Buona notte, Italia: Hteli su da budu Španija, a otkrili da su Danska i Grčka

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Italija Roberta Mančinija je sanjala da bude nova Španija Vinsenta Del Boskea, a onda se probudila u palermitanskoj noći i otkrila da je Nilsenova Danska i Rehagelova Grčka. Mančinijevi Azuri će ući u istoriju kao treći šampion Evrope koji nije uspeo da se plasira na Mundijal posle kontinantalnog uspeha.

Nepodeljeno je mišljenje da je ovo najniža tačka koju je dotakao italijanski fubal i da ona nije ni iznenadna ni slučajna. Silazna putanja Kalča je konstanta već 12 godina. Bljesak na evropskim prvenstvima 2012. i 2021. godine više je bio labudova pesma nego najava nove renesanse loptanja na Apeninskom poluostrvu. 

Brojevi su neumoljivi: italijanski klubovi nisu osvojili nijedan trofej od Interovog osvajanja Lige šampiona i Svetskog klupskog prvenstva 2010. godine. Štaviše, u poslednje tri godine samo je Atalanta stigla jednom do četvrtine finala Lige šampiona. Juventus je izgubio 0:3 u Torinu od Viljareala, sedmog tima u španskoj Ligi. Šampion Italije Inter i aktuelni lider na tabeli Milan u Premijer ligi bi verovatno vodili borbu za osmo ili deveto mesto.

Na reprezentativnom nivou je skor još porazniji: na Mundijalu u Južnoj Africi 2010. godine su završili na četvrtom mestu u grupi sa Slovačkom, Novim Zelandom i Paragvajom! Četiri godine kasnije su ispali u grupnoj fazi od Urugvaja i Kostarike dok su Rusiju 2018. godine gledali samo na televiziji.

Kao što je trijumf Italije na Evropskom prvenstvu prošlog leta bio neverovatno poklapanje zvezda u pozitivnom smislu, tako je u poslednjih par meseci došlo do savršenog ređanja astralnih objekata za najveći debakl italijanskog fudbala.

Mančini je dobar trener i odličan selektor, ali nije alhemičar. Podvig na Vembliju je u dobrom delu proizvod njegove ambicije, samopouzdanja, pobedničkog mentaliteta koji je uspeo da ugradi u reprezentaciju koja nije izgubila na 37 uzastopnih utakmica. Drugim rečima, Mančini je napravio čudo, a ona se po definiciji događaju retko, a još ređe ponavljaju.

Roberto Mančini (©Reuters)

Međutim, kada tvoj najbolji golman (Donaruma) nije starter u klubu čije boje brani, kao ni desni bek (Florenci), kada ti se povredi par centralnih dafanzivaca (Bonuči i Kjelini) i moraš da pošalješ na teren Mančinija i Bastonija koji već godinama igraju u trojnoj odbrambenoj liniji, kada su ti dva od tri vezna igrača (Barela i Žoržinjo) u padu forme, kada u napadu Imobile i Insinje prokockaju još jednu šansu u reprezentativnom dresu, a u odsustvu Kjeze alternative su ti napadači iz klubova koji nemaju iskustvo internacionalnih mečeva (Raspadori, Žoao Pedro i Skamaka), i da se najbolji među njima (Skamaka), koji bi ti protiv Makedonaca valjao kao hleb nasušni, povredi na poslednjem treningu pred meč, onda shvatiš da se protiv “karme” ne može.

U roku od nekoliko meseci, Mančinijeva razdragana mašina za proizvodnju dopdaljive igre i postizanje golova se pretvorila u anksioznu, nervoznu i nestrpljivu ekipu koja ne samo da ne uspeva da postigne gol nego joj ne polazi za nogom ni da ozbiljnije zagreje dlanove protivničkih golmana.

Azuri su dominirali na terenu do protivničkog šesnaesterca, imali su posed lopte duplo veći od Makedonaca, šutirali su nekoliko desetina puta prema golu rivala, ali pravih i velikih šansi nije bilo ni za prste jedne ruke. Sinoć je Italija uputila 32 udarca ka golu Makedonaca od kojih je samo pet išlo u okvir vrata, a jedina velika šansa je bila Berardijeva, odnosno poklon Dimitrovskog, na koji je Berardi odgovorio, kako to kažu Italijani, “mocarelom” i omogućio čuvaru mreže makedonske selekcija da bez velikih problema spreči gol.

18.00: (2,40) Kamerun (2,90) Alžir (3,45)

Otežavajuća okolnost za slektora Italije je u tome što su se sve juče viđene boljke već verifikovale na poslednjim mečevima Azura u kvalifikacijama za Mundijal. Ako izuzmemo meč sa nižerazrednom reprezentacijom Litvanije čiji igrači,verovatno, bolje igraju amaterski basket nego profesionalno fudbal, Italija je protiv Bugarske, dva puta protiv Švajcarske, Severne Irske i Severne Makedonije, postigla samo dva gola! Za malo manje od 500 minuta prvaci Evrope nisu uspeli da daju više od dva gola protiv prosečnih ili ispodprosečnih selekcija.

Sa naknadnom pameću može se reći da su “kamenčići”, neočekivani remi sa Bugarskom u Firenci i propuštene šanse, uključujući i penal, protiv Švajcarske u Bazelu, početkom septembra prošle godine, prouzrokovali biblijski odron koji se dogodio u sudaru sa Švajcarcima u Rimu, Severnom Irskom u Belfastu i na kraju Makedoncima u Palermu.

Jučerašnja blamaža na “Rencu Barberi” je više ponižavajuća od one kojoj je bila izložena selekcija Đan Pjera Venture. Bivši selektor je barem stigao drugi u kvalifikacionoj grupi iz Španije i ispao je u plej-ofu od Švedske dok je Mančini dozvolio da mu Švajcarska ispred nosa odnese kartu za Katar i da bude eliminisan, ruku na srce, od preskromnih Makedonaca.

Italijanska sportska štampa

Poraz od Severne Makedonije predstavlja i veći sunovrat za italijanski fudbal od poraza od Severne Koreje na Mundijalu 1966. godine u Engleskoj. Gol Aleksandra Trajkovskog je bolniji od Pak Do-ikovog pogotka na Ejrsom Parku u Midlsbrou. Pokazana jalovost napada Azura u Palermu je bila više deprimirajuća od one prikazane u plej-ofu pre četiri godine protiv Švedske u dva meča u Stokholmu i Milanu.

Korijere dela Sera ima pravo kada kaže da je za italijanski fudbal već bilo dovoljno ponižavajuće da njihova reprezentacija mora da igra plej-of sa selekcijom kvaliteta Severne Makedonije, a kamoli da bude eliminisana. Uz svo dužno poštovanje prema našim južnim komšijama, kvalitet tima selektora Milevskog u potpunosti odgovara 67. poziciji na listi FIFA.

Kao što to biva u Italiji: svaki put kada Azuri dožive debakl, krene hajka na strance u italijanskim ligama i juniorskim pogonima. Sinoć su se naprasno svi setili alarmantnih podataka koje je izneo selektor mlade reprezantacije Paolo Nikolato. U timovima Serije A imamo malo više od dva posto italijanskih igrača koji imaju 21 godinu ili su mlađi. Od tih malobrojnih italijanskih mladića čak 80 odsto njih ulazi u igru tek posle 70 minuta meča dok je procenat statera Italijana mlađih od 21 godine malo više od pola posto.

Problem je što ni situacija u Seriji B nije mnogo bolje pošto su i drugoligaški timovi krcati strancima i fudbalerima u zrelim ili poodmaklim godinama. Arigo Saki je bio brutalno iskren: naši klubovi kupuju mlade fudabalere iz inostranstva kao gajbe sa povrćem i voćem zatvarajući tako u potpunosti prostor za italijanske igrače.

Međutim, više od stranaca koji su klasični “žrtveni jarac” na svim meridijanima, najveći problem italijanskog fudbala su klubovi. U svojoj kratkovidosti, alavosti i nesposobnosti, koja se ogleda kroz odnos para koje troše i rezultata u evropskim takmičenjima, italijanski klubovi su negirali veliku komparativnu prednost reprezentaciji Italije. Naime, budući da osim Dunarume, Veratija, Žoržinja i Emersona, svi ostali reprezentativci igraju u Seriji A, Roberto Mančini je mogao da ima sedam dana više da pripremi mečeve plej-ofa za Mundijal da je prihvaćen njegov zahtev da se odloži prethodno kolo Serije A. Mogao je da je Lega Kalčo (Zajednica prvoligaša) želela da mu izađe u susret. Prosto je neverovatno da čelnici klubova Serije A ne uviđaju koliko je veliki minus i nizak udarac za imidž Italije, ali i njih samih drugu uzastopno odsustvovanje Italije sa najveće fudbalske smotre.

Čiro Imobile (©Reuters)

Italijanski klubovi su rak rana i zbog toga što ne rade ono što bi trebalo da im bude smisao njihovog postojanaja: stasavanje novih generacija fudbalera. U Italiji je fudbal već dvadset godina biznis i sport za decu bogatih ili u najmanju ruku dobrostojećih roditelja. Nijedan klub se ne bavi mlađim kategorijama, a kamoli fudbalskim školama ili akademijama na kojima bi besplatno ili čak uz stipendiranje najboljih i najtalentovanijih izrastali novi Toti, Del Pjero, Vijeri…

Sve je prepušteno privatnim fudbalskim školama u kojima vlasnici i treneri gledaju isključivo kako da izvuku novac roditeljima. Mesečni troškovi za dečake od sedam do 10 godina u jednoj fudbalskoj školi idu od 400-500 evra pa naviše. Cifra koju dobar deo roditelja ne može da plati. Oni koji imaju da plate “harač” privatnih fudbalskih škola moraju da budu spremni da korumpiraju trenera i vlasnika fudbalske škole da bi njihov sin igrao: od novca pa do drugih usluga.

Na drugoj strani, u klubovima Serije A i Serije B imamo generacije i generacije fudbalskih rukovodilaca koji su ukapirali da je najlakše napuniti vlastite džepove kupujući mlade fudbalere u inostranstvu, pogotovo u zemljama gde su korupcija i zloupotreba položaja svakodnevica. Računica je vrlo jasna: zašto ulagati novac u fudbalske škole i akademije koje bi bile besplatne za polaznike, kada je jednostavniji i unosnije uvoziti strance, što bi Saki rekao, u gajbama, uz velike provizije, mito i druge povlastice.

Dakle, nisu stranci problem što juče Roberto Mančini nije imao nijednog italijanskog napadača iz Intera, Juventusa ili Milana da pošalje na teren, ili vrhunskog igrača koji je rešio pregršt utakmica na međunarodnoj sceni golovima i asistencijama, već sistem koji ne dozvoljava da najtalentovaniji mladi Italijani dobiju šansu da igraju, čak i kad imaju sedam godina, i omogućava, eufemistički rečeno, kontroverznim ljudima da se bogate na trgovini fudbalera iz inostranstva svih uzrasta.

Dosada su u Italiji sve promene polazile od smenjivanja ljudi koji su označeni kao odgovorni za neuspeh. Posle 12 godina tumaranja u mraku postalo je jasno da nisu bili problem ljudi, ni Lipi 2010, ni Prandeli 2014, ni Ventura 2018, a ni Mančini 2022. godine. Sistem mora da se menja iz temelja, inače će Italija moći da ode na Mundijal samo kada ga organizuje ili ako počnu da puni reprezentaciju sa “italijanizovanim” strancima. Takođe, pameti bi trebalo da se dozovu i italijanski klubovi i da se zapitaju zašto utakmice Premijer lige, Bundeslige ili La Lige izgledaju kao neki drugi sport u poređenju sa Serijom A.