Alal vera šampione, laku noć skorojevići: Roberto Manćini - od prvaka Evrope do ikone džabalebaroša sveta

Ima jedan pežorativan izraz što se prvi put pojavio devedesetih godina u žargonu, kako bi opisao pratilje koje su se u javnosti pojavljivalje u društvu nove skorejvićke elite obogaćene usled sveopštih društvenih nedaća. Možda Roberto Manćini nije zaslužio da bude okarakterisan baš tim izrazom, ali je proizvod onoga što je uradio gotovo istovetan. Bilo je raznih trenera što su se u poznim godinama usrećili unosnim ugovorima, ali su oni bili potpisani na po nekoliko stotina ili nekoliko miliona evra ili u retkim slučajevima nekoliko desetina miliona evra (Marčelo Lipi) i uglavnom su odrađivani do kraja, iako uz ne mnogo uspeha. Roberto Manćini je zasenio sve njih, obrnuo igricu i kompletirao svoj dosije odnosa sa novcem za koji se stiče utisak da seže do ljubavnog.

Kada je 12. jula 2021. godine sa svojom Italijom ražalostio čitav Vembli i time praktično uradio sve u životu, ko je i mogao da pomisli da će tri godine kasnije isti čovek postati svetska ikona džabolebaroša, svih koji bi da bez truda zarade veliki novac. Odjeci otkaza Roberta Manćinija sa mesta selektora Saudijske Arabije dobijaju interesantne obrise posmatrano sa psihološkog stanovišta. Kad je neko dovoljno bogat, a istovremeno i lud, teško će se neko sažaliti zbog njega, takav je slučaj i sa najvećom zemljom Bliskog istoka. Manćini je prilikom dolaska na funkciju potpisao trogodišnji ugovor sa tamošnjim fudbalskim savezom, a kako je raskinut posle samo 14 meseci, Italijan će sve do avgusta 2026. nastaviti da prima isti iznos kao i do sada, a to je 25.000.000 evra godišnje, iliti 500.000 sedmično, ili 70.000 dnevno.

Retko se sa sada sa toliko kontradiktornosti može polemisati o nekom treneru. S jedne strane niko ne može oduzeti Manćiniju činjenicu da je postao prvi čovek od 1968. godine koji je Italiji doneo titulu prvaka kontinenta, ranije s Mančester Sitijem osvojio istorijski pehar prvaka Engleske 2012, osvajao trofeje i sa Interom, ali se posle svega stiče utisak da je retko ko u toj meri "voleo" novac, a da je imao priliku da radi u svetu vrhunskog fudbala. Setimo se samo ranijih kontroverzi koje su Manćinija pratile i gotovo uvek su bile u sprezi s novcem. U Mančester Sitiju se svojevremeno teretio da je na ime fiktivnih konsultantskih poslova dobijao 7.000.000 evra više od regularne plate koju je slovom ugovora dobijao od Građana.

Ekscec u Engleskoj, daleko da je bio od prvog Manćinijevog. Kada je 2007. godine Masimo Morati želeo da produži ugovor s čovekom koji je vratio Skudeto na Meacu, Manćini je to odbio jer je tražio višestruko veću sumu novca od one koje su Nerazuri nudili, sam je na to ukazivao Morati. Kada se i vratio u klub, u vreme vlasništva Erika Tohira, bio je ponovo jedna od najskupljih akvizcija kluba, u rangu onih najskupljih iz igračkog kadra. Čitave je trenerske karijere Manćini tražio ogromne svote novca, ali je najviše zahvaljući svojoj harizmi i statusu miljenika iz igračkih dana uspevao da ubedi poslodavce i uvek izboksuje najbolje moguće uslove za sebe. Kako je vodio najjače klubove u tom trenutku u svojim zemljama (Inter i Mančester Siti) uspevao je da na mišiće osvoji pehare na domaćem frontu, poput Aguerovog gola u poslednjoj sekundi sezone, ali je evropski iskorak uvek izostajao. Setimo se samo kako je Inter prodisao na međunarodnoj sceni dolaskom Murinja, Siti je sa Manuelom Pelegrinijem igrao prvo polufinale Lige šampiona, ali je Manćini uvek ostajao na domaćim povremeniim uspesima, a da je za to pritom dobijao sumanute količine novca.

Možda je nešto manje upamćen mandat Roberta Manćinija u Zenitu, kada je sa platom od 13.000.000 dolara po sezoni imao jednu od nekoliko najvećih plata među trenerima. U Rusiji nije osvojio ništa, već je trofeje prepustio moskovskoj Lokomotivi i Tosnu! Neuspešan mandat imao je Manćini i u Galatasaraju, kada sa Didijeom Drogbom i Veslijem Snajderom u timu takođe nije mogao do pehara u šampiona Turske. Previše je manje primetnih "rupa" u trenerskoj biografiji imao Manćini, za čoveka koji je konstantno bio jedan od nekoliko najplaćenijih ili najplaćeniji na svetu. Na sve to nisu računali Saudijci, koji su bili zaslepljeni evropskom titulom i zaboravili da gledano na nivou cele trenerske karijere Roberto baš i nije bio najbolja opcija za dati novac.

„Možete iznenada da napustite klupu, čak i plavu, ali ne ovako, jednostavnim mejlom, ne mareći ni za koga: navijače, entuzijaste, uključujući Italijane i Italijane koje fudbal ne zanima, ali ih Italija svakako zanima. Jer reprezentacija pripada svima. U fudbalu jako duva vetar cinizma, novca koji se uzima kao jedina vrednost, apsolutna i destruktivna: poštovanje dogovora, ugovora, date reči, ne postoji.“ Tim se rečima Gazeta Delo Sport oprostila od tada već bivšeg selektora Italije kada je naprasno napustio mesto selektora i preuzeo Saudijsku Arabiju.

A dostignuća Manćinija u Arabiji posebna su priča. Očajne je rezultate Manćini ostvario i time ugrozio plasman Saudijske Arabije na Mundijal, iste one Arabije koja je redovno učestovovala u vreme kada je Azija imala pet predstavnika na Svetskom prvenstvu, a sada bi mogla da krahira kada će AFC dobiti devet mesta u SAD, Meksiku i Kanadi 2026. Nisu Zeleni Sokolovi uspeli da pobede Tadžikistan, Bahrein, izgubili od Jordana... Fraza da će Italijan "platiti" ceh je u ovoj situaciji zaista samo simbolična, jer savez mora da mu po ugovoru isplati svih 25.000.000 dolara iz druge godine ugovora, jer je već zašao u pomenutu (iako tek pre dva meseca).

Manćini će ostati upamćen po brojnim gafovima i van terena. Italijan je kritikovao politiku domaćih klubova da kupuju zvezde iz inostranstva, jer zbog toga igrači iz reprezentacije nemaju dovoljno izraženu ulogu u klubovima. A 30. januara potpuno je napustio teren pre kraja penal serije osmine finala Azijskog kupa protiv Južne Koreje. U toj seriji jedanaesteraca Manćini je zahtevao da sudija ponovi udarac Samija Al-Nadžeija, jer je mislio da njegov igrač nije dao gol zbog toga što je golman napustio gol liniju pre udarca. Manćini je potom napustio teren, a kasnije se izvinio za svoje ponašanje.

Roberto se takođe posvađao sa novinarima na konferenciji za novinare posle utakmice sa Japanom (0:2) na kvalifikacionoj utakmici za Svetsko prvenstvo 2026. Jedan od japanskih dopisnika pitao je Manćinija šta misli o neskladu između njegove plate i kvaliteta njegovog rada. Kao odgovor, Italijan je pozvao novinara da proveri njegov bankovni račun. Po završetku poslednje utakmice je takođe reagovao na dobacivanja iz publike i gestikulirao negospodski ka tribinama.

Kada se sve uzme u obzir, ostaje činjenica da će Manćini svakako napustiti Arabiju za 50.000.000 dolara teži, ali s utiskom da je pao u očima velikog dela fudbalskog sveta, manje zbog očajnih rezutata, koliko zbog ponašanja kraj-aut linije, tako i zbog pristupa medijima. Možda posle ovoga neće Arapima tako lako baš padati na pameti koliko god novca imali, da se baš tako brzopleto daju sumanutu količininu novca narednim selektorima ili da će bar bolje proučiti njihove trenerske kvalitete. Manćini je ovako postao ikona lake zarade i pecaroš bogatog razvoda, legalitet te odluke postoji, mladoženja svakako ne zna šta će od bogatstva, samo je pitanje da li će i sledeći put da se zalepi za najsvetlucaviju nevestu.