva četvrtfinala; na Evropskom šampionatu finale; sa Olimpijskih igara donosimo zlato i još dva srebra. Koju selekciju biste vi izdvojili?
“Neka bude ta olimpijska iz Tamperea, ‘52. Taj sastav smo svi znali napamet. Krasan tim, krasni ljudi. I ta fama oko utakmice sa Sovjetima, sve je to dalo neki poseban pečat celom događaju”.

Najveći rezultat na Mundijalu Plavi su priredili u Čileu ‘62. Nemali broj stručnjaka smatra da tada nije sastavljen najbolji tim. Paja Samardžić je svojevremeno, u intervjuu za Mozzart Sport, kazao kako bi pravi selektor izbacio najmanje tri-četiri igrača sa tog spiska. On lično, recimo, bio je ubeđen da će putovati.
“I ja mislim da je on trebalo da putuje. On ili Zvezdan Čebinac. Apsolutno se slažem. Jer nismo imali desno krilo. Nije igrao Perušić, falio je Vasović. Međutim navala je bila dobra - Šekularac, Jerković, Galić, Skoblar. Znači, desno krilo je nedostajalo i jedan half. Radaković je bio dobar, neko je trebalo da bude tu umesto Vlatka Markovića ili Vladice Popovića”.

Kada govorimo o klupskom fudbalu - domaći tim koji je ostavio najjači utisak na vas?
“Onaj Dinamo iz ’67. Strašna ekipa. Škorić, Gračanin, Brnčić, Belin, Ramljak, Blašković, Čerček, Gucmirtl, Zambata, Lamza, Rora. Premda Lamza nije igrao finale protiv Lidsa. Ali to je to. Zebec je to kao trener sjajno posložio. On nije vodio finale, demonstrativno je otišao iz kluba kad su smenili Šibla, no to je njegovih ruku delo”.

Dinamo 67 ili Zvezda 91?
“A ne, ne, Zvezdin tim je bio još bolji. Pazite, kad Prosinečki nije bio prva violina. Savićević, Pančev, Jugović, Mihajlović, Belodedić... Taj je bio živa elegancija. Stoper da tako igra bez faula, to se retko viđa”.

Kad se pomene ta 1967. emocije su sigurno posebne? Završili ste fudbalsku karijeru i počeli novinarsku. Kako je do toga došlo?
“Tri puta mi je pucao meniskus dok sam bio u Dinamu, nisu me slali na operaciju. To je ostavilo posledice. Nekoliko puta sam se vraćao. Matekalo me je ‘61. pozvao u Radnički iz Beograda, koji je još bio u prvoj ligi, ali je ispadao. Nismo se sačuvali, nije više bilo novca, tako da sam se vratio u Zagreb. Od 1962. do 1966. igrao sam za Lokomotivu. Fino društvo, dobri igrači, turneje po Skandinaviji i Rusiji. U novinare sam otišao ‘67. Moj test bio je intervju sa Fahrudinom Jusufijem, pred utakmicu Dinamo - Ajntraht u Kupu velesajamskih gradova. Jusufi tada dolazi u Zagreb kao igrač Frankfurta, sedeli smo u Esplanadi... Dobio sam celu stranu u Sportskim novostima, naslov je bio: “Odlazim u Ameriku za 100.000 dolara”. To mi je bila preporuka, primili su me u stalni radni odnos. Tamo sam ostao 25 godina, bio urednik fudbalske rubrike, pomoćnik glavnog urednika, glavni urednik SN revije”.

Rede i Jusufi

Bila je potom kratka epozoda u Inkeru, sportski direktor, pa nazad u novinarstvo.
“Devedesetih sam radio kao komentator u Večernjem listu. Deset sjajnih godina. Prisustvovao sam na devet proglašenja igrača godine, bio na licu mesta kada su najveći primani u Kuću slavnih, tako da sam napravio veliki broj intervjua s tim velikim facama. To su mi najlagodnije i najlepše godine što se posla tiče”. 

Fascinantno je da ste maltene sve te susrete s legendama uspeli da ovekovečite. Uvek ste imali fotoaparat sa sobom. Čak postoji jedna slika na kojoj ste sa Peleom, a fotografiše vas ni manje ni više nego Frančesko Toti?!
“Tačno tako. Pet intervjua sam uradio sa Peleom, od čega su makar tri bila čista ekskluziva. Jedan sa bodigardom ispred vrata”.

Da se zadržimo samo još malo na Jusufiju. Postoji jedna zanimljiva priča o njemu koju ste mi ispričali preko telefona. Radi se o tome kako ste ga otkrili...
“To je bila utakmica na Zvezdari. Ne sećam se kako se zvao taj klub za koji je on igrao, može biti Pobeda... On igra desnog halfa, ja levu polutku. Odličan, srčan, požrtvovan, neumoran. I Matekalo reši da ga zove u Partizana. Raspita se gde živi, stane naš autobus ispred kuće, a ono nije kuća, nego zemunica. Pola u zemlji. Zemljani pod. To malo ljudi zna, prezime je ustvari Jusuf. Greška je bila u novinama, štamparska, tako je izašlo u Gazeti delo Sport kad smo igrali u Vijaređu. Njemu se valjda tako više svidelo i ostade Jusufi. No, Jusuf, Julka, Jule, kako hoćete, išao je redovno u školu i uporedo sa ocem prodavao semenke. Jasno da je njemu taj dolaak u Partizan promenio život. Za početak, dobio je hranarinu, više nikad nije bio gladan. I postao je najbolji desni bek Evrope. U Partizanu igrao desnog, u reprezentaciji levog”.

Jedan od prvih ofanzivnih bekova, je l’ tako?
“On je išao sa loptom na nekoliko igrača, i nekako uvek uspeo da je sačuva, da prođe. Tehnički odličan. A držao je najbolja krila na svetu, bez problema. Karolja Šandora je uvek štopao, na primer”.     

“Poslednji put sam ga video 2016, povodom našeg jubileja - 60 godina podmlatka Partizana. Ja sam tada kazao kako nam je Šole svima bio uzor, da bi me Julka prekinuo i rekao: ne, moj uzor si bio ti, Rede. Vredi li da vam opisujem kakav je to osećaj”...

“Jednom prilikom sam mu pomogao, on je to očito upamtio. Imao je problema sa kičmom, počela da mu se suši leva noga, i to dobrih desetak centimetara. Preko doktora Josipa Feldbauera došli smo do čoveka što se zvao Kovač, mislim Damir Kovač. Taj ga je nekom specijalnom metodom zalečio. Kad je bio na oporavku u Krapinskim Toplicama pitao sam ga uz čašu vina šta bi poučno izdvojio iz karijere, neki moto. Nikad ne igraj ozleđen, to mi je rekao. U prvi mah mi je bilo čudno, prosto. Onda je objasnio. Kaže: prevariš sebe, prevariš trenera, prevariš publiku, i na kraju ugroziš zdravlje. Šta vam hoću reći... Svi ti veliki igrači vrlo su inteligentni, imaju svoju filozofiju, ako ni za šta drugo, onda za posao kojim se bave. Ali i mnogo šire. Mislim da to ljudi ne shvataju”.  

Sa Rajkardom i Van Bastenom

Sa Ronaldom

Sa Žistom Fontenom

Kao novinar gledali ste 25 finala Kupa šampiona, bili na licu mesta. Neverovatno iskustvo. Koje finale je po vama bilo najbolje? Koji tim vas je oduševio?
“Od ekipa, recimo, Mančester junajted, onaj iz ‘68, što je dobio Benfiku na Vembliju sa 4:1. Tri gola u produžetku za osam minuta. Čarlton, Best i to društvo... Bilo je sjajnih finala... Jedan od najluđih preokreta koje sam video uživo jeste onaj 1999. u Barseloni, Mančester - Bajern, 2:1. Do 90. minuta Junajted nije napravio šansu. I onda Hicfeld napravi grešku nad greškama, izvadi Mateusa i Baslera”.

A što se tiče finala Mundijala? Bili ste u Nemačkoj ‘74?    
“Nažalost ne. Bio sam četiri godine kasnije na Argentina - Holandija 4:2, bio sam ‘82. na Italija - Nemačka”...

O tom Brazilu iz ‘82. govori se samo u superlativima...
“Veliki genijalci. Sokrates, Ziko, Eder, Falkao... Sokratesa su zvali ‘mister peta’. Nisu prošli do finala, nažalost”.

A koji je najveći, najbolji tim koji ste videli u životu, generalno gledano?  
“Uh, to nije lako. Reći ću - Real”.

Koji?
”Onaj iz ‘55, iz Beograda”.  

Iako ga je Partizan razbio?
”Znate kako, nema ko nije naleteo... Zapravo, ispraviću se, najbolji tim koji sam video je onaj Realov sa Kopom, Rijalom, Di Stefanovom, Puškašem, Hentom... Natrag Munjoz, Santa Marija... Doduše, njih sam gledao samo na televiziji”.

“I Santos! Moram da pomenem Santos sa Peleom. Taj Real nije se usudio da igra protiv Santosa. To nam je pričao veliki menadžer Julijus Ukrajinček, nama partizanovcima, kad smo igrali na otvaranju Atomijuma u Briselu, ‘58. Sedeli smo u hotelu Kontinental... Govorio je kako već neko vreme nastoji da organizuje utakmicu Real - Santos, ali da Real uporno odbija. Jer ovi Brazilci su bili maestralni, čudesan tim”.

“Zato se Barselona opekla na jednom turniru, i to kod kuće. Ona Barselona sa Kubalom, Kočišem, Evaristom, Suarezom i Ciborom. Pet komada im je dao Santos. Opaki su bili... Koga bih još izdvojio... Možda Milan s kraja osamdesetih, sa Van Bastenom, Gulitom i Rajkardom”.    

U društvu legendi, Nilsa Lidholma (slika gore) i Ferenca Puškaša

Odabrali ste idealnih 11 Crvene zvezde i Partizana, ali odabrali ste i najbolju ekipu svih vremena EX-YU, te drim-timove Srbije i Hrvatske. Da krenemo od Jugoslavije: Beara - Srna, Zebec, Jusufi - Šekularac, Modrić, Bobek, Vukas - Milutinović, Šuker, Džajić. Selektor: Ivica Osim. Otkud Srna?
”Možda niste znali, Darijo Srna je kao bek rekorder po broju golova u reprezentativnom fudbalu. Dao je 22! To nisu uspeli ni Roberto Karlos, ni David Alaba, ni Karlos Alberto... Da ih ne nabrajam sve. Morao sam to da nagradim”.

“Bilo je još puno, puno kandidata za taj EX-YU tim, to ne moram da vam govorim. Nisam uspeo da smestim jednog Skoblara, recimo. Božanstven igrač”.

Idealnih 11 EX-YU u izboru Miroslava Redea

Idealnih 11 Hrvatske svih vremena dali ste pre nekoliko godina za potrebe izbora Sportskih novosti. Dali se tu nešto promenilo?
“Da čujem, da proverimo za svaki slučaj”...

Beara, Srna, Zebec, Gudelj, Jarni, Prosinečki, Modrić, Boban, Bobek, Šuker i Vukas.
“To je to, nema promena”.

Idealna Hrvatska je miks tri generacije - one vama najbliže, iz pedesetih, tu su bronzani iz Francuske ‘98, Modrić i Srna kao predstavnici nekog novijeg vremena i - Ivan Gudelj, možda još jedno malo iznenađenje?
“Njemu je tu mesto, nema dvojbe. U svoje vreme Gudelj je bio čak bolji od Modrića. Najsilovitiji igrač kog sam video, uz Bokšića. Samo što on nije dugo trajao kao Modrić. Ivan Gudelj ’81. da gol Valensiji na Poljudu i strada mu mišić. Ostane na terenu i do kraja zabije još dva. Čudesan. Zadnji vezni, prednji vezni, centralni, šta hoćete. Uostalom, 1979. proglašen je za najboljeg omladinskog igrača Evrope”.

Interesantno da ste izostavili Zlatka Čajkovskog, nema ga ni u EX-YU, ni u Hrvatskoj. S kojim od današnjih igrača biste Čika uporedili, bio je specifičan?
“Nešto kao Modrić. Ne toliki znalac, ali zato bolji trkač. Bolje je i glavom igrao. Iste su i građe, obojica sitni”.

Puno se poslednjih godina raspravlja o tome da li je Luka Modrić sada najbolji igrač svih vremena na ovim prostorima. Sa svim trofejima i rezultatima, sa Realom i Hrvatskom, definitivno jeste neuporediv, nenadmašan, ali ako gledamo isključivo igrački, ako gledamo atraktivnost... Vi ste videli maltene sve od ‘45?
“Modrić je divan, sjajan, kolosalan. Najbolji igrač Svetskog prvenstva, Zlatna lopta... To sve stoji. Kao što stoji da on nikada nije bacao u trans publiku kao Bobek ili Vukas. U tom smislu, za mene je drugi genije, ili treći, ako uzmemo i Savićevića - Robert Prosinečki. Najveći lumen i najveći roler na ovim prostorima, posle Štefa. Lud, lud igrač”.

Idealnih 11 Srbije niste pripremili, možemo iz glave?
“Hajde da kažemo prvo ko bi morao da bude tu... Džaja bez dileme. Onda Piksi, pa Šeki, pa Rajko... E sad, Savićević je Crnogorac, inače bih i njega birao... Milutinović, normalno... Veselinović? Dakako, Toza je bio ravan najvećima - Bobeku, Milošu, Vukasu. Nego, sad nam trebaju defanzivci... Vasović je stoper, to sigurno... Desno neka bude Durković, levo Jusufi Koliko je to?”.

Džajić i Rede

Nedostaje još golman, plus jedan igrač...
“Golman je Šole, to je lako. I dodaću još Boru Kostića, pa neka se Mitić spusti malo niže, u vezni red. Sad imamo sve, jel’ tako? Šoškić - Durković, Vasović, Jusufi - Mitić - Šekularac, Stojković - Milutinović, Veselinović, Kostić i Džajić. Mogli su tu od mlađih i Jugović, Siniša Mihajlović...”

Možda još neku reč o Tozi, pomalo je zaboravljen...
“Kažem, po meni ravan najvećima, čudovit igrač. Malo je možda potcenjen zbog Vojvodine, koja je manji klub u odnosu na ova četiri. Ali kakav golgeter... Strahota! Na Mundijalu u Švedskoj ‘58. dva gola Francuzima u pobedi od 3:2. Pre toga u Kardifu, protiv Velsa, uđe u drugom poluvremenu i zabije tri. Neviđen strelac”.

Da završimo sa najboljim igračem i najboljim trenerom svih vremena na prostorima nekadašnje velike države. Najveći asovi se teško izjašnjavaju. Šeki, primera radi, nije imao taj problem, nije se skrivao - digao je obe ruke za Vukasa.
”Ne bih imao primedbu na njegovo viđenje. Znate šta, ja mogu da gledam na to kao bivši igrač, pomalo iz trenerskog ugla, ili ljudskog, jer sam sa svima njima provodio dane i noći, a mogu da ocenjujem i iz perspektive novinara, običnog gledaoca. Znate šta najviše vredi - ono što igrač kaže za igrača. Šapo”.

Dakle?
”Miloša bih najradije voleo ponovo da vidim, to sam vam već rekao”...

Ali koga držite za najvećeg, za najboljeg?
”Ako kažemo najbolji, onda se držim Bobeka. Ne zato što mi je bio idol, nego zbog majstorstva, zbog onoga što je donosio na terenu”.

Miro Rede sa svojim idolom Štefom Bobekom

“Samo jedan detalj... Štef igra za reprezentaciju jugoslovenskih trenera protiv Hajdukovih veterana. Godina je 1973, nekoliko meseci pre nego što će napuniti 50 godina. U Hajduku nema Vukasa, ali tu su Matošić i to društvo. U pitanju je predigra turnira Trofej Marjana, na kom igraju prve ekipe Zvezde, Dinama, Partizana, Hajduka. Svi u najjačim sastavima. Zvezda sa Džajom, Hajduk sa Šurjakom, igra i Jurica Jerković... Tu je prodefilovalo više od 120 igrača. Od svih njih Bobek je napravio više lepih poteza za samo jedno poluvreme. Više finesa, driblinga, atraktivnih pasova. On 50 godina, svi oni u top formi. To sam otvoreno napisao u Sportskim novostima”.  

Trener znad svih?
”Zebec, Ivić, Osim, opet Bobek, bio je odličan i na klupi, Barić”...

Tim redom?
”Ne nužno. Mada, Zebec mi jeste numero uno, Ivić numero due”.

Ipak, za selektora najboljih 11 svih vremena birali ste Osima...
”Ivica Osim imao je te osobine praktičara i vizionara. Sjedinio je to u sebi. Zato sam ga predložio za klupu EX-YU tima”.  

Još samo jedno bonus pitanje. Nismo se dotakli predratnog fudbala, u najkraćem: ko je zagrebački Moša Marjanović? Možda Ico Hitrec?
“Može se reći, samo što sam iz priča čuo da je Ico bio kompletniji igrač. U ono vreme najveći kod nas. Šta je zanimljivo... I Bobek i Vukas, koji su ga gledali, mnogo godina kasnije pričali su da je Hitrec bio bolji od njih. Još jači. Prva noćna utakmica u Zagrebu, dva gola Zamori. Kažu da je to bila rapsodija.”

Dok dlanom o dlan, prođe vreme. Prođoše sati, pade mrak. Izvinjavamo se, jelte, čestitoj starini. Preterasmo. Gosn Miro se smeška i zahvaljuje na pažnji.

“Ne mari, bilo mi je ugodno”.

Na rastanku, pokazuje nam fotografije. Memoralije sa svakojakih meridijana. Na desetine memoralija sa najvećim planetarnim dasama. Umetnički i fudbalski nobles.

Život u slici i reči.   

Iliti ono kad fudbal od života napravi čaroliju.