Čovek koji je odrastao zajedno sa reprezentacijom

Takva prilagodljivost je rezultat temeljnog i predanog rada od prvog okupljanja, a zapravo predstavlja nastavak onoga što je počelo mnogo mnogo pre nego što je De la Fuente postao selektor A reprezentacije.

Kada je u decembru 2022. nasledio Luisa Enrikea, nije došao sa reputacijom izgrađenom vodeći najveće španske klubove, osvajanjem Lige šampiona niti sa statusom trenera čije ime samo po sebi rešava pitanje autoriteta. Njegova klupska karijera bila je skromna, a opet za deo španske javnosti predstavljao je očekivano rešenje. De la Fuente odlično poznaje Savez i znalo se odmah da može da održi sistem u zamišljenim konturama.

Činjenica da je godine trenerskog rada proveo u malim baskijskim klubovima Portugaleti i Aureri Vitoriji, kasnije u sistemu Atletik Bilbaa, organizacije kojoj je bio veran od malih nogu, te na kraju Alavesa, tima u kojem je kao igrač okačio kopačke o klin, nije ga omela da napravi izuzetnu selektorsku karijeru. Naprotiv. Postala je njegova najveća prednost.

De la Fuente je 2013. preuzeo reprezentaciju do 19 godina. Stigao je na nagovor nekadašnjeg selektora Injakija Saeza, takođe baskijskog trenera iz Bilbaove fudbalske laboratorije koji je proveo godine na klupi mlade reprezentacije. Lansirao je zlatnu generaciju Ćavija, Kasiljasa, Marčene, Valerona i osvojio sve sa njima pre nego što je dobio šansu kao selektor A tima. Saez nije imao mnogo uspeha na klupi Crvene furije, ali je jako cenjen i poštovan stručnjak zbog metodologije rada sa malđim kategroijama, detaljnog pristupa, ali i baskijske rigidnosti zasnovane na nekim defanzivnim postulatima. De la Fuente je bio njegov prirodan naslednik sa sličnim shvatanjima, ali otvorenijim pristupom ka ofanzivnijem fudbalu.     

Dve godine pošto je stigao na klupu, De la Fuente je sa U19 timom postao prvak Evrope. Sa selekcijom do 21 godine osvojio je kontinentalnu titulu 2019, a olimpijski tim Španije odveo je do srebrne medalje u Tokiju. Kada je preuzeo prvi tim, već je imao gotovo deceniju iskustva unutar istog sistema i niz turnira na kojima je učio kako se upravlja ekipom i, što je najvažnije, održao je kontinuitet rada kakvim malo ko može da se pohvali! Sistemski, taktički, ljudski...

To sve omogućilo mu je da sa seniorima osvoji Ligu nacija 2023, zatim Evropsko prvenstvo godinu dana kasnije, da odvede Španiju i u finale Lige nacija 2025. i zatim podigne trofej namenjen svetskom prvaku. Njegov razvojni put kao trenera nema nijednu vidljivu prečicu, ni nagli uspon, već vodi kroz sve ključne nivoe španske reprezentacije i tu leži ključ ne samo njegovog, već i fudbalskog uspeha cele nacije.

Španski savez znao je tačno koga bira za selektora, čoveka koji odlično poznaje fudbalsku ideju selekcije čiji se pelcer primio na svim nivoima. Može se reći da su De la Fuentea godinama pripremali za ovaj posao.

Zajedno su prošli sve: De la Fuente i Merino (©Reuters)

U tom periodu De la Fuente je upoznao i dobar deo igrača koji su kasnije postali oslonac seniorske ekipe. Kapiten Rodri, zatim Mikel Merino, Mikel Ojarzabal, Dani Olmo, Fabijan Ruiz, Unai Simon i Feran Tores su rasli zajedno sa njim kroz različite španske selekcije, kasnije su se procesu priključili Martin Subimendi, Mark Kukurelja, Pau Tores, Erik Garsija i Pedri. Udruženim snagama učili su da igraju eliminacione utakmice, da se podrede ekipi, menjaju pozicije shodno potrebama, što se najbolje vidi u Merinovom slučaju, te da prihvate odgovornost koja dolazi kada se obuče crveni dres.

U polufinalu Evropskog prvenstva za mlade 2019. protiv Francuske igrali su Fabijan, Ojarzabal i Olmo, dok je Merino ušao sa klupe, a Simon bio neiskorišćena izmena. Na drugoj strani nalazili su se Ibrahima Konate, Dajo Upamekano i Markus Tiram. Španija je slavila sa 4:1. Sedam godina kasnije mnogi od njih ponovo su se sreli u završnici velikog takmičenja, sada kao nosioci seniorskih reprezentacija. Istina, Konate i Tiram su dešavanja gledali sa klupe...

Odnosi kakve je godinama negovao De la Fuente ne garantuju trofeje, ali u reprezentativnom fudbalu potencijalno daju ozbiljnu prednost. Selektor tokom sezone nema mnogo vremena da uigrava igrače, pravi tim i gradi njihovo poverenje. De la Fuenteova velika prednost u odnosu na mnoge je ta što sa dobrim delom ekipe nije morao da počinje od nule.

Istina, njegove kolege i protivnici u završnici Mundijala Lionel Skaloni i Didije Dešan imaju znato duže iskustvo rada na klupi A tima, ali je za razliku od njih mogao da gradi taktiku koja se ne vrti oko jednog igrača, kao što je to slučaj u Argentini sa Mesijem ili Francuskoj sa Embapeom.

To se posebno vidi u načinu na koji selektor Španije koristi igrače sa klupe. Feran Tores nije ušao u finalu kao velika kocka selektora koji je ostao bez ideje, već je Furiji dao drugačiji profil napred u trenutku kada su argentinski štoperi već bili fizički potrošeni. Rezultat toga je gol u 106. minutu iz napucavanja koje je umalo probušilo mrežu. U taj udarac stala je nagomilana frustracija španskih fudbalera jer su gotovo dva sata opsedali šesnaesterac protivnika, ali lopta nije htela u gol ili je Dibu Martinez bio dotad nepremostiva prepreka.

Kod De la Fuentea uloge nisu podeljene unapred i igrač koji počinje jednu utakmicu može sledeću da startuje sa klupe, dok rezervisti ne ulaze samo da bi ekipa dobila sveže noge. Ako napravite detaljan presek, Merino, Olmo, Fabijan, Ojarzabal i Tores su tokom različitih turnira dobijali zadatke koji su zavisili od protivnika i faze meča.

De la Fuente je u odnosu na prethodne španske selekcije promenio i način na koji ekipa koristi posed. Godinama je posed lopte bio zaštitni znak reprezentacije, ali je povremeno delovao i kao dvosekli mač. Španija je umela da izvede veliki broj dodavanja, da kontroliše prostor i da opet ne steknete utisak da se protivničkom kaznenom prostoru zaista nešto sprema. To se promenilo kod stručnjaka iz Ara, malog gradića na severu zemlje.

Na Mundijalu je ekipa pokazala da ne zavisi od jednog obrasca i to joj je dalo potrebnu širinu da protiv rivala drugačijih karakteristika izgleda podjednako nadmoćno. Pod takvim udarima Francuzi i Argentinci nisu mogli da osećaju ništa drugo, nego čistu nemoć. Svet se zbog toga Španiji i divi ovoliko.

Isti princip objašnjava i podatak da je tokom čitavog Mundijala primila samo jedan gol. Takav učinak zasluga je kompletnog tima i može se reći da se Španija branila načinom na koji je napadala. Dok je držala loptu, ostavljala je dovoljno igrača u pozicijama iz kojih mogu da zaustave kontru. Kada bi posed bio izgubljen, prvi pritisak dolazio je odmah, pre nego što protivnik podigne glavu i pronađe slobodnog čoveka. Rezultat takve postavke videli smo pre svega u poslednje dve utakmice na turniru.

Francuski napadači najopasniji su kada napadaju iz punog trka, Mbapeu i Dembeleu je za to potreban prostor u koji mogu da krenu punom brzinom, dok Olise onda mora da im distribuira loptu između linija. Španci su uradili sve da vezisti Francuske, pre svega Olise dobija loptu uglavnom na mestima koja mu nisu odgovarala. Kada je snaga veznog reda neutralisana, pao je ceo francuski tim.

Meč protiv Argentine zahtevao je drugačiji pristup. Skalonijev tim ume da igra kroz posed, tranziciju, prekid ili emocionalni naboj utakmice, može da se povuče i čeka, ali i da kroz Mesija promeni ritam meča. U finalu, međutim, Albiselesteu su bili zatvoreni svi putevi ka golu Španije. Mesi je morao stalno da se vraća nazad do svog šesnaesterca, a između španskih linija nije bilo dovoljno manevarskog prostora. Alvarez nije imao gde da napadne poslednju liniju. Enco Fernandes i Aleksis Makalister teško su uspevali da otvore igru napred posle osvojene lopte, pa je Argentina često morala da gradi napad na način koji je Španiji mnogo više odgovarao.

Fernandesov crveni karton u produžetku jeste olakšao posao novom svetskom prvaku, ali njegov nesmotreni start nad Pauom Kubarsijem došao je mnogo pošto su Španci već zatvorili sve prolaze ka Simonovom golu. Argentinci su do tada bili uveliko svedeni na čekanje greške protivnika ili da Mesi prospe još malo svoje magije. U tom čekanju nisu dočekali ni jedno ni drugo.

Najveći De la Fuenteov doprinos zato nije vezan toliko za taktički deo, koliko za ono što ima veze sa srcem i osećajem pripadnosti jednom sistemu. Španskom fudbalskom identitetu vratio je potrebnu meru, tako da ekipa ne izgubi na kvalitetu, dok taktički nije imala potrebu da svaki meč reši na isti način. To mogu samo timovi koji dišu istim plućima duže vreme, koji su zasnovani na davno postavljenim konturama. To što je De la Fuente prilagodio sistem današnjem fudbalu ne znači da se automatski odrekao svega na čemu počiva igra Španaca, već ga je u neku ruku dodatno osavremenio.

Posle Lige nacija, evropske i svetske titule pokazalo se da je važnije bilo to što je on dobro poznavao reprezentaciju, njene igrače, njihov razvojni put, kvalitete i slabosti, kao i granicu do koje može da ide, kako ne bi neverovatna posvećenost jednoj ideji postala teret za igrače. Odnosi, navike i međusobno poverenje građeni su godinama, kroz različite selekcije i utakmice koje mnogi uglavnom zaboravi čim se završe. De la Fuente i njegovi fudbalski sinovi su ih dobro zapamtili i zajedno izgradili trenutno najmoćniju silu na planeti.

Francuska i Argentina, pre svih, videli su kako to izgleda kada naspram sebe imaju reprezentaciju čiji je selektor sa mnogim igračima prošao gotovo ceo put, od prve do poslednje tačke. Ostale je prigrlio kao svoje i naučio ih kako se igra za naciju. Luis de la Fuente ih je učinio aktuelnim evropskim i svetskim šampionima! Rasli su zajedno i postali nezaustavljiva sila.

Sada, kao ponosni otac može da uživa u plodovima rada. To je vrlina retkih...