Dejan Lekić za Mozzart Sport: Gde se od svih ljudi Pike mene setio

Priča Dejana Lekića spada u one koje zaslužuju da se prenesu na filmsko platno. Retko ko se od terena lokalnog tima domogao mesta u jednoj od najjačih liga sveta. Momak rodom iz Kraljeva trenutno živi u Španiji, tamo gde je proveo veći deo karijere, u medijima ga nije bilo mnogo, a razlog zašto se pojavio je – Đerar Pike.

Legendarni štoper Barselone se u podkastu kod bivšeg igrača Reala Marsela prisetio iskustva igranja protiv nekadašnjeg špica Crvene zvezde. Lekić je u dresu Osasune postigao dva gola protiv Barse, a Pike je rekao kako je tog hladnog februarskog dana 2012. godine, Dejan odigrao toliko dobro da čak ni on i Karles Pujol nisu mogli da ga zaustave. Krupne reči od čoveka koji je u karijeri igrao protiv takvih asova kao što su Karim Benzema, Kristijano Ronaldo, Luis Suarez, Fernando Tores, Karlos Tevez, Edinson Kavani i brojni drugi. Međutim, protiv popularnog Leke leka nije bilo.

Nekada stasiti napadač, danas fudbalski penzioner se u razgovoru za Mozzart sport prisetio magične noći u Pamploni, ali i brojnih drugih trenutaka iz karijere.
„Slušao sam Pikeovu izjavu, pošto je izašla u Španiji, na nekom Jutjub kanalu. Ne znam šta bih rekao, baš me iznenadio. Pogledajte samo sa kim je taj čovek bio saigrač i protiv koga je igrao i on se od svih ljudi seti baš mene i te utakmice. Nemam šta drugo da kažem osim da mu se zahvalim na tako lepim rečima“, rekao je Lekić na početku razgovora za naš portal.

Kako se vi prisećate tog meča, bili ste najzaslužniji za pobedu protiv jednog od najjačih timova u istoriji fudbala?
„Pre svega, bilo je mnogo hladno, teren tvrd kao beton, uslovi za igru teški. Nekoliko fudbalera je igralo sa onim krampončičima koji se koriste za mali fudbal, ja sam imao normalne kopačke. Pike je to isto opisivao, kako se teško snalazio. Vidim i da je rekao kako su me učinili reprezentativcem. Prijaju mi takve reči, velika privilegija i čast je bila igrati protiv Pikea, još kad postignete dva gola i on priseti se toga...“.

BARSA NESNAĐENA PO ZALEĐENOM TERENU

Imali ste pik na Barselonu, od šest golova koje ste dali za Osasunu, tri su bili protiv tima iz Katalonije. Izgleda da su vas zapamtili?
„Jesu, igrali smo dve utakmice u Kupu Kralja. Prvi put na Kamp Nou, izgubili smo 4:0, u revanšu je bilo 2:1 i tad sam postigao prvi gol protiv Barse. Mesec dana kasnije, usledila je ta utakmica koju smo dobili 3:2. Baš sam tada sa saigračima komentarisao da li bih mogao da ponovim i da opet budem strelac, mislio sam u sebi „zašto da ne“. Bili smo potpuno rasterećni, sav pritisak je bio na njima, videlo se da su nesnađeni po onakvim vremenskim uslovima. Na kraju se desilo tih 20 minuta u kojima sam dvaput savladao Viktora Valdesa“.

©AFP

Kako je bilo igrati protiv Pikea i Pujola?
„Karles Pujol je čovek koji ide glavom na kopačku, veliki borac. Obojica su bili tehnički potkovani, umeli su da iznesu loptu iz poslednje linije. Pike je tu baš izgledao prefinjeno, ali znao je da uđe jako u tebe, baš smo imali neke žestoke duele. Čvršći je nego što biste na prvu rekli. Barsa je bila ekipa koja uvek napada, a protiv takvih timova je najlakše igrati. Stalno su bili otvoreni, poslednja linija im je uvek stajala visoko. Bilo je tu mnogo prostora koji je mogao da se iskoristi. Osasuna je to uspela“.

Ipak, pre nego što se to desilo, prošli ste mnogo toga u karijeri. Početak nije mogao biti skromniji, FK Popovići iz Vrnjca, tadašnja peta liga.
„Gajio sam neke snove, ali nikad nisam očekivao da ću napraviti karijeru kakvu sam napravio. Bilo mi je bitno samo da sam u bližem okruženju i da igram fudbal sa momcima sa kojima sam bio drugar u to vreme. Nisam razmišljao o tome koliko ću novca zaraditi, da li postati slavan, ali eto, iz tih Popovića je sve krenulo i dovelo me dotle da se o mom fudbalskom putu i danas priča. U tom periodu nisam oklevao niti žalio za nečim, uvek sam gledao napred. Mnogo mi je bilo važno što sam u ekipi imao veterane, ljude koji su imali iskustvo igranja po Grčkoj, Kipru, bilo je onih koji su igrali Mozzart Bet Prvu ligu Srbije“.

Jedna od ključnih momenata za vas je bio prelazak u Zemun. Oni su tad bili Srpska liga Beograd, vi ste imali 24 godine, ali ste tu sezonu odigrali fantastično, što nije prošlo nezapaženo.
„Klub je ispao iz Prve lige u Srpsku. Situacija je bila loša. Tad sam prvi put razmišljao da možda prekinem da igram, gledao sam šta i kako dalje. Stizale su me godine, nisam više klinac, falilo mi je motivacije. Na kraju, odigrao sam fenomenalno, postigao dosta golova i imao sreću da sve to prate ljudi iz Zvezde. Svi znaju da je to bio težak period, da je bilo drugačije, možda nikad ne bi mene doveli. Sve to što sam prošao, može da bude savet za mlađe igrače da nikad ne odustanu, bez obzira koji rang takmičenja igraju“.

AP Photo/Alvaro Barrientos ©Guliverimage

Kako vam danas izgleda kad biste sebi rekli „Ja sam Dejan Lekić, imam 25 godina, igram za Crvenu zvezdu, najbolji sam strelac Mozzart Bet Superlige, a samo četiri godine ranije sam u Vrnjcima igrao petu ligu“. Zvuči bajkovito.
„Deluje nestvarno. Nemamo toliko primera da vidimo momke koji su igrali po nižim ligama pa došli do elitnog ranga. Možda i skauting službe mogu više da obrate pažnju, nikad ne znate kakav talenat negde može da ispliva. Ni sam sebi ne mogu da objasnim kako sam napravio ovakvu karijeru, prošao sam čudan, trnovit put. Da li sam mogao bolje? Verovatno da, ali moglo je da bude i mnogo gore. Ovako je zlatna sredina“.

OD AUTOGOLA DO HET-TRIKA ZA 90 MINUTA

Revanš protiv Dinama iz Tbilisija će ostati lična karta vaše karijere, bez obzira na to što rival nije bio atraktivan. Sve je krenulo autogolom, a završilo se het-trikom.
„Kod mene sve ide iz krajnosti u krajnost. Počeo sam u petoj ligi, pa došao do Primere, ovde sam postigao autogol, pa kompletirao het-trik. Još pazi, osećaj kad sam zatresao sopstvenu mrežu na početku utakmice – grozan. Posle toga ni sam ne znaš kako da se vratiš u utakmicu, još tad bilo pravilo gola u gostima, prvi meč smo izgubili, sve je slutilo na propast. Opet, u tom momentu, proradi neka želja i volja kod vas, uključi se publika, sve vam se skupi. Bio sam mentalno jak, nisam hteo da odustanem. Na kraju mi se sve vratilo onim petim golom“.

Bili ste akter dva večita derbija, oba ste izgubili, ali na ovom prvom ostao je upamćen incident sa Srđom Kneževićem. Da li ste pričali sa njim posle toga?
„Razgovarali smo posle utakmice, sve je to normalno, tenzija, pritisak. Što se desi na terenu, tamo i ostaje. Imali smo normalan odnos, Srđa je dobar momak, čak smo trenirali zajedno. On je u tom momentu napravio štetu sebi i ekipi. Derbi je žar borobe, a tad se sve zaboravlja, makar na drugoj strani imali rođenog brata. Dešavale su se i gore stvari, ljudi se potuku nasred terena, pa kad sve prođe, vrate se u normalu“.

Kako gledate na tih godinu dana u Zvezdi, Partizan je imao bolji tim, ali ste se dobro držali cele sezone 2009/10?
„Niko ništa nije očekivao od nas, nije bilo priče da ćemo se boriti za titulu. Međutim, Pižon Petrović je uspeo da napravi dobru atmosferu, imao je harizmu, znanje i na krilima toga smo pobeđivali. Nije bio to neki kvalitet, ali smo davali maksimum na svakoj utakmici i na kraju uspeli da uzmemo Kup Srbije. Barem to. Jedina žal ostaje za pobedom u derbiju i titulom. Od tog momenta je Zvezda ponovo počela da se diže i evo danas, redovno igra Evropu i stabilna je“.

Sledi odlazak u Španiju, ali pored Osasune, koje su to ponude još postojale, a da ste bili blizu odlaska?
„Sećam se da me je tražio Rasing Santander i da smo bili u pregovorima dva, tri meseca. Posle toga je zvao Palermo i tek na kraju Osasuna. Oni su jedini bili spremni da plate onoliko koliko je Zvezda tražila. Sve se odigralo u dva, tri dana. Bio sam tužan što odlazim, možda je trebalo da ostanem godinu dana, ali opet, Zvezda je trebalo da živi od nečega, da plati igrače, da stane na noge. Tako da je ta prodaja bila neminovna. Posle mene je otišlo još nekoliko igrača. Ali ostaje žal što nisam ostao u Crvenoj zvezdi. Možda bi bilo još bolje, možda i gore, nikad se ne zna. Bio sam iznenađen što sam odmah napustio klub. Toliko mi se sve brzo izdešavalo. Od Srpske lige, Zvezde do Primere i to za dve godine. Možda je Španija u tom momentu bila preveliki zalogaj za mene, ali dobro, tad nije bilo nazad“.

©Guliverimage

U Pamploni ste imali prilike da sarađujete sa Hoseom Luisom Mendilibarom. On je u trenerskom poslu, prošao sličan put kao vi. Radio je u amaterskim sredinama i mic po mic došao do ozbiljnog nivoa fudbala. Osvojio je Ligu Evrope sa Seviljom i Ligu konferencije sa Olimpijakosom gde i danas radi. Kako je izgledala saradnja sa njim?
„Van terena čovek koji sa svima priča, šali se, ume da vas nasmeje, ali na terenu, posebno treningu – ne prašta ništa. Mendilibar je neko ko će startnih 11 da izabere na osnovu onoga kako mu igrači rade na treninzima te nedelje. Stare zasluge i protekcije, to kod njega ne postoji. Nikad nije tražio da dam gol. Kaže mi „golovi će doći, ali ovo moraš da mi uradiš“. Stalno je tražio da izlazim u presing na poslednju liniju rivala i da to radim tokom cele utakmice, znači trči, trči i samo trči. Nije mi bilo svejedno, ali eto, kod njega sam dao ta dva gola Barseloni. Idealan primer trenera starog kova. Kod njega treninzi traju sat i 25 minuta u punom intenzitetu. Trening smo završavali preznojeni i toliko iscrpljeni da nismo mogli da stojimo na nogama. Nikad ga nisam video da koristi laptop ili da radi video analizu ili crta nekakve taktike. Samo mnogo rada, ali to mu donosi uspeh i danas. Nije slučajno u Olimpijakosu“.