Dosta više o Tadiću, Mitru i SMS-u: Daj da vidimo šta je sa naslednicima, ako ih ima

Može da se diskutuje da li je sve urađeno planski ili silom prilika, koristimo li Ligu nacija za uigravanje ili improvizaciju, ali oko jednog ne bi smelo da bude dileme: u ovom času reprezentacija Srbije ne pripada društvu odabranih, koliko god nas selektor i ljudi iz FSS ubeđivali da nam je mesto u eliti. Nismo taj nivo i to su posle Prvenstva Evrope pokazale uvodne dve utakmice najmlađeg UEFA takmičenja, u kome nemamo šta da tražimo.

Čak je pitanje da li bismo se plasirali u Nemačku da je ostao stari princip kvalifikacija po kome na završni turnir dolazi 16, a ne 24 tima. Te da li smo na osnovu kvaliteta društvo Francuske, Italije, Španije, kao članova A divizije Lige nacija, čija je iskrivljena slika poslala Engleze u B kategoriju. Lepo je što smo otišli na veliko takmičenje i probili se u visoku klasu, međutim, pošto je sport neprestano potvrđivanje i traganje za boljim, pokušaj da se iskorači napred, logično je zapitati se da li nam je stvarno tamo mesto.

Basen iz kog smo nekad crpili talente za A selekciju je presušio, pošto mlada reprezentacija odavno ništa značajno nije uradila, a osim toga ni u inostranim klubovima nemamo igrače za vrhunski nivo fudbala. On je koncentrisan u Ligi šampiona, čak i redizajniranoj, sa četiri kluba više nego pre, ostali smo samo sa šestoricom predstavnika sa poslednjeg spiska Dragana Stojkovića. Poražavajuće!

Od te šestorice moramo da budemo pošteni i shvatimo u kojim su timovima i kakve su im uloge. Tako ćemo doći do saznanja da su samo dvojica igrača članovi velikana: Strahinja Pavlović je tek stigao u Milan (nije licencirao Luku Jovića za takmičenje) i skreno pažnju, a Dušan Vlahović predvodi napad Juventusa, s tim da je otkazao prisustvo za septembarski reprezentativni ciklus. I dobri su, nema šta, ali u sredinama koje se još traže, nisu „nameštene“, imaju nove trenere i daleko su od nekadašnjih visina.

Šarlo Akrobata

Preostala trojica u Ligi šampiona biće Lazar Samardžić, uz napomenu da je tek potpisao za Atalantu i verovatno će proći vreme pre nego što ga Đan Pjero Gasperini iskleše u igrača kome veruje u svakoj utakmici; Petar Ratkov u Salcburgu i Veljko Birmančević u praškoj Sparti. Svaka čast doskorašnjem prvaku Austrije i najboljem timu Češke, ali u kontinentalnim okvirima oni su, suštinski, druga liga. Dodajmo tome i Marka Ilića, ali golman Crvene zvezde brani samo dok se ne oporavi Omri Glazer i pitanje je da li će skorije opet u selekciju.

A kad već govorimo o eliti, da vidimo gde smo u odnosu na najkvalitetnije prvenstvo na planeti. U Premijer ligi imamo tek trojicu. Kosta Nedeljković je tek počeo da igra za Aston Vilu koja poslednjih godina napreduje, ali nije nivo Mančester Sitija, Liverpula ili Arsenala; novog kapitena Orlova, Nikolu Milenkovića koji je potpisao za Notingem Forest, koji je u minulom prvenstvu bio prvi iznad crte; Sašu Lukića čiji je Fulam bio u donjem domu tabele, bez naznaka da će se to promeniti.

Kako posle razočaravajućeg učinka na EP reče Aleksandar Janković „nekad smo imali igrače u velikim klubovma sa bitnim ulogama u njima“, poput Nemanje Vidića u Mančester junajtedu, Dejana Stankovića u Interu, Branislava Ivanovića u Čelsiju, Aleksandra Kolarova u Mančester Sitiju... Sad ni prići.

Ilić u Kopenhagenu (MN Press)

Možda previše očekujemo od Ivana Ilića, Andrije Živkovića ili Marka Grujića, može biti i da su nas dva vezana plasmana na velika takmičenja, pride promocija u A diviziju Lige nacija razmazili. Samo što smo u tim pohodima imali nekoliko stubova: Aleksandra Mitrovića koji je uvek za državu davao sve, bez obzira da li je Fulam bio u Premijer ligi ili Čempionšipu i on je posebna kategorija, ali i Dušana Tadića sa statusom kapitena Ajaksa, pa Filipa Kostića kao jednog od barjaktara Ajntrahta, što se završilo osvajanjem Lige Evrope, na sve to i Sergeja Milinković Savića, sa nekoliko puta dabl-dabl učinkom u opremi Lacija.

Sad niko nije tu. Ne ulazimo u razloge, jer teško da je samo jedna strana u pravu, ali je malo deplasirana priča kako ćemo „Tadića praviti od blata“ ili „ne bih zvao više Mitra i Sergeja“. Tako se skreće pažnja sa suštinskog problema: da njihove naslednike – nemamo. I to se najbolje videlo u razmaku od tri dana, na mečevima sa Španijom i Danskom. Nije bilo tako davno kad je u Beograd došao Portugal, u tom trentku prvak Evrope, kao što je sad Crvena furija, pa je bilo 2:2 uz doprinos Mitrovića i Kostića. Ili često pominjani Lisabon na koncu mundijalskih kvalifikacija. I još ko zna koliko utakmica koje su Mitar i Tadić, pre svih, izneli na plećima, kao poluge tima. Sad kad njih nema čini se da i dalje imamo pomagače, a ne izvođače radova. Sve je više vodonoša, a sve manje majstora.

Nama nisu problem ni Mitar, ni Tadić, ni SMS, ni Vlahović, već spoznaja da naslednika nema na vidiku. Možda će biti, za godinu, dve, tri, ako stasaju – sa akcentom na ako – ali nemoj neko da se uvredi, Saša Lukić još nije za „desetku“, kao što ni Petar Ratkov nije za „devetku“. Da ne pominjemo ostale.

Kontrarevolucija: Piksi-ball pretvoren u Piksi bol

Ima (li) i do ambijenta u kome stasavaju? Koliko puta smo bili „na novom početku“, podmladili reprezentaciju, menjali selektora? Sve je to manje bitno od okruženja koje je pratilo razvoj Mitrovića i Tadića. S tim da ima nešto i do karaktera. Mitar je „grizao“ od početka, odmah dao gol Hrvatima i čak i kad je bilo kriznih situacijama niko mu nije zamerao što ne pogađa, jer je znao da odere zadnjicu. U redu, nisu svi isti, pa smo tako ružu u liku Dušana Tadića čekali da procveta pet, šest godina posle debija, da bismo kasnije dobili mirisne note kakvih sad nema.

Samo, obojica su imali oko sebe stare kajle u liku Baneta, Kolarova, Stojketa, Matića... Da se ponekad sakriju iza njihovih leđa ako im ne ide. Bilo je i tad afera, razmirica na relaciji igrači-selektor-Savez, nepoverenja javnosti. Svega što uvek prati državni tim. Ne samo kod nas. Ne postoje idealni uslovi za stasavanje, ali nam je potrebna ekipa koja će stasati. Ako je ima...