Da bi došao kec, mora da se ponovi Mec! Ali i da neko obuče dresove Ognjenovića, Drulića i Bunjevčevića

"Sve može, samo da ne budu Francuzi! Sa njima ne možemo da trčimo". Otprilike tako može da glasi komentar prosečnog navijača Crvene zvezde pred žreb nekog od evropskih takmičenja u protekloj deceniji, aludirajući, pre svega, na fizičke predispozicije i brzinu svih tamošnjih timova.

A nešto manje od tri decenije ranije, po završetku prvog meča i prvog kola Kupa UEFA između Crvene zvezde i Meca (2:1) i poslednjeg zvižduka italijanskog sudije Gracijana Ćezarija, ozbiljno glasni zvižduci. Kao da se nije pobedilo, kao da vicešampion Francuske nije gažen na Marakani gotovo sat vremena. Utisak je pokvario gol gostiju u 90. minutu, zahvaljujući kom se došlo i do drame u revanšu, ali su crveno-beli prošli dalje nakon izvođenja jedanaesteraca.

Možda bi Zvezdina publika drugačije gledala na tu pobedu da je mogla da bude svesna da će to biti poslednja pobeda njenog tima nad nekim francuskim klubom. Jedina, do sada, izvojevana za 90 minuta igre. Međutim, Zvezda je i tada još uvek bila pod snažnim utiskom najvećeg rezultata u istoriji kluba, pa su se pobede na domaćem terenu podrazumevale, bez obzira na ime protivnika, a ne "tamo nekog Meca".

Crvena zvezda je u to vreme i te kako igrala na kartu najvećeg srpskog stadiona. Još uvek se podrazumevalo da protivnika mora da sruši uraganski nalet u prvih 20 minuta, a baš tako je bilo protiv Meca, koji je oba gola primio u prvih 12 minuta. Ključnu trojku su predstavljali Goran Bunjevčević, Goran Drulić i Perica Ognjenović. Prvi je teledirigovanim loptama hranio ofanzivce, koji su uraganskim naletima uništavali odbranu rivala. Ognjenović je delovao iza Drulića i Miodraga Pantelića, prosto parajući defanzivnu postavku nemoćnog rivala. Imao je fantastičnu saradnju sa Drugulićem, koji je kod prvog gola bio asistent, nakon dubinske lopte Bunjevčevića, a potom je i sam krunisao njevo savršeno dodavanje iz poslednje linije.

Na kraju, ključ po pitanju nezadovoljavajućeg konačnog rezultata predstavljalo to što tadašnji sastav Milorada Kosanovića nije iskoristio još neku od velikih šansi u prvom poluvremenu, pa su gosti kasnije preuzeli inicijativu i uspeli da dođu do gola koji im je omogućio da se u revanšu nadaju prolasku u drugo kolo Kupa UEFA.

Naravno, u tom trenutku, nisu Crvena zvezda bili samo Bunja, Perica i Drula, jer je bilo ozbiljnih majstora svog zanata poput Milenka Aćimovića i Dejana Ilića, ali je pomenuta trojka bila ključna osovina tima, posebno što je tog leta u najvećem tadašnjem transferu kluba napustio kapiten Dejan Stanković.

Deluje da upravo takve, jasne osovine tima, trenutno nedostaju ekipi Vladana Milojevića. Da neko uđe u dresove Bunjevčevića, Drulića i Ognjenovića, a potom stavi sastav Bruna Ženesija pred svršen čin i kapitulaciju. Nije ni Marakana tada bila prepuna, kao što neće biti ni u četvrtak, ali je imala ogromnu energiju i ogroman uticaj na dešavanja na terenu. Možda će sa druge strane biti i dobro to što će na tribinama biti oni kojima je u ovom trenutku najviše stalo, nešto slično kao u evropskim kvalifikacijama, kada 35.000 ili 40.000 zvezdaša glasnije zvuči nego kasnije kada bude pun stadion u grupnoj/ligaškoj fazi takmičenja. U svakom slučaju, neće biti bolje prilike za Arnautovića, Ivanića, Radonjića, pa i Hendela, Elšnika i Krunića, da pokažu da i te kako zaslužuju veliku podršku. Da odigraju veliku utakmicu, kao što je bila ta protiv Meca, i probude vreme velika očekivanja na Marakanu.

Veliko finale protiv Olimpika iz Marselja na stadionu Sveti Nikola u Bariju, ujedno je predstavljalo i prvi meč koji su crveno-beli odigrali protiv nekog francuskog kluba, a onda je u sezoni 1998/1999, klub iz Ljutice Bogdana dva puta uzastopno namerio na Francuze. Mec je eliminisan na jedanaesterce, ali je usledila eliminacija od Liona, ukupnim rezultatom 3:5. Doduše, taj dvomeč su obeležile vanfudbalske stvari, s obzirom na to da je Crvena zvezda odlukom UEFA bila domaćin u Bukureštu, gde je poražena sa 1:2. Isto je bilo i sledeće sezone, kada je Monpelje dočekan u Sofiji (0:1), a početkom ovog veka se išlo iz sportske tragedije u sportsku tragediju, kada su u pitanju okršaji sa Francuzima.