Vreme je da popričamo o zvezdašima

Ne tako davno pričalo se o velikoj, iracionalnoj ljubavi između njih (navijača) i nje (Crvene zvezde). Možda je u tim velikim posetama na Zvezdinim utakmicama, o kojima se pisalo širom Evrope, bilo i fenomenoloških pojava.

Pričalo se o buntu, inatu kao sastavnom delu karaktera svakog navijača, prkosu, verovatno i zabrinutosti za budućnost kluba koji je grcao u finansijskoj i organizacionoj krizi. Kada nisu imali osnovne parametre uspešnosti, oličene u osvojenim trofejima i dobijenim evropskim bitkama, pojedini bivši funkcioneri posezali su za brojem ljudi na najvećem srpskom stadionu. Bili su to podaci za ponos i diku, dokaz da je od Zvezdine veličine ostalo bar nešto.

I tako sve do ove sezone. Jer poseta na Zvezdinim utakmicama ima tendenciju ozbiljnog pada.

Aktuelne šampione u prvenstvenim mečevima od kraja jula, zaključno sa duelom sa Čukaričkim, prosečno gleda 7.056 ljudi. Više nego dvostruke manje nego prethodne takmičarske prvenstvene godine. Ili tri puta manje nego u sezoni 2011/2012 kada je duele protiv Spartaka i Borca zbirno pogledalo 80.432 navijača. Više nego jasan dokaz da se veliki balon euforije, tako svojstvene za navijače Crvene zvezde, nije izduvao, nego se narodski rečeno - probušio. Ljudima se jednostavno smučilo da iz godine u godinu gledaju isti film sa istim ili sličnim raspletom.

Ko je osetio atmosferu uoči letošnjeg evropskog duela s Ludogorecom mogao je da pretpostavi da bi očajna poseta mogla da bude recidiv eventualnog neuspeha. Naboj, tenzija i iščekivanje toliko željenog uspeha. I na kraju - razočaranje. Očigledno rez na srcu koji su napravili igrači Ludogoreca (na to se nadovezao i Sasuolo), ne može tako brzo da zaraste. Priča o lošim vremenskim uslovima kao jednom od razloga praznih tribina Marakane obična je limunada za lakoverne. Jer znali su navijači Crvene zvezde da dobrano napune stadion po decembarskom i martovskom minusu (u eri Roberta Prosinečkog). Međutim, sada kao da su nesvesno, usled prošlogodišnje surove dominacije, podigli standarde. Ili još prostije rečeno: kao da su sportskom i poslovnom sektoru Crvene zvezde navijači stavili do znanja da im je potreban novi izazov. Jer posle šestogodišnje apstinencije osvojena su dva šampionska pehara (za tri sezone) u koje je uloženo mnogo emocija i energije. Više fanovi crveno-belih ne moraju da demonstriraju prkos, da na tribinama Marakane prozivaju one za koje i dalje misle da su o glavi radili najtrofejnijem srpskom klubu (čitaj Tomislava Karadžića). Jednostavno, njima je potreban spektakl i kvalitet, kao i dominantna ličnost u timu sa kojom mogu da se poistovete. Uz veliko uvažavanje Ibanjeza i Vijeire, takvi igrači su bili Marko Grujić i Aleksandar Katai. Prvi je bio personifikacija Crvene zvezde i njenih najboljih karakteristika, drugi je potezima terao navijače sa istočne i zapadne tribine da ustaju svaki put kada pipne loptu.

To je jedna strana priče, ali postoji i druga. Baš u najtežem periodu, kada je opstanak Crvene zvezde "visio", navijači su uporno kovali sentence o pomenutoj ljubavi između njih i ne. Znate sigurno one teze kako jedan klub vredi onoliko koliko vrede njegovi navijači, ili o davanju vetra u leđa kada vetra nestane... Kako su onda takvi navijači, sa zvanjem jednih od najvatrenijih u Evropi, dozvolili sebi da se uspavaju? Da ih ima mnogo više pasivnih, od onih koji redovno posećuju tribine Marakane. Ima mnogo njih pravo da demonstira ljutnju, čak i bes, da se oseća izneverenim za neispunjene evropske snove, jer bili su tu od početka navijačke mobilizacije koja se poklopila sa početkom predsednikovanja Vladana Lukića. Imaju legitimno pravo navijači Crvene zvezde da ne žele da vide pojedine funkcionere, ali... Tu dolazimo do jednačine sa više nepoznatih. Ima ona stara italijanska fudbalska poslovica kako navijač treba da se veže za dres i grb kluba koji voli, za prošlost, a nikako za pojedinca.

Crvena zvezda kao narodni klub, s vrlo neizvesnim šansama da bude privatizovana, morala bi da po toj konstantnoj navijačkoj ljubavi bude slična Benfiki. Taj portugalski velikan se napaja iz finansijkog gejzira navijača. Članarina na mesečnom nivou košta 12 evra, godišnja pretplatna karta mnogo više. Navijač Benfike nezadovoljstvo može da pokaže ne odlaskom na jednu utakmicu, ali na samo jednu. Uz ogradu da Benfika svake godine igra evropsko takmičenje i pruža spektakl. Limit ljubavi između Zvezde i navijača kao da je probijen. A od ljubavi i siromašnog domaćeg sadržaja, makar se on završio titulom, ne može da se živi.

Zvezdi je potreban novi spektakl. Onda će možda ponovo imati 40.000 ljudi na običnom prvenstvenom meču. I za taj poduhvat neće biti potrebna klupska legenda veličine Roberta Prosinečkog. Na odgovornima sa Marakane je da pronađu spektakl, ili da stalno ponavljaju da Zvezda bez navijača, sa praznim tribinama Marakane, i nije Zvezda.

POSETA NA ZVEZDINIM UTAKMICAMA U POSLEDNJIH OSAM SEZONA

2009/10 - 13.266
2010/11 - 13.301
2011/12 - 22.162
2012/13 - 16.432
2013/14 - 20.887
2014/15 - 12.551
2015/16 - 18.824
2016/17 - 7.056

PIŠE: Darjan Nedeljković
([email protected])