Ameri dolaze

Šta li je Donald Tramp mislio pod onim sloganom „Make America great again“ („učinimo Ameriku opet velikom“), da li je u tome uspeo ili je to bila samo predizborna šarena laže, pokazaće istorija i oceniće ljudi. To je već politika koju ne poznajemo i ne zalazimo u nju, ali verovatno Trampu na kraj pameti nije bilo da će se njegovim sloganom voditi oni od kojih to niko nije očekivao – fudbaleri.

Oni pravi, ne oni sa „jajastom loptom“ koje Ameri smatraju fudbalerima.

Nemoguće je prevideti činjenicu koja poslednjih meseci bode oči svakom ko iole prati međunarodni fudbal u Evropi.

Amerikanci imaju opasnu generaciju! Najveća sportska sila na svetu bi mogla da postane velika i u sportu broj jedan.

Talenti samo naviru. Odavno, a verovatno nikad ranije, Amerika nije imala takav fudbalski potencijal kao sada. U toku je prava poplava jako talentovanih američkih fudbalera koji igraju sve ozbiljnije uloge u evropskom fudbalu. I tek će da ih igraju. Skoro svakog meseca iskoči neko novo američko ime kojem se projektuje lepa karijera u fudbalu.

Ameri dolaze!

A bolji momenat nisu mogli da izaberu. Plejada nadarenih mladića od 18, 19, 20 ili 21 godine stasava u ozbiljne igrače uoči Mundijala 2026. godine koji će zajedno organizovati SAD, Kanada i Meksiko. Lako je izračunati da će ovi mladići tada biti u najboljim godinama i zenitu forme. I da će Ameri tada dočekati Mundijal znatno opasniji i ozbiljniji nego onaj 1994. kada ih je trenirao Bora Milutinović.

I da se odmah ogradimo. Ta generacija koja je igrala kao domaćin 1994. je nadmašila očekivanja. Iako sastavljena od domaćih igrača i sa tek nekoliko fudbalera sa skromnim inostansim iskustvom (Toni Meola, Tab Ramos, Tomas Duli, Džon Harks, Erni Stjuart, Aleksi Lalas, Erik Vajnalda, Roj Vegerli...), bili su to dobro igrači, ali ipak iz skromne kategorije, koji nisu mogli da primirišu velikim evropskim ligama ili klubovima. A predvođeni našim Super Borom uspeli su da prođu u nokaut fazu i da na muke stave kasnijeg šampiona Brazil od kojeg su eliminisani minimalnim porazom.

Danas, Amerikanci imaju mnogo zvučniji sastav.

Kristijan Pulišić (22) igra u Čelsiju, Đovani Rejna (18) u Borusiji Dortmund, Veston Mekeni (22) u Juventusu, Seržinjo Dest (22) u Barseloni, Tajler Adams (21) u Lajpcigu, Kris Ričards (20) u Bajernu, Junus Musa (18) u Valensiji, Konrad de la Fuente (19) u Barseloni, Zek Stefen (25) u Mančester Sitiju, Timoti Vea (20) u Lilu, Metju Hopi (19) u Šalkeu... Brenden Aronson (20) je nedavno prešao u Salcburg, Mark Mekenzi (21) u Genk, Brajan Rejnolds (19) ovih dana stiže u Juventus, a za Džulijana Arauha se interesuje Totenhem...

Što je najbitnije, većina njih igra u pomenutim klubovima.

Uporedite koliko srpskih fudbalera igra u nekim većim evropskim klubovima. Sergej Milinković Savić u Laciju, Dušan Tadić u Ajaksu, Nemanja Gudelj u Sevilji, nekolicina još po prosečnim klubovima iz jačih liga (Milenković, Vlahović, Mitrović, dvojica Maksimovića, Grujić, Milivojević, Đuričić, Račić, Dmitrović...) i to je to. Kada je neki naš fudbaler u nekoj utakmici Lige šampiona uradio nešto da se pamti? Davno beše Tadićev ples sa Ajaksom... Ove sezone je u Ligi šampiona igralo 11 srpskih fudbalera, a ukupno su na terenu sakupili 2.671 minut. Od toga je skoro polovina otišla na minutažu Sergeja, Tadića i Gudelja. Matić, Slobodan Rajković i Ranđelović su upisali po 200 i kusur minuta, a ostali poput Kolarova, Radonjića, Grujića, Jovića i Aleksića nisu imali bitne uloge. Milinković Savić, Gudelj, Matić i Grujić su izborili nokaut fazu gde prvu dvojicu možemo da očekujemo kao startere i sa nekom minutažom.

Čelsijev Kristijan Pulišić je prva zvezda reprezentacije (©Reuters)

Američki fudbaleri su istovremeno upisali nacionalni rekord. Prvi put u istoriji su devetorica Amerikanaca nastupila u grupnoj fazi Lige šampiona. Sakupili su 1.758 minuta. Uglavnom su to klinci i minutažu su sakupljali u klubovima poput Barselone, Bajerna, Juventusa, Čelsija, Mančester Sitija i Lajpciga. Samo je golman Horvat iz slabijeg kluba sa 90 minuta upisanih u dresu Briža. To govori nešto... U nokaut fazi će ih biti osmorica, a za petoricu možemo da kažemo da će i da zaista igraju.

Nisu ni Amerikanci još na nivou da im igrači prave razliku po Ligi šampiona, ali napreduju ekstremno brzo ka tom statusu. I stiže ih još.

Inače, 2020. godina nije bila rezultatski bitna za američki fudbal kroz prizmu reprezentacije. Nacionalni tim je zbog svega što se dešavalo odigrao samo četiri utakmice.

Ali da se nešto čudno i lepo dešava, govore još neke brojke na koje valja obratiti pažnju. U te četiri utakmice je igralo čak 42 fudbalera. Isti broj igrača kao na 18 mečeva tokom 2019. godine. Skoro polovina (20) od tih 42 su bili članovi klubova iz neke od najjačih evropskih liga: Sedmorica iz Bundeslige, petorica iz Premijer lige, po dvojica iz španske Primere, holandske Eredivizije i belgijske Pro lige i po jedan iz Serije A i Lige 1. Čak 21 fudbaler je debitovao za SAD u 2020. godini što je najveći broj još od 2007. A podsetimo, igrali su samo četiri meča.

Još impresivnije je da je ovaj „baby boom“ Amerikanca donekle i planiran, a ne splet srećnih okolnosti. Čak 30 od tih 42 fudbalera su produkti američke Akademije za fudbalski razvoj. Čak 28 od njih može da igra sledećeg leta na Olimpijskim Ugrama u Tokiju što može da bude lepa i korisna provera.

Pomenuti Mundijal na domaćem terenu ostaje konačni cilj, a pripreme za njega su počele još uoči prethodnog. Selekcija SAD nije prošla u kvalifikacijama za Mundijal u Rusiji što je bila velika sramota. Jirgen Klinsman je uprksao stvar na početku kvalifikacija i dobio je otkaz posle pet godina na kormilu tima, a ni povratak legendarnog Brusa Arene na klupu nije spasao Amere koji su završili grupu na petom mestu.

Odmah posle toga je započet novi ciklus. Za selektora je imenovan Greg Berhalter. Dugugodišnji reprezentativac i čovek sa 13-godišnjim igračim iskustvom iz evropskog fudbala. Poznat po onom šutu u četvrtfinalu Mundijala 2002. kada je sudija bezočno pokrao Amerikance protiv Nemačke. Ameri su gubili 0:1, ali su sabili Nemce u mišju rupu kada je Berhalterov šut na gol-liniji rukom zaustavio Torsten Frings. Nije dosuđen ni penal, ni crveni. A moralo je tako da bude. Otišla je velika šansa za polufinale...

Selektor Greg Berhalter (©Reuters)

Sada Berhalter ima selektorske snove da Amerikance dovede negde daleko. Otkako je preuzeo kormilo tima i nastavio novi ciklus koji je započeo privremeni selektor Dejv Sarahan, za Ameriku je debitovalo čak 57 fudbalera na 34 meča. To je apsolutni rekord za jedan ciklus. Dosadašanji rekord je držao ciklus za Mundijal 1994. kada je debitovalo 48 igrača na 100 utakmica.

Većina debitanata nisu nepoznati jedni drugima. Gomila njih je zajedno igralo u mlađim selekcijama i predstavljalo SAD na Svetskim prvenstvima za igrače do 17 i do 20 godina. Od 12 golova Amerike u 2020. godina, čak sedam su bili delo debitanata, a šestorica od njih su igrači do 20 godina.

Koliko je Jirgen Klinsman tokom petogodšnjeg selektorskog mandata uradio loših rezultatski stvari sa reprezentacijom, toliko mu se mora priznati da ima zasluge za ovu invaziju Amerikanaca na na evropski fudbal. Upravo je on insistirao i apelovao na mlade igrače da što pre beže u Evropu i tamo se razvijaju. Naravno, nije to neka revolucionarna i vizionarska ideja jer bi svaki normalan trener rekao fudbaleru da mu je bolje u evropskom fudbalu nego u MLS ligi gde ozbiljni svetski igrači dolaze da se relaksiraju i zarade pred penziju.

Međutim, u Americi nije popularno da se javno govori kako im je liga loša i da su slabi u odnosu na evropski fudbal. Tamošnji MLS kao i sve profesionalne lige u SAD polaže veliku pažnju na marketing, obrće se veliki novac i ne treba mu baš njihov selektor koji će okolo da priča bolnu istinu. Zbog toga je Klinsman bio nevoljen i napadan. Ali kao veliki fudbaler je vrlo dobro znao da je u pravu i da u MLS ligi ne može da se izraste u ozbiljnog igrača. Deca su ga poslušala... Nedavno je selekcija SAD izašla na meč sa Panamom sa 11 startera iz evropskih klubova. Prvi put posle skoro 10 gofdina.

Kada bi selektor Greg Berhalter danas sastavio idealnih 11 u reprezentaciji, teško da bi se tu našao neko iz MLS lige. Berhalter poput Klinsmana ne omalovažava javno MLS ligu već daje diplomatske odgovore, ali u izjavama nije krio oduševljenje što se igrači sele u evropske klubove. Aronson i Mekenzi će sigurno napredovati više u Salcburgu odnosno Genku, koji su lansirali ozbiljne igrače, nego da su ostali u Filadelfiji.

Nekadašnji reprezentativci Erni Stjuart i Brajan Mekbrajd su velika imena američkog fudbala a danas su na pozicijama direktora i menadžera reprezentacije. I oni imaju veliku savetodavnu ulogu za mlade igrače koji se lome da li je rano za Evropu. Imaju sjajnu saradnju sa Berhalterom, svi su karijere napravili u evropskom fudbalu i vrlo dobro znaju šta je bolje.

Amerikanci zaista imaju sve razloge da se nadaju da će na domaćem terenu za pet godina imati najbolju generaciju ikad. A ko su najveće nade Amera?

Kristijan Pulišić (Čelsi, 22) – Ofanzivca Čelsija ne treba posebno predstavljati. Čelsi ga je Borusiji Dortmund platio 64.000.000 evra i doveo ga kao naslednika Edena Azara. Ove sezone igra nešto slabije, deluje da ni Frenk Lampard ne veruje mnogo u njega, ali nema sumnje da je reč o igraču koji je top klasa.

Đovani Rejna, nova zlatna koka Borusije (©Reuters)

Đovani Rejna (Borusija Dortmund, 18) – Pulišić je otišao iz Dortmunda, Rejna ga je nasledio. Sin slavnog Klaudija izrasta u sjajnog nigrača. Može kao krilo, može kao „desetka“ i posle Džejdona Sanča i Erlinga Halanda je sledeća mlada zvezda Borusije oko koje će se otimati bogatiji klubovi.

Veston Mekeni (Juventus, 22) – Mnogima je bilo čudno kada je Juventus letos deoveo malo poznatog Mekenija iz Šalkea, a ispostavilo se da je napravio sjajan potez. Amerikanac je iz meča u meč sve bolji i slobodno se može reći da je najbolji vezni fudbaler Juventusa. Poput mnogih američkih fudbalera i on je sin vojnika koji je služio u Zapadnoj Nemačkoj, dugo je paralaleno trenirao fudbal i američki fudbal, da bi se na kraju odlučio za ovaj pravi. I došao do Juventusa i statusa američkog fudbalera godine.

Seržinjo Dest (Barselona, 20) – Kada se za nekoga celo leto otimaju Barselona, Bajern i PSŽ, on mora biti ekstremno talentovan. A Seržinjo Dest to jeste. Samo jedna prava sezona u prvom timu Ajaksa mu je bila dovoljna da zaludi evropske velikane. Već se izborio za status stertera u Barsi i Amerikanci su u njemu dobili desnog beka za naredenih desetak godina.

Tajler Adams (Lajpcig, 21) – Tandem centralnih veznih američke selekcije bi sa Mekenijem u ovoj deceniji trebalo da čini Adams. Iako je na granici između startera i rezerviste, od velike ja važnosti za Lajpcig jer može da pokrije gomilu poziciju u vezi i odbrani. A ume i da zatrese mrežu kao kada je izbacio Atletiko Madrid u Ligi šampiona.

Brenden Aronson (Red Bul Salcburg, 20) – Još jedan talenat kojeg je ugrabila nepogrešiva Red Bulova skauting mreža. Najveći talenat MLS lige je ove zime stigao u Salcburg za 5.450.000 evra kao zamena za Dominika Soboslaja. Igra na poziciji ofanzivnog veznog i ne sumnjamo da će ga u Salcburgu lansirati kako to samo oni znaju. U nekoj idealnoj varijanti, Aronson kao „desetka“ sa Pulišićem i Rejnom po krilima i Mekenijem i Adamsom kao zadnjim veznim su kičma tima nove generacije američkog tima.

Džoš Sardžent (Verder, 20) – Kao dete je bio na probama u PSV Ajndhovenu i Šalkeu, nisu ga uzeli, ali zato jeste Verder. Danas je prvi špic Verdera i prirodna zamena za Džozija Altidora u reprezentaciji što je bila rak-rana američkog tima. Sada konačno mogu da pošalju nepouzdanog Altidora u penziju.

Metju Hopi (Šalke, 19) – Još jedan razlog da Amerikanci budu uzbuđeni. I još jedan špic koji obećava i više od Sardženta. Posle samo tri profesionalne utakmice u Bundesligi, 19-godišnja senzacija je prošlog vikenda zasijala i donela Šalkeu pobedu čekanu godinu dana. Postigao je het-trik, a način na koji je postizao golove je bio impresivan. Kao da mu je 30 godina i ima 10 sezona iza sebe.

Metju Hopi se proslavio het-trikom u dresu Šalkea

Zek Stefen (Mančester Siti, 25) – On je nešto stariji od pomenutih, ali za golmanske godine ja mlad. Siti ga je kupio pre godinu i po dana za 7.000.000 dolara, a on se potrudio da sjajnim odbranama na pozajmici u nemačkoj Fortuni izbori kartu za prvi tim Pepa Gvardiole. Danas je rezervni golman, ali maksimalno dobro koristi svaku šansu koja mu se ukaže umnesto Edersona i deluje da Građani ne treba da brinu za mesto među stativama. A ni američka reprezentacija.

Junus Musa (18, Valensija) – Ako je nešto dobro u finansijskom slomu Valensije i krizi u koju je klub zapao, to je onda što su šansu dobili mladi talenti. A Junus Musa je jedan od onih koji su najviše impresionirali. Mladi Amerikanac igra desno krilo na Mestalji, ali ga je selektor Berhalter već isprobao u veznom redu i imao šta da vidi. Dete je Arsenala, igrao je za mlađe selekcije Engleske, mogao je da nastupa i za Italiju, i za Ganu, ali je odabrao da se priključi novom američkom talasu.

Kris Ričards (Bajern, 20) – Ako vam je u oko upalo da su Ameri tanki na poziciji štopera, evo odgovora. Kris Ričards je jedna od najvećih nada Bajerna i ozbiljno je zakucao na vrata prvog tima. Pre toga je bio kapiten i najbolji igrač rezervnog tima Bavaraca. Ove sezone je već igrao na tri meča u Ligi šampiona i tri u Bundesligi što dovoljno govori da se Hansi Flik ne plaši da mu pruži šansu. A znate kakva je konkurencija u Bajernu. Ričards raste u budućeg komandanta američke odrbane.

Mark Mekenzi (Genk, 21) – Još jedan veliki talenat MLS lige i Filadelfije koji je ove zime stigao u Evropu. Tražili su ga brojni klubovi, a on se odlučio za Genk. Nije ni čudo s obzirom kakva je lansirna rampa belgijski klub poslednjih godina. Pomenimo samo sledeća imena: Kurtoa, De Brujne, Milinković Savić, Kulibali, Bejli... Mekenzi je talentovan štoper kojem su belgijska liga i Genk baš korak po meri za prvo iskustvo u Evropi. Amerikanci ga projektuju u tandemu sa Ričardsom za štoperski par naredne decenije u reprezentaciji.

Konrad de la Fuente (Barselona, 19) – Ronald Kuman je poznat po veri u mlade igrače, a jedan od talenata iz Barsine La Masije koje je promovisao ove sezone je mlado krilo Konrad de la Fuente. U Barsinom sistemu je od 12. godine, bio je najbolji igrač B tima, oduševio na pripremama sa prvim timom i zaslužio poverenje Kumana da povremeno dobije šanse. Jako je brz, vešt dribler i u perspektivi je ozbiljna opcija na krilima pored Pulišića, Rejne i Muse.

Brajan Rejnolds (Dalas, 19) – Pišemo mu da je član Dalasa, ali u narednim danima će se to promeniti jer je Juventus sve dogovorio oko 10.000.00 evra vrednog transfera. I odmah će ga poslati na pozajmicu u Benevento. Rejnolds je ofanzivan i uzbudljiv desni bek kojeg su ove zime želeli Roma i Briž, ali Juventus je bio baš uporan u nameri da ga dovede. Sa Mekenijem su pogodili, videćemo za Rejnoldsa. Ameri imaju lepe opcije sa njim i Destom na desnom beku.

Entoni Robinson (Fulam, 23) – Na levom beku Amerikanci imaju Robinsona koji je starter u Fulamu i često pruža partije od sjaja do očaja. Jako je brz, ali i jako neodgovoran u defanzivi. Pre godinu dana je bio na korak od transfera iz Vigana u Milan, stigao u Italiju na lekarske preglede, ali je transfer propao. Završio je u Fulamu.

Džulijan Arauho (19, LA Galaksi) – Još jedan perspektivan desni bek. Mladi Džulijan Arauho se ove zime pominjao kao moguće pojačanje Totenhema u transferu od oko 5.000.000 evra. Ipak, vrlo je verovatnije da će tek na leto u Evropu.

I ovo su samo neki od talenata. Tu je i napadač Timoti Vea iz Lila koji se polako vraća u formu. Tu je desni bek Džo Skali (18) kojeg je Borusija Menhegladbah kaparisala još pre dve godine kao najskupljeg 16-godišnjaka u istoriji Bundesligi i tek će da se čuje za njega. Tu je zadnji vezni Oven Otasovi (20) koji dobija sve više prilika u Vulverhemptonu. Mnogo se očekuje i od veziste Efraina Alvareza (18) iz LA Galaksija, univerzalnog veziste Ričarda Ledezme (20) iz PSV Ajndhovena, napadača Sebastijana Sotoa (20) iz Noriča, krila Nikolasa Đoakinija (20) iz Kaena, napadača Ulisesa Lajneza (19) iz Volfzburga, desnog beka Redžija Kenona (22) iz Boaviste...

Ima njih još. Ameri dolaze.