Bila je to šansa decenije za Radnički, Luković je sve pogrešio na kraju, ali neka uči i raste  

Otkako se Vladan Milojević vratio na klupu Crvene zvezde, Radnički iz Kragujevca je postao kamen u skupocenoj kopački koji sve češće žulja Crvenu zvezdu.

Osim večitog rivala, niko nije toliko mučio Zvezdu u poslednje skoro dve godine. Čak je Radnički u tom periodu uzeo i bod više od Partizana protiv Zvezde.  U odnosu na Vojvodinu, Čukarički ili TSC koji su bogatiji klubovi i skuplji timovi, Radnički ima ono što ti klubovi nemaju – klupski DNK i prepoznatljiv stil. Oslonjen na lokalpatriotsku podršku, vruće tribine, utegnutu organizaciju kluba sa malo ljudi i pronicljivu politiku sportskog sektora koji sa malo para pravi mnogo. Radnički ima rezultate u domaćim okvirima, pravi i neke milionske transfere, retko menja trenere i samo mu taj evropski iskorak fali da uđe u drugu dimenziju. Ima Radnički još nešto što ostali konkurenti nemaju. Neuništivost. Kada mislite da su gotovi i da su se izduvali, oni se zainate i opet se zapale. Kao na početku ove sezone. Radnički može da padne, ali je tako organizovan da ne može da propadne.

Iz tog stabilnog sistema je izašao i stil koji povremeno podrazumeva “divlji fudbal”. Ali, je stil. Kao što ga imaju Lučani kod Neška, kao što ga je imao TSC kod Lazetića ili Damjanovića, Pazarci kod Gaćinovića… I Kragujevčani se ne stide tog stila koji su dugo oblikovali Slavko Perović i Feđa Dudić. Iz takvog stila stiže i hrabrost da Radnički i najmoćnijem timu u zemlji iskezi zube i suprostavi se. Koliko može. Ali, bez bele zastave i autobusa u svom šesnaestercu od prvog minuta. Pa, ili pogine ili zagorča dan Crvenoj zvezdi.

U poslednja četiri međusobna duela, Zvezda je samo jednom lako izašla na kraj sa Kragujevčanima. Jesenas je na jedvite jade slavila u Gornjem Milanovcu uz diskutabilne sudijske odluke u njenu korist, proletos je raznela Radnički 6:0, a mogla je i ubedljivije, da bi potom bila razbijena na Čika Dači. Zvezdi u Milojevićevom drugom mandatu je to i dalje jedini domaći poraz. Pre toga je imala niz od 49 mečeva bez poraza, posle toga ih je nanizala još 12. Juče je bila zrela da joj Radnički uzme meru i na Marakani zbog spleta raznih okolnosti…

Radnički je propustio šansu decenije da savlada Zvezdu na Marakani. Ovoga puta na klupi Šumadinaca nije bio Feđa Dudić već Aleksandar Luković i mogao je da već u prvom trenerskom gostovanju na Marakani uradi ono čemu Dudić nije bio ni blizu. Zvezda mu se nudila na tacni, ali nije dobro čitao utakmicu, doneo je niz pogrešnih odluka i vratio Zvezdu u život. Samo nekoliko dana ranije, Luković je sa Radničkim propustio još jedan veliki skalp. Gostovanje u Novom Pazaru je za Kragujevčane tradicionalno neprijatno i retko kada se vrate sa nekim bodovnim kapitalom iz grada na Jošanici. Neprepoznatljivo loš Novi Pazar i slaba utakmica Vladimira Gaćinovića su ponudili Radničkom pobedu kojoj se i nije baš mnogo nadao s obzirom na formu od početka sezone. Šumadijski talisman Bojan Adžić je tada u svom stilu dao gol kada nikog drugog ništa neće, ali se Radnički previše povukao, Luković napravio loše i zakasnele izmene i Kragujevčani su morali da se zadovolje bodom. Što i nije loš rezultat. Ali, kada se šansa već ukaže… To je sport. Treba uvek pokušavati i nadati se nemogućem.

Ako su se Šumadinci u Pazaru i nadali iznenađenju, pred gostovanje na Marakani su te nade bilo samo u domenu teorije. Ono po čemu se DNK Radničkog oseti i vidi je i ta promena trenera. Koliko je za srpsku javnost bio šok dovođenje Feđe Dudića iz BiH, toliko je iznenađenje bio i hazarderski potez Slavka Perovića da zaostavštinu bosanskog stručnjaka poveri “zelenom” Aleksandru Lukoviću. Gde je on njega gledao, šta je u njemu video i šta ga je inspirisalo da baš njega izabere, nije poznato. Ali je hrabro i inovativno. Popularni Lune je bio veliko igračko ime, napravio je respektabilnu karijeru, ali kao trener nema iskustva u seniorskom fudbalu. Uspešno je vodio kadete Srbije i neuspešno omladince. Što bi se reklo “youth coach”.

Zameniti specifičnog Dudića koji je u Šumadiji stekao status idola ne bi uspeli ni mnogo iskusniji i namazaniji treneri od Lukovića. Mnogo su veće šanse bile da će nekada ubojita levica “poginuti” u prvoj trenerskoj epizodi nego da će uspeti da amoritizuje odlazak trenera koji je bio sinonim za Radnički, dva puta ga izveo u Evropu i vratio hiljade ljudi na tribine.

Luković je u tu misiju zakoračio neisgurno.

Radnički je razočarao remijima protiv Javora i Napretka gde su se očekivala makar četiri boda, a osvojio je samo dva. Još više je razočarao u porazu od IMT-a. Luković je delovao kao vozač autobusa koji ne zna gde su komande i strmoglavo juri u provaliju. Ali, uspeo je u poslednjem trenutku da povuče ručnu, da na mišiće savlada imenjaka iz Niša, da na lud način majstorijom kapitena Simovića preokrene u Surdulici i da potom iskoristi krizu u Spartaku i veže tri pobede. Pitanje je da li bi Luković sedeo na klupi Radničkog sinoć na Marakani da nije pobedio te tri utakmice.

Ali, pobedio ih je. I pokazao trenersku žicu za preživljavanjem i funkcionisanjem pod pritiskom. Znači, procena nije bilo loša. Materijal je za trenera. Poput Radničkog, pokazao je zube. Istina, drastično mu se promenio i tim u tom periodu jer je Radnički uradio “septembasrki” prelazni rok. Otišli su Mirčetić, Gluščević, Činedu, došli Miličić, Gomeš i odlični slovenački špic Sokler. U finišu se vratio i Vižđi Sahli. Startna postava Radničkog je prepakovana i prokrvljena. Sada samo da joj Luković pronikne u sve mane i vrline.

Lukovićeva trenerska inteligencija je što nije na silu menjao ono što je Dudić ostavio u amanet i što je zaštitni znak Radničkog. Kragujevčani kod njega i dalje igraju visoko i jakim intenzitetom, ali on pokušava da taj sistem unapredi i obeleži ga nekim svojim pečatom.

U Pazaru i na Marakani je mogao da dobije prve trenerske lovorike i da se danas o njemu priča sa mnogo više hvale. Što možda i ne bi bilo dobro za njega. Ali, pokazao kao još “zelen” i neiskusan. Sinoć je Zvezdi suprostavio Radnički koji je sat vremena bio ravnopravan rival i kojem je mnogo toga išlo na ruku. Od Zvezdine postave, lošeg dana Bruna Duartea, nesigurne odbrane, crvenog kartona, promašenog penala… Baš sve mu se crtalo. Osim možda tog prekida utakmice kojim su Delije izbacile Kragujevčane iz ritma. Naravno, bilo je i do Zvezde i teške artiljerije koju je Milojević morao da ubacuje sa klupe. Zvezda sa Arnautovićem, Radonjić, Seolom i Hendelom nije isti tim kao bez njih.

Zvezda je otvorila meč sa dve solidne šanse u prvom minutu i delovalo je da se sprema još jedna goleada u mrežu Radničkog, ali su Kragujevčani vrlo brzo uspeli da uspostave balans. Izlazili su visoko, pritiskali izgubljenu loptu, Sokler je dobijao vazdušne duele sa Zvezdinim defanzivcima, Bevis se zabavljao, Sahli kreirao i pretio. Iz takve igre je i stiglo vođstvo. Sahli Viđži je definitivno tehnički najdominatnini igrač Radničkog i njegov povratak je sjajna stvar. Dok je motivisan… Fenomenalnim pasom je našao Ćosića, a ovaj Soklera koji je iskoristio loše postavljanje Lekovića, prevario ga i hladnokrvno matirao Mateusa.

Zvezda je imala posed, imala prodore po bokovima i upotrebljive lopte, ali nije imala veliku šansu sve do 27. minuta kada je Bruno Duarte promašio zicer na drugoj stativi. Onaj pre toga se ne bi računao jer je bio u ofsajdu. Štaviše, Radnički je bio bliži 2:0 nego 1:1 jer je kapiten Simović nakon prekida imao sjajnu šansu i prazne dve trećine gola da duplira prednost.

Stativa Ivanića je bila Zvezdina najveća prilika do poluvremena. Moglo je da bude 1:1, ali i 0:2. A moglo je i na početku drugog poluvremena kada je Mateus sjajno ušao u šut lukavom Sokleru. Radnički je imao utakmicu i dobro se držao čak i nakon trostruke izmene Zvezde na poluvremenu i uvođenja kapitalaca.

Čak ga je i sreća pogledala kada je Milson poslao penal nebu pod oblake. Zvezda jeste dominirala, ali dobrih petnaestak minuta u drugom poluvremenu je bila bez velika šanse iz igre. Od 72. minuta se sve okrenulo. Osim što je Milojević dodao gas najjačim izmenama, Luković je počeo da srlja iz greške u grešku.

Ulazak Nikole Bukumire je bio najveća. Iako je mladi vezista već treću sezonu u prvom timu, nije imao ozbiljnu ulogu kod Dudića, a sada se videlo i zašto. Skoro sve što je mogao je pogrešio, a kontra “dva na jedan” u 86. minutu koju je urpopastio lošim i neozbiljnim pasom za Soklera je odnela najbolju priliku Radničkog u drugom poluvremenu da zatvori utakmicu. Nonšalantno vraćanje u odbranu, greške u pasu i generalno loša partije Bukumire su Lukovićeva slaba procena jer je u istom momentu imao na klupi Stankovskog ili Gomeša koji su fizikom i iskustvom mogli da budu od mnogo veće koristi na terenu. Ako nisu bili zdravi, onda nije ni trebalo da ih stavlja na klupu. Zvezda je tom periodu nanizala gomilu velikih šansi (Arnautović, Rodrigao,Radonjić)

Sledeća Lukovićeva greška su bili ulasci Danila Mitrovića i Tomislava Dadića u 80. minutu kada je rešio da pojača bokove. Mitrović i Bukumira kao sveži igrači kaskaju u 90. minutu dok se vraćaju pozadi i Zvezda razvija brz napad. Arnautović lepi loptu, okreće se licem ka golu, Leković mu pokazuje gde da mu je pošalje i kapiten Austrije upravo to i radi. Epilog je da Zvezdin štoper neometan šutira sa ivice šesnaesterca i pogađa ugao.

Lujković pravi nove izmene i opet greši. Na teren šalje Džardžua, koji je možda ranije trebalo da dobije šansu umesto umornog Soklera i pritisne Zvezdinu poslednju liniju. I neiskusnog Ibrahima Jusufa koji u karijeri ima pet minuta seniorskog fudbala. Kazna stiže u gotovo sledećem napadu.

Dadić je još od proleća u krizi i umesto da izbije loptu, užasnom intervencijom ju je poklonio Seolu koji je imao svo vreme sveta da se namesti i centrira. I video je Ivanića za razlilku od Danila Mitrovića kojem je to bio posao i koji je stajao uz Zvezdinog kapitena. Lako ga je pustio da neometan skoči, a potom i zakačio loptu na putu ka golu da upotpuni loš utisak.

Sve te lančane greške su bile plod Lukovićevih slabih procena koje se mogu pripisati i neiskustvu. Ovo mu je bio prvi veliki meč u trenerskoj karijeri. Dečji fudbal je nešto drugo. Propustio je idealnu šansu da skine skalp Zvezdi koja je ustala na levu nogu i nudila se.

Niti je moguće, niti realno da Radnički nadigra Zvezd. Čak i sa igračem više. Ali je moguće da je pobedi kad se okolnosti poklope. Čovek prekoputa Lukovića je na istom mestu pobedio Klopov Liverpul koji je osvojio Ligu šampiona i on bi trebalo da bude primer svakom mladom treneru u Srbiji. Napravio je od Zvezde evropski klub. Dakle, može. Malo je nedostajalo da se i Lukoviću složi slagalica dok je nije raskupusao lošim odlukama i izmenama. Drugi meč zaredom je potezima sa klupe prosuo bodove. Od dobrog utiska za izdanja u Pazaru i na Marakani nema ništa već samo jedan bod koji se piše u tabeli.

Ali, u Kragujevcu bi trebalo da gledaju dugoročnije i da što pre zaborave na ove propuštene šanse. Ako su do sada pokazali strpljenje sa Joksimovićem, pa onda i Dudićem, treba da daju kredit i Lukoviću. U moru superligaških “ringišpil” trenera koji su se nudili Kragujevčanima i vukli ih za rukav kada je Dudić otišao, oni su ostali verni sebi da probaju nešto novo i da zadrže svoj stil. Bacili su kocku sa Lukovićem i sada bi trebalo da podnesu i podele tu odgovornost. Luković nakon 10 kola ima isti broj bodova kao Feđa Dudić prošle sezone. Raspored je različit, ali tabela je sudija. Luković se juče skoro sat vremena takmičio sa Crvenom zvezdom na Marakani, pomilovala ga je i sreća sa crvenim kartonom i promašenim penalom, ali on nju nije priglio. Radnički nikad nije bio bliže da u ovoj novoj eri ode makar neporažen sa Marakane. A zašto da i ne pobedi kad su se već odškrinula ta vrata koja retko ko u srpskom fudbalu vidi otvorenim i uglavnom i ne pokušava da zakuca na njih.

Feđi Dudiću je trebalo pet poraza uz gol-razliku 2:18 da skine skalp Crvenoj zvezdi. Ali, nije se plašio. Igrao je hrabro svaki put, ginuo i kada su se kockice složile na Čika Dači, pregazio je Zvezdu 4:1 ne ostavljajući joj vremena da se diše i da oživi. I dalje je jedini trener koji je savladao Crvenu zvezdu u poslednje 63 utakmice otkako se Milojević vratio na klupu.

Luković je iz prvog pokušaja prišao senzaciji, pogrešio (što mu neiskustvo dozvoljava) i verovatno završio utakmicu sa glupim izrazom lica pitajući se kako je sve krenulo po zlu u poslednjih pola sata. Za njega je sada bitno da je svestan svih dobrih i loših stvari koje je uradio i da nastavi da se ispravlja, razvija i napreduje. Za Radnički je još bitnije da veruje u trenera kojeg je sam izabrao i rizikovao da se sunovrati, ali i da profitira. Do sada su Kragujevačni imali imidž kluba koji ne jede trenere. Takvi su retki u Srbiji… Sa Dudićem je to bio pun pogodak, za Lukovića ćemo tek da vidimo, ali vredi ga čekati. Mozzart Bet Superliga Srbije baš i nema nekih novih lica koja vredi istrpeti. Radnički može da potroši Lukovića i okrene sa standardnim ringišpil trenerima uvek spakovanih kofera, a može i da pokaže da je klub koji pored te hrabrosti i drčnosti na terenu ima i hrabrost u odgovornosti.

Naravno, ništa ne mora. Ne mora Radnički opet u Evropu. Tradicija mu ne nalaže. Budžet takođe. Pogledajmo samo sezone i trenerske vrteške Vojvodine, Čukaričkog ili TSC-a koji su drastično skuplji klubovi i timovi. I videćemo da Radnički ništa ne mora. Ali, onda se Radnički neće razlikovati od ostalih koji za svaki kiks i promašeno pojačanje bace trenera pod autobus. Radnički se po tome do sada razlikovao.

Ono što bi Radnički i Luković zajedno morali je ostanu vernu svom stilu, da igraju hrabro, da Luković poput Feđe Dudića napravi klubu opet nekog igrača za milionski transfer, da budu sigurni za plej-of, da ne razočaraju onih 3.000 (najbolja je atmosfera kada je 3.000-4.000) ljudi na Čika Dači i da ostanu razlog za ponos Kragujevca i Šumadije. Do sada im je uspevalo.