Dan mrmota: Srpski fudbal na putu da probije granicu od 50 trenera u sezoni

Kad je lepo: uprava je obezbedila uslove, dovela pojačanja, a igrači su dali maksimum i nadljudskim naporima se izborili sa izazovom. Kad je muka: dajte glavu. Ne bilo čiju – trenerovu. Jer za sve je on kriv. I mada svi znamo da to nije baš apsolutna istina, nema nikakve sumnje da je rezon po kome se vodi većina klubova u Mozzart Bet Superligi.

Oduvek, mada virus kao da se sve više širi. Gotovo nestvarno zvuči podatak da smo u prvih 26 odigranih kola u šampionatu Srbije “izvrteli” čak 39 trenera, a biće i celih 40, čim Radnički iz Niša imenuje naslednika Nikole Drinčića, a Napredak za od danas bivšeg šefa struke Slavoljuba Đorđevića. I ovde ne računamo Žarka Lazetića recimo, koji jeste počeo pripreme sa sa TSC-om, ali je u Makabi iz Tel Aviva otišao pre no što je ove sezone vodio makar i jednu utakmicu.

A, baš je Lazetić bio najdugovečniji trener u Srbiji. Sad su među veteranima jedini preživeli s početka sezone Vladan Milojević u Crvenoj zvezdi, Feđa Dudić u kragujevačkom Radničkom i Simo Krunić u OFK Beograd Mozzart Betu.

Dobro, kad kažemo 40 trenera nije to baš 40, jer neki su se ponavljali, ali i na to smo već navikli, mada su se poslednjih godina pojavljivala i neka nova imena poput Žarka Lazetića, Nikole Trajkovića, pa Jovana Damjanovića ili Nikole Drinčića. Čisto da zamene ona stara lica što su nam već dosadila, ne zbog lika koliko zbog onog istog davno pregaženog fudbala koji se u Evropi ne igra već dvadesetak godina.

Nova garda jeste donela ofanzivniji i hrabriji fudbal, ali nije za to nagrađena podrškom klubova. Mada se posle svih ovolikih promena zaista čovek zapita imaju li klubovi predstavu šta uošte žele i rade?

Jer ako recimo gledamo Vojvodinu, ne znamo kako je to ona napredovala s promenom četvorice trenera? Od Božidara Bandovića, preko Nemanje Krtolice i Nenada Lalatovića, do Miroslava Tanjge sada. Posebno ako imamo u vidu da je Voša najbolji fudbal – uprkos eliminacijama – igrala u Evropi, protiv Ajaksa pa Maribora, još dok je Bandović sedeo na klupi.  Tad su trpeli rezultati u Mozzart Bet Superligi, Voša je požurila da smeni Bandovića, možda se na kraju i dokopa Evrope, ali za sada je jedno od razočaranja sezone.

A nije čudo ni što su i ostala negativna iznenađenja klubovi koji su najviše menjali. S obzirom na visok standard, ovo je razočaravajuća sezona i za Partizan, ali to je negde i bilo očekivano u sezoni u kojoj su se crno-beli konačno rešili decenijske muke (čitaj: Milorada Vučelića i Miloša Vazure), pa usput morali da mole trenere da dođu u Humskoj u situaciji u kojoj se mnogi ne bi usudili.

Mnogo više se tražilo i od TSC-a, koji nikako da se snađe posle iznenadnog odlaska Lazetića: ugruvao se sa Deanom Klafurićem, sabrao neke lepe evropske uspomene sa Jovanom Damjanovićem, na kraju završio sa Slavkom Matićem, koji se već dugo mota po Mozzart Bet Superligi i sad je konačno dočekao da u uređenom klubu pokaže koliko može.

Ništa bolja situacija ni pri dnu tabele: tri poslednje pozicije drže Jedinstvo, Tekstilac i IMT, koji su zbirno promenili devetoricu trenera, pa opet nikako da se mrdnu napred.