INTERVJU - Branko Brnović: Pred Španiju sam polomio celu svlačionicu; ulaz na stadion Espanjola nosi moje ime

“Pre nego što sam došao u Partizan bio sam se ugojio pet-šest kilograma. Pripremio se da potpišem za Partizan, a u tom momentu počela je i Zvezda da se interesuje, želeli su da organizuju razgovor sa mnom. Međutim, odbio sam - čitava familija su mi partizanovci, pruža ti se prilika da ideš u Partizan. Kad sam počeo sa radom na pripremama na Zlatiboru, oni već za ručkom, ja tek ulazim u hotel. Ne mogu da podnesem, nenormalni treninzi kod Osima. I onda ti napravi da igraš utakmicu sa nekom slabijom ekipom, ali mi igramo sa sedam igrača. Ti ne obraćaš pažnju, gledaš koliko je ovih, šta je ovo? Kad vidiš, on se smeje, sklonio tri igrača iz postave. Čudo šta je radio. Ali posle je sve došlo na svoje. Što bi rekao Peđa (Mijatović, prim. aut.) jedanput - pobratime, ovaj te voli više nego sina. I to je živa istina bila. Kad sam se spremio, prošao te pripreme, prvih nekoliko utakmica - daš mi loptu, ona beži, kao da si mi zmiju dao, nenormalno nešto. Nemam svežinu, nemam ništa. Onda je Zečević rekao Peđi - za**bali smo se što smo ga doveli, on ne zna ništa. Međutim noge mi se ubrzo oslobode i Zeka mi kaže da sam broj jedan u ekipi. Bez nekog preterivanja, čini mi se da sam upravo ja držao Partizan u tom periodu. Iako su tu bili i Jokan i svi ostali. Zato me je Osim tako zavoleo, svuda sam stizao i pritom davao golove", ispričao nam je Brnović u otvorenom razgovoru u glavnom gradu Crne Gore.

Foto: MN Press

Upravo su ta kretanja na terenu i osećaj za loptu bili ono u čemu je Brna pravio osnovnu razliku.
“Davali su na SOS kanalu dvomeč finala kupa Zvezda - Partizan koji smo osvojili. Sinu koji igra kažem: ’E, dođi ovamo da gledaš. Vidiš gde sam sad - naš šesnaesterac, a stigao sam u završnicu.’ Nisam ja toliko trčao kao što drugi misle, nego sam znao da se postavim. Gledao sam gde je lopta. Tada je Osim govorio – on je najjači čovek na drugoj lopti. Jer ja ne stojim i ne čekam da padne, pa ću onda da krenem. Gledam otprilike gde će da završi i onda dolazim iz drugog plana. Sećam se utakmice za titulu kad sam dao Milojeviću gol. Odigravam loptu Čuroviću na drugu stranu, sa naše polovine. I idem, idem, idem, on šutira, lopta odlazi gore visoko, tu negde na prvu stativu, vidim Miloje ne reaguje; rekô da napravim barem faul, da bih stigao da se vratim. On i dalje ne reaguje, i ja skočim, udari me, 85. minut – 1:0, mi osvajamo titulu. E, to sam imao. I to sam pokušao sinu da kažem - moraš da imaš taj osjećaj. Ja sam bio zadnji vezni, a dao sam sigurno 35 golova u karijeri. Što je za zadnjeg veznog...ohoho! Ja sam svaki napad bio na 16 metara, otpašće neka, odbiće se. Zvezdi sam dao tri gola. Ali taj osećaj stvarno retko ko ima. Osim mi je dao sigurnost, dobro sam se osećao kod njega. Imao je malo mrgudnu facu, ali je znao kako da ti objasni, kako da te postavi. Mnogo stvari sam naučio od njega".

Kako je izgledala priprema za kup koji ste uzeli timu koji je prethodno postao prvak Evrope?
"Iz tog tima iz Barija mislim da tu nije bio samo Robi. Mihajlović, Jugović, Savićević, Belodedić, Pančev... I nije bilo svejedno. Ima jedna pričica... Mi smo u karantinu. Imamo Gorana Bogdanovića, koji je imao strašnu bicikletu, ali tremaroš. Nokti - to sve pojedeno! I dolazi Osim kod nas, kaže - dođite 'vamo. Tu smo, Peđa, ja, Jokan, šta znam ko je još bio. Kaže on, âjde vidite sa ovim Bogdanovićem, hoće li on da igra ili neće. I mi, âjde, važi, dođe on. J*bote, derbi igraš! I ja imam tremu, ali kad dođe sudija i svira, nema tu treme, može 100.000 ljudi da viče ne znam ti ni ja šta. Alo, hoćeš da igraš ti, bre, čoveče, trgni se malo! Dolazio Osim da nas pita. Recite mu da neću, ja ću s klupe. Znači živa istina. Ja rekô, je l’ ovo moguće?! Derbi, ej, pola godine čekaš da ga igraš! Kad uđe s klupe čuda pravi, kad počne utakmicu - šta je ovo?! Takav je bio čitav život".

“AKO DEJO IMA SVOJ DAN, NE MOŽEMO TROJICA DA GA ZAUSTAVIMO”

Foto: MN Press

Tu se vraćamo do Osimovog pristupa igračima i pripremi utakmice...
"E, upravo je tu meni Osim bio jak, zbog načina kako nas je spremio. Meni kaže - ti ćeš sutra da paziš Savićevića. Pitaju mene novinari, Osim i ja na konferenciji, kažu imaš zaduženje da čuvaš Savićevića, šta misliš kako ćeš ga zaustaviti? Ja se nasmejem i kažem - ako ne bude imao svoj dan, zaustaviću ga, ako bude imao svoj dan, ne možemo trojica da ga zaustavimo. Sreća za nas, povredio se, uhvatio se za ložu. I stvarno, jedno 15-20 minuta ja za njim, on ne dira loptu, nešto ga zaboli i izađe. Dobijemo mi sa 1:0 na Marakani, Vujačić dao gol. Revanš, oporavio se Dejo, ali meni Osim kaže, nemam koga pozadi, moraš da igraš štopera. Ništa, ako vi tako kažete šefe, onda igram. I prvi put u životu sam igrao štopera. Mogao si da me staviš na golmana, na špica, nisam imao nikakav problem. Ja kažem današnjoj deci, pominjem svog sina - objasni mi zašto ne možeš da igraš beka, levo krilo? Pa nema pozicije koju nisam igrao! U revanšu na JNA odigrali smo 2:2 i uzeli pehar, a prvenstvo nam ode na penale. Šest utakmica te sezone, svih šest izgubimo na penale. Nijednom nismo dobili i Zvezda nam uzme titulu. Mada su oni bili, čini mi se, pomalo zasićeni, ispražnjeni. Osvojili smo Kup šampiona, sad treba da igraju sa ovima... Ja to tako gledam. S tim da smo mi imali baš dobru ekipu. Uostalom, naredne dve godine smo dominirali, nadošla generacija Ćirića, Miloševića, Ćurčića... Ostali smo Gudelj, Pandurović i još nekoliko nas”.

Period u Partizanu bio je trofejan, a potom šest godina u Espanjolu...
"Za tri godine u Partizanu osvojio sam dve titule i dva kupa, dupla kruna posle 40 i nešto godina. Jedne godine bio sam proglašen za najboljeg igrača. Onda sam i u Espanjolu, u svojoj drugoj godini, po oceni novinara izabran za najboljeg igrača sezone. Mnogi ljudi o meni dosta stvari ne znaju".

“ČOVEČE, TI SI SE ODAVDE VRATIO U PODGORICU?!”

Foto: MN Press

Pa da ih upoznamo i sa tom stranom priče...
“Svrstali su među 100 igrača Espanjola svih vremena. Ulaz 47 na novom stadionu nosi ime Branka Brnovića. Ne bih to znao, nego mi šalje jedan novinar. Veli, šta je ovo? Dobio si ime na stadionu Espanjola, i šalje mi sliku. Pre godinu dana sa sinom sam bio tamo, baš je bio i Maurisio Poketino, sa kojim sam zajedno igrao. Sin trenirao tamo 20 dana i kaže - tata, šta je ovo? One žene što su radile kad sam ja bio dole, trče kad su me videle, srećne, slikaju se - evo nas sa Brankom. Ne možete da verujete šta je to. I sin mi kaže - čoveče božji, ti si se vratio odavde u Podgoricu?! Zamisli kad ti dete to kaže”.

Kakva je bila saradnja sa Kamačom?
“Sa Kamačom smo radili mnogo dobre stvari. Osvojili smo kup, igrali dva puta Evropu. Jedne godine smo se dugo borili sa Atletikom za prvo mesto, kada su oni igrali strašno, ono kad je Pantić davao one golove iz slobodnjaka i pravio čuda. Bilo mi je mnogo lepo, nisam hteo da menjam sredinu, on je želeo da me vodi sa sobom u Sevilju, međutim, rekao mu je tada predsednik - molim te, koga god hoćeš, samo nemoj njega da mi diraš. I onda je došao Marselo Bjelsa. Normalno, doveo svojih pet-šest Argentinca i makli me. Zvao me je na sastanak, kaže, ja sam doveo svoje, čuo sam da si ti legenda kluba, ali takva i takva stvar. Plašio se mog autoriteta, a tu su i novinari, publika. Zovu me da pričam, ali ja neću, iz poštovanja prema klubu. To je on kasnije cenio. I sad, šta se dešava? On neće da mi da broj, da me registruje za narednu sezonu. Ništa… Kažem ja to predsedniku, on ga zove i kaže: Branko Brnović mora da ima mesto među 25 igrača. Hoće li da ti igra ili neće, ne interesuje me. Brnović ima još godinu dana ugovora, a ja mu sad produžavam još jednu godinu. Zove me, kaže hoćeš li da podržiš na još godinu? Hoću! Završeno”.

“ZNAO SAM DA SI LEGENDA, ALI DA TE OVOLIKO VOLE…”

Foto: MN Press

Kako su navijači na sve reagovali?
“U Španiji kad je predstavljanje ekipe, imaš po 7-8.000 gledalaca na tribinama. Odradiš trening, malo slobodnjaka, zezanja, možda se malo odigra, i onda te predstavljaju pojedinačno. I sad ono, dali mi neki broj tamo, nemam pojma koji je bio, samo je morao da me prijavi... Spiker kaže: “Branko Brnović”! Evo sad se naježim, svi se digli i aplaudiraju, jer su znali šta se dešava. Onda idu predsednik i trener, pozdravljaju se sa svakim. Predsednik me ljubi i kaže - znao sam da si legenda kluba, ali ne ovakva. Svaka čast! I ode”.

A Bjelsa, kako je sve dalje teklo?
“Bjelsa ne računa na mene. I ja, kao mali što sam uvek maštao, kupim džip, mercedes, novi model, i kabriolet novi model. Sad to u životu ne bih napravio, pa da imam milijarde... U svakom slučaju, mene, Elgeru i jednog Francuza Kobosa sklonili iz tima, mi okolo treniramo, nekad nas samo stavi s ostalima. Kad me stavi s njima, ja mu namerno pokvarim trening. Prekidao je treninge zbog mene, ali mirno, tiho. E sad, mi dolazimo na trening, oni parkiraju – ford fijestu su vozili Argentinci, i ja se parkiram iza njih. Ne mogu da izađu. Prvi dan ja parkiram sivi kabrio mercedes, dolazim posle njih 15-20 minuta, ništa oni ne pričaju. Sutra parkiram džip iza njih, oni opet čekaju i gledaju. Ne progovaraju ništa. A Dragan Ćirić imao kabrija crvenog. Pošto je bio na pripremama s Barselonom, ostavio meni kuću da mu čuvam. I ja uzmem njegov auto namerno, zbog toga, da ih treći put zagradim s drugim kolima. Oni gledaju, čude se – šta je ovo?! Svaki dan novi auto, ne možemo da izađemo. Poketino mi kasnije priča i smeje se, rekô im: “Ne dirajte ga, ljut je, ima automobila koliko hoćeš, jugoslovenska mafija.” Posle mi je dosadilo, nisam hteo više da ih maltretiram. Nisu smeli jednu da progovore”.

Do ozbiljnog konflikta nije došlo?
“Ne, tako sam ja rešavao stvari, nikad sa nisam svađao. Na primer, Huan Esnajder dođe u Espanjol iz Reala, zvezda. Ubi me na treningu laktom, bio baš bezobrazan. Bije namerno, ja krvav. Nisam progovarao. Mislim, očekivao sam da kaže - izvini, idemo dalje. Ništa on. Ja kod lekara, sanira se sve to. Teraj dalje. Ali razmišljam, gde ću, kukala mi majka, da ja ovo ne vratim! Nema šanse! I ništa, boli me ono, krvari, ali stisnem zube. Ide jedna lopta bliže meni nego njemu; malo zakočim, on krene, kunem ti se, ubio sam ga, dva metra je leteo. On skoči, hoće se bije, ja skočim, skočili svi. Tu je bio i Kamačo, koji me je voleo kao i Osim. Prvo njemu kaže da ide u svlačionicu, a meni - idi tamo da ti to vide. Meni posle krivo, jer ne volim nekome da pravim probleme. Ali, brate moj, samo mi kaži izvini, pa neka si mi glavu slomio. A ne ti misliš došao si iz Reala, pa izigravaš mangupa. Kamačo mi kaže, sve sam video, sve sam znao, hteo sam da te udaljim sa treninga, ali rekô hajde neću, mislio sam da neće da dođe do te situacije".

Kod Kamača ste bili nezamenjivi?
"On mi je govorio: ti mi samo dođi u petak na trening i ništa više. I na utakmici da mi staneš ispred odbrane. Stvarno je tako bilo, bajke je o mene pričao, koliko me je voleo"...

“JE L’ TI ZDRAV BRNA? STAVI BRNU I BUKVE OKO NJEGA”

Foto: MN Press

Reprezentativni deo karijere posebna priča. Igrali ste na Svetskom prvenstvu u Francuskoj - šta je falilo tom snažnom timu, da li samo selektor ili još nešto?
“Samo selektor. Po meni to je najbolja ekipa koja je mogla da bude sastavljena. A i kada je bila frka, kad treba neko da se makne, onda uvek maknu mene. Ja sam i pravio i nisam pravio problem zbog toga. Ti me kao spremaš, spremaš, spremaš - i onda staviš drugog. Poput utakmice sa Španijom u kvalifikacijama, na primer. Tad sam polomio čitavu svlačionicu pred utakmicu u Beogradu, koju smo odigrali 1:1. Čitavu svlačionicu polupao! Pokojni Bata Bulatović me smiri, da me ne bi sklonili iz reprezentacije, da ne ostanem bez Svetskog prvenstva. A i Peđa je svaki put kad se tako nešto dešavalo govorio - idem ja, j**aću im majku. Rekô, ne, ne, ne, ja se borim sam za sebe, ne treba meni niko. Igramo protiv Mađarske baraž... Tad sam rekao, ako mi sad za ovu utakmicu bude isto uradio, ne da ću ga… I ima da odem kući”.

Međutim?
“Sani (Slobodan Santrač, prim. aut.) pozove me kod sebe i kaže, hoću da ti kažem nešto. Zvao sam Osima, pošto vidiš da imamo problema u veznom redu. Pitao sam šta da radim... Je l’ znaš šta mi je rekao? Je l’ ti zdrav Brna? Ja kažem, jeste. Stavi Brnu i bukve oko njega. Kunem vam se u sve troje dece, ovo su bile reči koje mi je rekao. Mi dobijemo sa 7:1, ja dam prvi gol. U revanšu 5:0”.

Kakva je bila atmosfera među igračima? Sigurno nije bilo lako kontrolisati toliko zvezda na jednom mestu...
“Jeste teško kad ti u ekipi imaš Deja, Peđu, Piksija… Igrali smo remi po 24 sata. Mi završimo trening što pre, nas šestorica, istuširamo se, uzmemo autobus, igramo karte do ručka, a onda se autobus vraća za ove druge što čekaju. Drugo, dosta smo bili nespremni. Dejo povređen, Peđa nervozan zbog nekih drugih stvari. Nismo bili grupa. Niko se ni sa kim nije svađao, ali jedni su tamo, drugi su ovamo. Tek smo posle shvatili šta smo napravili. Da smo imali Osima… Falila nam je čvrsta ruka. Protiv Irana smo igrali prvo poluvreme katastrofa. I ti umesto da me zameniš na poluvremenu, ti me menjaš nakon tri minuta u nastavku. Ja mislim njihov menja, kad ono jok. Svašta kažem tom prilikom. I sad, kakve su bili p*zde u tom trenutku... Pita Bata Bulatović, zbog čega ne igra Brna protiv Nemačke? Oni kažu povređen. To mi tek posle rekao. Mene tad sklone. Mi vodimo sa 2:0 na poluvremenu protiv Nemaca, povredi se desni bek, i Sani ne sme da me ubaci, ubaci Mikija Stevića na bek. Završi se 2:2. Da smo dobili tu Nemačku, što je realno trebalo da se dogodi, idemo na lakšeg protivnika u osmini finala. Ovako, odemo na Holandiju. Nismo ni to loše odigrali, Peđa promaši onaj penal, nažalost… Ne da ti onaj gore, zbog toga kako smo se ponašali. Garantujem vam da je zbog toga”.

Bilo je puno priča da taj tim nije sastavljao samo Santrač, već da je bio i nekih sugestija sa strane?
“Dva igrača su upala naknadno, glupo je da im pominjem imena. Drobnjaka su vratili sa aerodroma, iz Tivta. U avion je već bio ušao kad su mu javili da ne ide. A morao je da ide jer se igralo u njegovom gradu, i to nakon što je bio jedan od najboljih strelaca i šampion Francuske sa Lansom. Albert Nađ je isto otpao, da bi upao taj drugi. Jedan ili dvojica su pozvani zbog jednog trenera, ovo sve drugo se znalo. Ekipa je bila formirana, manje više se znalo i koji će tim počinjati. Bilo je i kasnije takvih stvari. Sećate se kad je Petko poveo sina, sve se totalno raspalo”.

“Trener mora da ima autoritet. Ne da ga se igrači boje, već da ga poštuju. To sam od Kamača naučio: kad se dvojica posvađaju, hajde sad u svlačionicu, a sutra, ili sami izaberite dan, plaćate večeru za čitav klub, fizioterapeute, masere, doktore, ma sve u klubu. Kad smo ušli u Ligu Evrope, tri dana nas je vodio na Ibicu. On je plaćao, ne klub. I znalo se, jednom mesečno, čitava ekipa završi trening oko pola 12, kaže nam koji restoran; imamo pivo, neki dobar španski sir, neki čips njihov. Do sedam niko ne sme da ide kući; igraju se karte, domine, druženje”.

“DRINČIĆU SAM KARIJERU PRODUŽIO SEDAM GODINA”

Brnović je potom objasnio kako je slične metode primenjivao dok je vodio reprezentaciju Crne Gore i Budućnost...
“Ja sam imao slučaj sa Nikolom Drinčićem, recimo. Na kraju me je razočarao, ali nema veze. Bio je batalio fudbal, kao što znate... Međutim meni nešto bilo kod njega zanimljivo - čudan čovek i strašan fudbaler. Pođem kod njega u Batajnicu, neće on više da igra... Ja rekô, hajde molim te, rano ti je da bataljuješ, vrati se u reprezentaciju. Zamerili su mi skoro svi igrači, jer su doznali da sam bio kod njega. Sedam godina je produžio karijeru. Šta hoću da kažem... To je ono kad ima nešto kod igrača što te tera da mu veruješ. Ja sam više voleo da imam njega i Balšu, nego Mirka i Jovetu. Imao sam neki osećaj sigurnosti sa tim igračima. Tako i Kamačo sa mnom. Sve je mogao da izbaci, samo ja igram. Protiv Real Madrida u kupu jedan mi startuje s leđa, mislio sam da mi je sve polomio. Posle toga idemo mi u Salamanku, meni noga skroz crna, nisam mogao da hodam. Ali on rekao medicinskom timu da sve dobro umotaju jer moram da igram. Odigram ja prvo poluvreme, ne znam ni kako, ne osećam nogu; plakao sam na poluvremenu, ali mi vodimo sa 1:0. Izađem na poluvremenu, završi se utakmica nerešeno - 1:1. On mi kaže posle: je l’ znaš zašto sam te stavio? Jesi video koliko su ovi idioti sigurni kad si ti tu i šta su napravili u drugom poluvremenu, bili su kao muve bez glave. Sutradan novine na dve strane, sve o meni. 'To što je Brna uradio, to ne bi uradio nijedan španski igrač'. Bajke o meni. Zato valjda tako reaguju kad odem tamo, nikad nisam napravio nijednu lošu stvar".

Na kraju ocena karijere?
“Nije bila kao što su ih imali Savićević, Stojković i drugi, ali nije bila ni loša. Šta ćeš više, kad ulaz na stadion nosi tvoje ime, onda je to velika satisfakcija”.

Podgorička čaršija zna, međutim mnogi nisu upućeni - sa Dejom Savićevićem poslednjih godina nije u dobrim odnosima. Brna ipak poručuje da nije sujetan, što je na kraju krajeva pokazao izborom legendarnog Genija u idealan tim Crvene zvezde u anketi Mozzart Sporta, a sve povodom 80. rođendana večitih rivala.
“Mi smo 30 godina bili kao dva brata, i moj brat (Dragoljub Brnović, prim. aut.) isto tako sa njim. Došlo je do te situacije gde sam ja nešto zamerio, pa je on posle meni zamerio da se družim s nekim ljudima s kojima on nije dobar. Došlo je tu i do nečeg drugog, jer ja nisam od onih što klimaju glavom. Čovek sam koji zna da kaže ‘ne’, i ‘ne’. On se, otprilike, druži s ljudima koji ne smeju da mu kažu 'e, pa nije tako'. Nema ko da mu kaže - Dejo, ovo je bordo, nije crna. Tako je došlo do razilaženja. Bilo je gluposti, ono kad je pocepao moju i njegovu sliku, to je obišlo region. Svi su mu to zamerili. Zovu me istog sekunda da mi ispričaju, ja se smejem, to je njegov problem. Ako bude krenuo sve da ih cepa, moraće godinu dana to da radi, s obzirom na to koliko imamo zajedničkih slika. Ja nemam problem, evo stavio sam ga prvog u idealni tim, stvarno jeste genije. E sad, što su neke druge stvari takve kakve jesu... Imam svoj život, svoju familiju, svoje društvo. Meni su vrata od kuće uvek otključana, kapija širom otvorena. Ne bojim se ničega, ništa nisam skrivio, nikom ništa ukrao”, zaključio je Brnović priču za Mozzart Sport.