Tako je govorio (i živeo) Preki...

Ode i Preki. Juče. Baš na dan kad se njegov Partizan brukao protiv Mačve. Crno-bela ’klasa 78’ formira respektabilnu nebesku navalu. Svoje pozicije zauzeli Moca, Sani, Bole (Đorđević)...

Preki će sigurno na levo krilo, jedanaestica je njegova. Ne, sigurno se ne bi otimao za ’desetku’, neka je Moci. Bilo bi, ustvari, sve isto kao krajem tog divnog maja ’78, kad je u Humsku došlo Sarajevo i 50.000 ljudi da proslavi titulu – osmu i najsuperiorniju u istoriji kluba.

Moci ’desetka’ i 500 karanfila za 500 utakmica... Oproštaj od crno-belog dresa, oproštaj kakav dolikuje. Preki ulazi u drugom poluvremenu i onda se formira ta strašna petorka (poslednji put na ovozemaljskim igralištima): Zaviša, Klinča, Sani, Moca i Preki.     

To je onaj Partizan što će vratiti u upotrebu nadimak Parni valjak. Na golu Borota, pozadi još Golac, Stojković, Hatunić, Đurović, Pejović, u vezi Aca Trifunović... Tog proleća, kad je crta podvučena, ispod je stajalo ovako: Partizan 54 od mogućih 68 bodova. Samo dva poraza. Rekord Jugoslavije. Iza Zvezda, Hajduk i Dinamo. I još, ali ne najmanje važno, samo jedan bod izgubljen u šest utakmica protiv članova ’velike četvorke’.

Dževadu Prekaziju bila je to treća sezona u klubu. Već je postao jedan od lidera ekipe. Ako je Moca Vukotić davao ton igri Partizana, on bio zadužen za boju. Šarmer sa ’petoparca’, pa još i pucač, gromovnik. Leva noga. Društvo Josipa Bukala, Pere Nikezića, Ivana Pavlice, Trifketa Mihailovića...

Prekazi je u Humskoj proveo skoro punu deceniju, odigrao 171 zvaničnu utakmicu i postigao 22 gola. Puste brojke, đavolja matematika, što nikako nije išla uz njegov nostalgično-romantičarski duh, patnjom za estetikom prošlosti i čežnjom za prohujalim vremenima.

A nije ga ni zanimala...

„Koliko sam dao u Partizanu? Samo?“, upitao je nedavno dok je za potrebe ankete Mozzart Sporta sastavljao idealnih 11 Partizana i Crvene zvezde. „A za Galatu? Dobro, nije loše... Mada onaj jedan protiv Monaka vredi kao 100“.

Partizan je morao da napusti u zimu 1983, zbog sukoba s upravom. Posle godinu i po dana u splitskom Hajduku kratko je bio u Americi, igrao mali fudbal, da bi potom otišao u Tursku da postane fudbalski sultan. Za šest godina na Bosforu izrastao u legendu ne samo Galate, nego Istanbula. Pored toga što je proglašen za najboljeg stranca u istoriji turskog velikana, jedna ulica ponela je njegovo ime.

Bio je zakleti partizanovac, do koske, do samog kraja (mada ga je voljeni klub više puta razočarao), ali o Zvezdi uvek lepo pričao:
„Da mrzim Zvezdu? Zašto? Pa nisam budala. To je rivalitet, bez njega ne bi bilo našeg fudbala. Jedan od mojih najboljih prijatelja bio je pokojni Srba Stamenković, veliki zvezdaš, još veći fudbaler i čovek. Najveći gospodin na svetu bio je Rajko Mitić. On je meni, tada klincu, skidao šešir kada se pozdravlja. To su bile gromade od ljudi. Dragi su mi i Šekularac, Bora Kostić, Kule Aćimović, Steva Ostojić, Zoki Filipović. Kakvi su to fudbaleri bili, pakao“.

U duelu sa Pižonom Petrovićem

Sa Stanetom Karasijem

Preki je bio i Dorćolac, Jugosloven, po religiji ’čegevarista’, kako je sebe najčešće opisivao u poslednjim intervjuima.
„Zar je topliko bitno ko si i šta si? Ja sam po nacionalnosti Albanac. I šta sad? Moja žena je Srpkinja. I šta sad? Nisam jedini iz familije koji je u mešovitom braku. To je neki drugi svet. Ne razmišljam o tome. Ako poštuješ čoveka, poštuješ i njegovu veru. Moja vera je Če Gevara. Za dobrobit čovečanstva“, ispričao je u pero Veljku Miladinoviću u intervjuu za Nedeljnik, koji su Velike priče ’reciklirale’ za potrebe poslednjeg pozdrava.   

Jednom drugom prilikom otkrio je kakvih je sve problema imao zbog svog životnog stava...
„Neprijatnosti? Bilo ih je koliko hoćete. I to velikih. Pretnje preko telefona, na ulici, čak ni moja supruga nije bila pošteđena. To je bilo strašno, ne priča mi se o tome. Nisu me štedeli ovde, uvrede su stizale i sa Kosova. Izdržao sam sve, borac sam po prirodi, zaljubljen u Jugoslaviju – ona je bila najlepša zemlja na svetu. Beograd je moj grad, po definiciji sam Dorćolac. I kad odem sa ovog sveta, biću Jugosloven. Kao i moja supruga Jelica, Srpkinja, ali pre svega Jugoslovenka“.  

Prekazi je kasno počeo da se bavi fudbalom. Imao je već 16 godina kada su ga drugovi odveli u Remont. O tim dečačkim danima u Kosovskoj Mitrovici pričao je dalje za Nedeljnik:
„Remont koji se takmičio u kosovskoj ligi. Napravili smo odličan rezultat, pobedili u omladinskoj ligi Kosova i kasnije bili treći u Jugoslaviji. Mitrovica je bila fantastičan grad. Moje okruženje su bili meštani Kosovske Mitrovice. Ljudi koji su tamo rođeni, kojima su roditelji tamo rođeni. Nismo bili Srbi ili Albanci, nego Mitrovčani. Ja sam više imao drugara Srba nego Albanaca. Oni su me i odveli da igram u Remont, tamo je bilo manje Albanaca od Srba“.

„Remont je bio sirotinjski klub. Bilo je tamo strahovito druženje. Mi smo voleli fudbal i samo nam je fudbal bio važan. I danas imam mnogo prijatelja iz Mitrovice. I gotovo nijednog koji živi u Mitrovici. Većinom raštrkani po svetu, i Srbi i Albanci. Pobegli su odande. Kad sretnem nekog, krenemo sa sećanjima, a onda, kad pitam za ovog ili onog, kažu mi – odselio se. I s jedne i s druge strane. To je tragedija. Došli su u grad ko zna koji ljudi. Ja nisam tamo bio od 1997. godine“...

Moca i Preki

„Kad mi danas neko kaže Severna ili Južna Mitrovica, ja ćutim. Ne želim da pričam o tome. Ne znam ja za dve Mitrovice. Mi smo išli preko Ibra, ili preko mosta. Nikad nisam išao u Severnu Mitrovicu. Baš tamo gde to zovu Severnom, ispred Tehničke škole bio je jedan vrhunski, tada za nas vrhunski teren, gde su se igrali najbolji turniri. Sve što je bilo lepo nestalo je. Koga god sam pitao, nebitno ko je i šta je, svi su razočarani šta je bilo s našim gradom. Mi, Mitrovčani, mi nismo priznavali nijedan drugi grad. Imali smo Ibar, najlepšu reku u Srbiji, možda u Jugoslaviji. Imali smo FK Trepču, koja je uz Borac iz Čačka bila najstariji drugoligaš u Jugoslaviji... Tamo me ništa više ne vuče. Roditelji su mi umrli. Braća i sestre se iselili. Većina mojih drugara nije dole. Nemam više ni kuću. Zapalili su je. Ne interesuje me ni ko ni zašto. Svugde imaš budale, sa svih strana. Moju majku, brata s njegovom ženom i troje dece, u tom bezumlju, u dva navrata su spasili ljudi koji su ih pitali: ‘Šta ti je Preki?’. Svugde ima i dobrih ljudi“.

Od malena navijao je za Partizan. Njegov brat Ljuan, deset godina stariji, igrao je takođe za crno-bele...
„Kako da navijam za bilo koji klub, a burazer rođeni mi igra za Partizan. S tim što kada se vratio za Prištinu, nikad nisam mogao da navijam za Prištinu. Nikad. Bile su u to vreme utakmice Priština-Trepča koje su bile neviđene. To je bio derbi. Ja sam, naravno, navijao za Trepču. Za Prištinu me ništa ne vezuje. Nikad nije. Mi smo priznavali samo Kosovsku Mitrovicu. Ostali gradovi na Kosovu nisu nas zanimali“.