Kraljevski tartuf, "The Boss" odbojke ili samo... Tica

Vratiti ekipu iz izgubljene utakmice, posejati strah u redovima najjačeg tima na svetu koji je prošle sezone izgubio jednu utakmicu i osvojio svih pet trofeja, osvojiti 67 poena u polufinalu i finalu Lige šampiona, prebroditi šok kada moraš sa terena da iznosiš dugogodišnju saigračicu i prijateljicu zbog strašne povrede, namestiti glavu da za mesec i kusur dana u direktnim duelima uzme bukvalno sve klubu u kojem je provela 10 godina... To mogu samo mentalne gromade. Sportske komete koje se pojavljuju jednom u ko zna koliko decenija.

Tijana Bošković je taj "full paket“ koji čine veliki sportista i velika osoba. Da nije jedno od to dvoje, ne bi ovo sve ni uradila u veličanstvenoj karijeri koja traje već 16 godina. A ona sama još nije napunila ni 30... Igrati celu karijeru pod očekivanjima da mora bolje i više od drugih i nositi to opterećenje bez jedne reči samosažaljenja, mogu samo najveći. A ona je odavno u društvu takvih. Veliki šampion je bila i bez sinoćnje titule prvaka Evrope. Ovog vikenda nas je samo podsetila — ako smo zaboravili — koliko je velika i koliko ponekad uzimamo zdravo za gotovo samo njeno postojanje. Pokazala je opet ko je The Boss odbojke.

Sat vremena nakon finala, kada se sve raščistilo sa terena, dok su konfete svetlucale na gerfloru, radnici motali kablove, a svetla se polako gasila, naišli smo na Đovanija Gvidetija sa ruksakom na leđima dok se spremao da napusti dvoranu.

“Tijana, Srbija, novinar, može li pitanje o...“ I tu nas je prekinuo. Nije bilo potrebe za pitanjem. Sam je počeo da niže lavinu komplimenata. On, jedan od najvećih trenera u istoriji odbojke.
"Ja sam najsrećniji trener na svetu što imam priliku da imam Tiću u svom timu. Danas sam najradosniji trener na svetu jer je Tića osvojila ono što je zaslužila. Ona je izvanredno ljudsko biće i izvanredna odbojkašica koja je zaslužila milion ovakvih momenata. Čekala je ovaj trenutak, ne znam koliko dugo... Osam, devet godina? Deset? I naravno da ga je dočekala, jer život je darežljiv prema ljudima poput Tijane koji vredno rade svaki dan, koji su prvi svakog dana u teretani i poslednji koji iz nje izlaze. Koji započnu sezonu sa teškom povredom i provode u sobi za terapiju pet-šest sati svakog dana. Ovakvoj osobi život mora da vrati sve. Iz dubine srca sam zahvalan što sam Tijanin trener“, počeo je Gvideti polako da rasteže sa onim svojim kotrljajućim "r“, a onda sve više ubrzavao dok se trudio da nađe prave reči hvale za Boškovićevu.

Mnogi tvrde da je on glavni razlog zbog kojeg je Tijana nakon toliko godina čekanja u ovoj sezoni osvojila sve najveće trofeje. Ali, on odbija te zasluge.
"Ne, ne, ne! Ja samo radim svoj posao. Tića je velika šampionka i nisam je ja napravio onim što jeste. Znate kako, sve velike igračice su vam kao najbolja hrana. Zamislite da imate najbolji tartuf na svetu. I onda stavite takav tartuf na picu sa kobasicom, lukom i ko zna čim još... Taj tartuf tada ništa ne menja i ne osetite njegovu posebnost. Ali, ako izrendate lagano taj tartuf u lep omlet ili lepu pastu sa malo putera, to onda postaje najlepše jelo na svetu. Šampionke poput Tiće su takve. Samo joj se ove sezone, izgleda, sve lepo povezalo da pobedi. Ali, ona je u suštini uvek bila šampion“, kao i svaki Italijan, uspeo je nekako da ubaci i hranu kada priča o nečemu važnom.

Kraljevski tartuf, redak dragulj ili samo čudo odbojke — kako su je najčešće gledali kroz karijeru zbog silnih uspeha — pobede je gradila i iz poraza koji su neodvojiv deo sporta, a samo je pitanje kako se ko nosi sa njima. Ona se nije lako nosila jer je sama sebi najveći kritičar (dobro, možda je to tata Ljupko), ali nije bilo šanse da se preda ili odustane. To joj nije u genetskom kodu.

Deset godina je baš u tom Ezačibašiju nosila svoj i tuđe krstove, preuzimala na sebe teret koji nije bio samo njen. Dovoljno je samo premotati film i sada hladne glave videti ko ju je sve trenirao i gde su im karijere dalje otišle. Sa kim je sve igrala od saigračica i kakve su one karijere kasnije napravile, a kako su tekle karijere konkurencije. Konkretno, trenera i igračica Vakifa, od kojeg je gubila najviše velikih mečeva. Bilo je očigledno ko je tu bolji i jači i ko će na kraju izaći kao pobednik, ali je opet Tijana uvek bila prva pred sudom javnosti kada prođe još jedna sezona bez velikog trofeja.

Dala je tom Ezačibašiju najbolje godine karijere, krvavo zaradila svaku liru, čekala da klub dođe na njen nivo i odbijala bogatije ponude… Konačno, prošlog leta je presekla da joj je potrebno nešto novo, drugačije i neko kome će više verovati. Đovani Gvideti je bio taj. Znao je stari lisac da se konačno dokopao odbojkaškog grumena zlata (ili tartufa, po njegovom) za kojim je svaki trener na svetu žudeo prethodnih desetak godina.

Strpljivo se ophodio prema njoj, uvodio je u sitne tajne Vakifovih uspeha i postepeno je spremao za ono najvažnije na kraju sezone. Uigravao ju je sa supersoničnom Marinom Markovom, koja je godinama gledala Tijanu kao idola, a sada je postala "Betmenov Robin“. Počesto je i sama navlačila Betmenov plašt tokom sezone, ali kada se snimala ona poslednja scena u kojoj dobro pobeđuje zlo, Tijana je igrala glavnu ulogu.

Ne samo zbog tih poena, jer površno je gledati Tijanu Bošković sve ove godine isključivo kroz poenterski učinak. Igra u polju i fantastične defanzivne reakcije su ono što je odvaja od konkurencije. Plus blok, način na koji pretvara "prljave“ lopte u poene, pa čak i taj famozni servis koji je promenila, ali i dalje ume i te kako da poremeti protivnika.

Partija protiv Koneljana i ona simultanka u trećem setu bili su za muzej, a sinoć je došlo i izdanje koje je najsjajnijom klupskom medaljom popunilo i trofejnu vitrinu. Markova, koja joj se divi od malih nogu, kao da još ne veruje da su saigračice i da zajedno biju najveće bitke. Zato se godinama i neiskustvu mlade Ruskinje može pripisati za nijansu slabije izdanje u finalu od onoga što je pokazivala cele sezone. Imala je sreću da u tim trenucima odgovornost preuzme najbolja verzija Tijane, što je privilegija kakvu Boškovićeva nije imala sve one godine u Ezačibašiju.
"Iskrena da budem, još nemam osećaj šta smo tačno uradile. I dalje pokušavam da shvatim kako smo juče pobedili, jer ono je jedna od najluđih utakmica koje sam igrala. Biće mi potrebno još nekoliko dana da se sve slegne, jer stvarno sad nemam osećaj da smo šampioni Evrope. Kada smo osvojili titulu prvaka Turske, tek nakon par dana sam osetila olakšanje i shvatila šta smo uradili. Nisam htela sebi da priznam da me to donekle opterećuje, ali opet mislim da je ljudski da osećaš tenziju i pritisak“, rekla je Tijana za Mozzart Sport nakon što je odradila „milion“ fotografija sa obožavaocima u Ulker areni posle finala.

Ne gleda na novu pobedu nad Ezadžibašijem kao na bilo kakvu osvetu jer je više puta ponovila koliko je zahvalna tom klubu. Niti joj je protivnik bio poseban motiv.
“Prva utakmica koju sam igrala protiv njih ove sezone bila je najteža, a onda ona u finalu Kupa jer ipak smo igrali za trofej. Večeras mi je bilo lakše da iskontrolišem emocije i trudila sam se da uopšte ne razmišljam ko je protivnik. Rekla sam sebi: ‘Ovo je utakmica u kojoj treba da uživaš bez obzira na rezultat. U finalu si Lige šampiona i samo igraj opušteno’. Zaista, kad igram opušteno i kad ne razmišljam previše, tad uglavnom i najbolje igram. Ovo mi je najteža sezona u karijeri jer sam se vraćala iz povrede sa SP za koju se na kraju ispostavilo da nije tako jednostavna kao što sam mislila kad se desila. Moram biti iskrena i reći da u prvom delu sezone nisam bila na nekom svom nivou, ali govorila sam sebi da treba da budem strpljiva i da će se vremenom stvari vratiti u normalu. I videli ste…”, i u trenucima najvećeg slavlja je našla prostora da realno sagleda sliku.

Usud velikih šampiona je da nijedan rezultat sam po sebi nije dovoljan. Odmah se gleda kako dalje i šta još. Za Tijanu u klupskoj odbojci ne postoji ništa više do sledeće jeseni dok je sa reprezentacijom čeka Evropsko prvenstvo koje je osvajala u dva navrata i na prethodnih pet se uvek okitila nekom medaljom.

Za srpsku reprezentaciju je sjajna stvar što je Tijana Bošković u Vakifu opet ona stara i u najboljem izdanju. Budi nadu da bi posle dva takmičenja bez medalje opet uz Terzu, Maju i neke mlađe devojke mogla da nas nosi do nekog uspeha. Ali, da bi se to desilo, valjalo bi i da u Srbiji nešto nauče od Vakifa kada je budućnost srpske odbojke u pitanju. Da nakon Tijane ne bude 10 godina bez medalje jer sve više ličimo na Ezačibaši u pokušaju da se sve loše odluke i procene sakriju iza velike figure Tijane Bošković. Da bismo imali pravu Tijanu na EP, potreban joj je odmor, a onda i veća pomoć saigračica posle smene generacija. Ima Srbija neke sjajne odbojkašice koje su se afirmisale u stranim ligama, ali ima i problem mlađih selekcija koje niti pobeđuju, niti izbacuju materijal za međunarodne uspehe.

Tica je tu kao što je uvek bila tu za Srbiju. Opet leti punom brzinom. I tek će da leti u Vakifu jer ovaj "hepiend" od sinoć je samo kraj jednog bitnog poglavlja, a cela knjiga o velikoj karijeri Tijane Bošković će još da se piše.