D. StankovićLopta ne peče
Vreme čitanja: 4min | pon. 20.07.26. | 11:08
Ni Brazil, ni Nemačka, Španija je velesila 21. veka
Pobeda fudbala. I kraj one priče da je u modernom fudbalu fizika presudna. Nije i verovatno nikada neće biti. Jer Španci u najveću silu 21. veka nisu izrasli zato što su najbrži ili najjači. Oni su na svetskom tronu zato što svako od njih zna da primi pas, da doda, da šutne. Zato što misle brže od drugih i uvek znaju gde ko stoji. I tako već dve decenije.
Lako je sada reći, ali treba istaći: Španija je fudbalska sila 21. veka. Petostruki svetski prvak Brazil relikt je prošlosti. U manjoj ili sličnoj meri, isto možemo da kažemo i za Nemce, Italijane ili Holanđane ako hoćete, Urugvaj je već fudbalska praistorija. Sadašnjost je Španija. Budućnost možda budu Francuska ili Engleska, ali ako se to i desi neće to biti zato što su im imigranti doneli mišiće i skratili koju sekundu na putu od tačke A do tačke B, već zato što će naučiti da igraju – kao Španci. Niko to ne radi kao oni.
Izabrane vesti
Od noge do noge, s progresivnim pasovima unapred, ne zato što su videli nešto što drugi nisu – to dolazi tek u poslednjoj trećini terena – već zato što su sigurni da će saigrač umeti da primi loptu i da je odloži pametno. Upravo zato što će ovaj prvi do njega, a verovatno i dvojica, umeti da prepoznaju trenutak i otvore mu se.
U vremenu u kome smo počeli previše da pričamo o vertikalnom fudbalu, igri bez lopte ili tranziciji, Crvena furija nas uporno podseća: lopta ne peče. Vraća onome ko je najlepše miluje.
Ne sumnjamo ni najmanje da se i kod Španaca, kad je sinoć u Njujorku argentinska banda počela da prodaje prljave ulične trikove, javio prirodni nagon da uzvrate udarac, ali je na kraju pobedila ideja koja im je usađivana od malih nogu: fudbal, ne rat. Igra, ne tuča.
Krenulo je verovatno negde tamo sa početkom uspona Barselone. One prve šampionske generacije pogurala je katalonska aždaja Karlesom Pujolom, pre svih Ćavijem i Andresom Inijestom. Onda je samo dodavala: Đerar Pike, Viktor Valdes, Serhio Buskets, Pedro, Sesk Fabregas, pa deceniju i kusur kasnije Lamin Jamal, Pedri, Fermin Lopez, Feran Tores, Dani Olmo, Mark Kukurelja, Aleks Grimaldo, Erik Garsija, Pau Kubarsi…
Sad je to već u deo genetskog koda cele nacije. Nacije željne lopte. I jedinog dvostrukog šampiona sveta u 21. veku. I jedinog trostrukog evropskog šampiona u ovom stoleću. Španci su usput i olimpijski prvaci, pa i svetski u konkurenciji dama. Na U21 nivou igrali su pet od poslednjih osam finala evropskih prvenstava, tri su i osvojili. Na U19 šampionatima Evrope vezali su tri finala, dva osvojili, ovo poslednje uz gol razliku 19:0. Ako u jednačinu ubacimo i klubove, videćemo da su od maja 2001. Španci protiv rivala iz drugih zemalja odigrali 23 finala u Ligi šampiona, Ligi Evrope, na Svetskom i Evropskom prvenstvu… i svako su dobili.
Na Mundijalu u SAD, Meksiku i Kanadi postali su prvi tim koji je do titule stigao uz samo jedan primljen gol. Ne zato što se najbolje brane, nego zato što nikome nisu dali ni da pokuša da ih napadne. Posebno ne Francuzima i Argentincima u polufinalu i finalu. Prema podacima Opte, golman Argentine Emilijano Martinez je u finalu (11) imao više odbrana nego Unaj Simon među stativama Španije za ceo turnir (10). Pau Kubarsi, 19-godišnji tinejdžer na štoperu, u tom istom finalu je imao najviše dodira sa loptom (139), uspešnih pasova (121), najbolji procenat tačnih dodavanja (96 odsto), najviše dodavanja između linija (21)…
Španci su prosto naučeni da žive sa loptom. Ne plaše je se.
I ništa im ne smeta ni kada Lamin Jamal, njihov najopasniji igrač, tokom celog Mundijala postigne samo jedan i namesti još jedan gol. Ni to što im drugi najopasniji igrač Niko Vilijams na Svetsko prvenstvo dođe povređen. Uskočiće Mikel Ojarzabal ili Mark Kukurelja ili Mikel Merino ili Feran Tores. Nije ni važno. Samo dok je lopta u nogama. Da li kod Rodrija ili Fabijana Ruiza ili Danija Olma svejedno je. Svi je oni dobro poznaju. Svi su sa njom na “ti”. I svi znaju da je bitno da ona “trči”.
Toliko da su Španci dobrano napunili američke ambulante tokom Mundijala. U sudaru sa Portugalijom stradao je Nuno Mendeš. Protiv Belgije žrtva je bio Tibo Kurtoa. Kod Francuza se slomio na Vilijamu Salibi. U finalu nisu izdržali Lisandro Martinez i Kristijan Romero. Svi oni su klonuli jer nisu mogli da isprate ritam ekipe Luisa De la Fuentea.
To je ritam koji davi rivala. Koji mu ne dozvoljava da diše, da misli. Španci nemaju šta da misle. Oni se igraju. Tako su naučeni. I trenutno nemaju konkurenciju, a pitanje je i kada će da je dobiju. Jer dok je cela planeta slala skaute da pronađu neviđen fizički potencijal i trudila se da sklepa savršenog fudbalskog kiborga, Španci su furali po svom. I tražili decu koja se ne plaše lopte.