Ako ikad budem imao sina daću mu ime Prekazi

Opet, nije samo to. Nisu dostignuća, nego ono što je Prekazi davao fudbalu i što mu je fudbal vraćao. Zato je umesto nabrajanja statističkih podataka i učinka u dresu Lavova sa Bosfora ilustrativnije šta o njemu danas govore oni koji su ga jedva videli. Ili koji su bili deca kada je stigao u Istanbul.

O tome je iskreno pisao Džem Bajindir, turski advokat, pisac i notar sa sedištem u Elazigu, koji je diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Ankari, a koji često plasira članke i eseje o lokalnoj kulturi, književnosti i istoriji. Razume se, i o sportu.

„Juče sam čuo vest da je Dževad Prekazi preminuo. Oni koji su ga spomenuli u jutarnjim vestima govorili su o njegovim golovima, a pre svega o onom koji je postigao protiv Monaka. Meni je, međutim, prvo na pamet pala lopta koja je udarila u prečku na utakmici protiv Sakarjaspora. Pada mi na pamet i moj prijatelj iz detinjstva, Sami.

„Ako ikada budem imao sina, daću mu ime Prekazi“, govorio bi Sami u šali.

Ne znam da li bi se njegov otac, čika Šerif – duboko religiozan čovek – uvredio da je to čuo. Godinama kasnije, kada sam pročitao šta je Prekazi rekao o veri, iz nekog razloga uvek bih se setio te dve stvari zajedno. Kada sam saznao da ga više nema, nije bilo ništa drugačije.

Kao dete, i ja sam pokušavao da budem poput njega na terenu. Dok sam igrao u amaterskim ligama u Elazigu i Ankari, puštao sam dugu kosu, tako da mi je pozadi padala na vrat. Ako bih uspeo da nađem helanke koje bih obukao ispod šortsa, uvek sam ih nosio. Takođe sam nosio i mali lančić oko vrata. Veoma sam želeo da nosim dres sa brojem osam, ali iz nekog razloga – možda zato što sam igrao na poziciji levog beka – dozvolili su mi samo broj tri.

Ono što nam je bilo zajedničko jeste to što smo obojica bili levonogi.

Slušao sam na radiju prenos utakmice protiv Sakarjaspora. Galatasaraj je dobio slobodan udarac. Komentator je, čini mi se, bio Akin Goksu. Rekao je da je faul napravljen blizu sredine terena, više od 45 metara od gola Sakarje. Po njegovom glasu se moglo zaključiti da nije očekivao šut ka golu sa te udaljenosti. A onda je Prekazi pucao. Godinama kasnije, ovako otprilike pamtim njegov glas: „Neverovatno, dragi slušaoci, lopta je udarila u prečku! Takav udarac sa te udaljenosti... Neverovatno!“

I danas se sećam razlike u tonu komentatora dok je procenjivao udaljenost do gola, u odnosu na trenutak kada je lopta udarila u prečku. Mislim da se utakmica protiv Sakarje završila nerešenim rezultatom, ali kada bi me neko sada pitao koji je bio rezultat, ne bih znao da odgovorim. Ipak, i danas mogu živo da opišem kako se lopta odbila od prečke.

Tu je bio i ’Tatkov’ teren, na koji su dolazili igrači poput Prekazija kada su prelazili u Galatasaraj. To mesto se danas nalazi tamo gde je ’Astorija plaza’, na putu od Medžidijekoja ka Leventu. U to vreme, strani fudbaleri koji bi dolazili u Istanbul radi transfera prvo bi posetili taj zemljani teren, pre nego što bi otišli u Floriju.

Alp Jalman, tadašnji predsednik Galatasaraja, okupljao bi ekipu bivših igrača. Čim bi novi igrač stigao – i pre nego što bi se uopšte propisno pozdravili – Jalman bi ga odveo na teren na partiju fudbala ’pet na pet’, u kojoj bi i sam učestvovao. Ako bi im se igrač dopao, otišli bi u zgradu pored da razgovaraju o ugovoru.

Čitao sam u novinama o tome kako se Prekazi iznenadio kada je video ’Tatkov’ teren. Sam Prekazi je u magazinu Sokrates pričao kako je to dovelo do potpisivanja ugovora. Kada su pregovori zapeli, Jup Derval je razgovarao sa Jalmanom i jasno stavio do znanja da želi Prekazija u timu i tako je Dževad 1985. stigao u Galatasaraj.

Utakmica od 7. juna 1987. godine, kada smo pobedili Eskišehirspor 2:1, takođe je nezaboravna. Bio sam tada treći razred srednje škole, a od prvog razreda osnovne pa sve do kraja srednje škole nikada nisam video da osvajamo titulu. Na stadionu „Ali Sami Jen“, Prekazi je postigao prvi gol iz slobodnog udarca, a Muhamet drugi, udarcem petom. Osvojili smo titulu posle 14 sezona.

Što se tiče Monaka, svi dobro pamtimo onaj slobodan udarac u Kelnu. Želeo bih da podsetim i na prvu utakmicu. Kada je Galatasaraj u gostima pobedio Francuze, koje je tada vodio Arsen Venger, rezultatom 1:0, upravo je Prekazi uputio centaršut nakon kojeg je Tanju Čolak postigao gol glavom. Ušao je sa levog krila u šesnaesterac i uputio centaršut na drugu stativu.

Dve nedelje kasnije, 15. marta 1989. godine, preuzeo je loptu u Kelnu. Ovog puta je šutirao na gol. Nepotrebna izmena Mustafe Denizlija, kojom je izveo Prekazija iz igre, ostavila je sredinu terena nezaštićenom, što je Žorž Vea iskoristio i izjednačio. Utakmica je završena rezultatom 1:1, a Galatasaraj se plasirao u polufinale Kupa evropskih šampiona.

U časopisu Sokrates opisao je jedan trening:

„Prekazi dodaje loptu Uguru Tutunekeru dok ovaj protrčava pored njega, a sve to radi gledajući na drugu stranu. Ugur je bio iznenađen: „Gledao si na drugu stranu, kako si me video?”

Za Arifa Kodžabijika, zvanog Ciganin, rekao je da je izbegavao ulazak u šesnaesterac zbog nedostatka adekvatne obuke u mlađim kategorijama, dodajući da bi, uz pravilan rad, postao jedan od najboljih igrača na svetu.

Takođe je često isticao koliko je cenio Jusufa Altuntaša, poznatog pod nadimcima Seljak ili Rambo; iako je bio centralni defanzivac koji je mogao da igra za bilo koji evropski klub, nije u potpunosti ostvario potencijal.

Zamerio je Mustafi Denizliju i na nepotrebnoj promeni taktike u polufinalu protiv Steaue iz Bukurešta, kada ga je prebacio na desnu stranu. I ja smatram da su za ishod tog dana krivi portugalski sudija i Denizlijevi hirovi.

Onima koji su tvrdili da se nedovoljno kreće, odgovarao je: „Da sam toliko trčao, igrao bih za Real Madrid“.

Pripisuje mu se i izjava: „Lopta ima svoju volju; ako ona tako želi, ući će u gol“.

Tu je i utakmica koju je Prekazi 1992. odigrao protiv nas u dresu Bakirkojspora. Sećam se kako je dva puta proturio loptu kroz noge našem ’malom’ Bilentu – Bilentu Korkmazu – jednom s desne, a jednom s leve strane. Iako smo nekako izvukli pobedu od 1:0, tog dana nas je potpuno razmontirao.

U intervjuu objavljenom u Sokratesu 2018. godine, Prekazi je govorio o biblioteci na stadionu Partizana. Sviđa mi se što, usred svih tih fudbalskih sećanja, on zastaje i priča baš o tome. U istom intervjuu pitaju ga i za Če Gevaru, koji se nalazi na njegovoj profilnoj slici.

„Srce mi je na levoj strani, a i ja sam na levoj strani“.

Opisuje kako mu je Če promenio život nakon što je video siromaštvo u Južnoj Americi. Na kraju pominje oca:

„Vidi, sine, na svetu postoje dve vrste ljudi. Dobri ljudi i loši ljudi“.

Kada sam čitao taj intervju sa Prekazijem, setio sam se Samijevih reči. Bile su mi na umu i verska posvećenost čika Šerifa, i šala njegovog sina:

„Nazvaću ga Prekazi“.

Koliko znam, Sami se u šali poigravao idejom da sinu da ime po svom omiljenom fudbaleru, ali mu je na kraju dao ime Bedirhan.

Kada sam čuo vest o Prekazijevoj smrti, ponovo sam razmišljao o tome. Kako je moguće da neko tako dugo ne zaboravi jednog fudbalera? Sami je još u tim godinama pronašao sopstveni odgovor na to pitanje.

Broj osam je za mene ostao nedosanjani san. Od godina kada sam igrao sa brojem tri na leđima, ostalo mi je još samo malo kose na potiljku, helanke ispod šortsa, lančić oko vrata i sećanje na onog levonogog igrača koji bi, čim bi dodirnuo loptu, privukao svu pažnju na sebe.

Nakon vesti o njegovoj smrti, i Galatasaraj i Partizan odali su mu počast. Ovim putem želim i ja da se oprostim od Dževada Prekazija, jednog od junaka mog detinjstva. U mom sećanju, lopta sa nešto više od 40 metara pogađa prečku i odbija se nazad... Ko zna koliko sam tog dana želeo da ta lopta završi u golu. Drago mi je što se glasa komentatora sada sećam baš tako. Nijedna televizija kasnije nije prikazala taj trenutak; nikada ga nisam video. Možda je to bilo nešto što sam kao dete zamislio. Ali, kada bih imao priliku da ponovo čujem taj prenos, ponovo bih seo ispred radija.

Šta reći? Neka počiva u miru. Zbogom, Dževade Prekazi...“, napisao je Džem Bajindir.

-----------------------------------------------------------------------------

Od velikog asa i velikog čoveka oprostio se još jedan velikan. U istoriji Galatasaraja Mustafa Denizli je zapamćen i kao igrač i kao trener, u tri mandata.

„Što se tiče transfera Dževada Prekazija, predsednik me je pozvao i rekao: ’Imam preporuku za jednog igrača, Dževad dolazi; ima utakmicu, pa obrati pažnju na njega.’ Tako smo i učinili, i odlučili da angažujemo Prekazija. Dževad je bio veoma upečatljiva ličnost. Nismo se viđali često, ali bismo se sreli svakih četiri, pet meseci. Pre nekoliko godina pozvao me je iz Beograda i rekao da se ne oseća dobro. Veoma me je to rastužilo, jer me za Dževada vežu posebne uspomene. Bio je veoma živopisna i draga osoba, pravi idol mladima i deci. Bio je sportista koji je odigrao zaista važnu ulogu u velikim uspesima Galatasaraja. Ponekad sam se ljutio na njega, a ponekad sam ga uzimao pod svoje okrilje. Rekao mi je: ’Odlazim na Novi Zeland kod starijeg brata, tamo ću potražiti i medicinsku pomoć.’ To je bio naš poslednji razgovor. Ne mogu se zaboraviti sportisti koji su služili svojim klubovima, a naročito oni koji su dali doprinos takvim nacionalnim i međunarodnim uspesima. Želim da izrazim koliko sam tužan. Zahvalan sam mu na svemu što je pružio Galatasaraju. Kada sam počeo da se bavim trenerskim poslom, on mi je, manje-više, bio saigrač. Dževad je bio šest, sedam godina mlađi od mene. Smatram se srećnim što sam imao priliku da radim sa Dževadom. Neka mu Bog podari milost. Izjavljujem saučešće svima nama, kao i klubu“, skoro da je plakao Denizli dok je izgovarao ove reči.

Među mnogobrojnim značajnim ličnostima oglasio se i nekadašnji predsednik Galatasaraja, Alp Jalman:

„Prekazi je bio pravi navijač Galatasaraja, odličan sportista, čovek od reči i uporan. Kao i svi veliki sportisti koji su bili pre njega, Prekazi je služio Galatasaraju. Uvek ćemo ga pamtiti i poštovati. Neka počiva u miru; neka se Bog smiluje njegovoj duši.“