Zavist valja zaslužiti

Da bi se razumela kolektivna oduševljenost jednim transparentom, njegova poruka i značenje, mora pre svega da se shvati čovek kome je upućen. Ostrašćeni bi okrenuli glavu, pod izgovorom „sa njima neću da imam posla“, racionalni poželeli najpre da rastumače reči „žito“ i „kukolj“ i da li se njima vređaju Partizan i igrači, sujetni ne bi mogli da svare poruku „živeli“ , ali... Veličina Saše Ilića je baš u tome što reaguje iskreno. Dečački. Onako kako igra fudbal. Na prvu loptu.

Otuda zahvalnost Delijama na pisaniju tokom prvog poluvremena 160. večitog derbija. Čak i da je ignorisao – a bilo je i takvih saveta odmah posle utakmice – opet niko ”a“ ne bi mogao da mu kaže, međutim, ovako je ispao još veći čovek, ako hoćete i mangup, od onih koji su mu poruku poslali. Jer, da se ne lažemo, tu ljubavi nema, niti će dve rečenice sa severne tribine Marakane zaustaviti često krvave obračune na stadionima i spustiti tenziju već na narednom okršaju, ali veliko obostrano poštovanje, pa i praštanje je prisutno.

Kao što su Delije smogle snage da se poklone fudbaleru koji im je oduzeo trofej Kupa Jugoslavije 2001. i koji ih je na prelazu dva milenijuma nekoliko puta maltretirao u večitim derbijima, tako je i Saša bio dovoljno samosvestan da potisne ono što se desilo u Skadarliji leta 2009, kad su navijači Crvene zvezde napali njega i u to vreme trudnu mu suprugu Tijanu. Prešao je preko incidenta, razumeo da je reč o izolovanom slučaju i odbio da identifikuje pojedince koji su šutirali Tijanu, posle čega ih je policija pustila. Reklo bi se i oprostio, ali nikad od toga nije pravio aferu, iako je mogao i uživao bi, valjda, podršku društva koje drži do porodičnih i ljudskih vrednosti.

Otkud onda transparent, kao izraz poštovanja poslednjem virtouzu našeg fudbala?

Možda zato što na terenu nikad nije „pucao iz mitraljeza“ ka severu kao Mateja Kežman, pokazivao srednji prst poput Alberta Nađa ili navlačio na onu stvar kad da gol. Njegov najveći greh je bio u tome što bi se tokom utakmice nekom crveno-belom igraču, a promenio ih je stotine, uneo u lice. Sportski. Nije davao ni zapaljive izjave. Najdalje je otišao 2003. kazujući o „visokoj travi“, što je Delijama poslužilo za podsmeh, ali onima koji se razumeju u fudbal i tad i danas je jasno da je „broj 22“ bio u pravu. Pritom je poštovan gdegod se pojavi, pa mu nije bilo strano da popije kafu na Senjaku, delu grada koji važi za najtvrđe zvezdaško jezgro, iz kojeg su ne tako davno navijači grafitima terali Vladimira Vermezovića ili da se druži sa još jednom legendom, Dejanom Stankovićem. I ne samo njim...

Ako pitate iskrene zvezdaše, one koji rezonuju svojom glavom, kazaće vam da zavide Grobarima baš na tome što druga strana ima Sašu kao ikonu kluba. A oni poslednjih godina nemaju igrača s kojim bi se identifikovali. I to ih pomalo muči u godinama dominacije ovdašnjim fudbalom. Za dve i po decenije razvio se između Ilića i navijača Crvene zvezde poseban odnos. Toliko uočljiv da se samo njemu od svih crno-belih na Marakani ne zvidži, ne lete topovski udari, čak se u 80. minutu, kad je zamenio Danila Pantića, čuo sa zapada aplauz autentičnoj legendi fudbala. Zato što traje. I što ne galami. Prvo su ga doživljavali kao neprijatelja, zatim  kao majstora lopte koji ume da im zabiberi, pa su ga poštovali bez izliva emocija, da bi mu pred odlazak u penziju javno saopštili koliko ga cene. Prevaliti preko jezika da ima neko i u drugom klubu ko zaslužuje pažnju je šmekerski potez. Kao kad se sa komšijom godinama vucaraš po sudovima oko neke međe, gledaš se preko nišana, ne govoriš, gledaš kako raste – u Sašinom slučaju podiže trofeje – ali na kraju, kakva god da je presuda, smuči ti se proces, pozoveš ga u kafanu i samo jednom rečju staviš tačku na mučne relacije:
“Živeli“.

Jednako veliki gest napravio je sam Saša prihvatanjem poruke koja veliča njegovu karijeru kao sportiste i čoveka. Nije tražio pojašenjenja da li se kukolj, kao što piše, odnosi na sadašnji tim (prikladnije) ili klub u celini (to bi već bilo vređanje), niti se obazirao na “čaše“ kao simbol po kojeg cuga u mladosti. Nije, jer i to je Ilić. Umeo je da potegne – a ko nije!? – umeo je i da prizna druženje sa flašom i mada nije boem poput Milka Đurovskog, niti  čistunac kakvim se predstavljaju mnogi sportisti, na velikoj sceni mu je uručena diploma kakvu nisu stekli ne samo Partizanovi, nego ni mnogi Zvezdini fudbaleri. Da mu ime u pozitivnom kontekstu osvane na severu, a da mu istovremeno tapše i zapad.

Dobiće do kraja sezone ili na leto Saša Ilić poštovanje i sa juga, o kome njegovi saigrači mogu samo da sanjaju. Jer, nijedan fudbaler crno-belih nema repertoar pesama kao čuveni vezista na plej-listi Grobara, a kamoli da je toliko inspirativan i kvalitetan da bi u sezoni sumraka doživeo aplauz i rođenih i tuđih navijača. Čak i da su poželeli da “spuste Partizan“, a uzdignu samo jednog igrača, ispada da kao što reče Đorđe Balašević “samo lepo možeš ružiti, zavist valja i zaslužiti“.

(FOTO: Star Sport, MN Press)