Ode i Preki. Juče. Baš na dan kad se njegov Partizan brukao protiv Mačve. Crno-bela ’klasa 78’ formira respektabilnu nebesku navalu. Svoje pozicije zauzeli Moca, Sani, Bole (Đorđević)...

Preki će sigurno na levo krilo, jedanaestica je njegova. Ne, sigurno se ne bi otimao za ’desetku’, neka je Moci. Bilo bi, ustvari, sve isto kao krajem tog divnog maja ’78, kad je u Humsku došlo Sarajevo i 50.000 ljudi da proslavi titulu – osmu i najsuperiorniju u istoriji kluba.

Moci ’desetka’ i 500 karanfila za 500 utakmica... Oproštaj od crno-belog dresa, oproštaj kakav dolikuje. Preki ulazi u drugom poluvremenu i onda se formira ta strašna petorka (poslednji put na ovozemaljskim igralištima): Zaviša, Klinča, Sani, Moca i Preki.

To je onaj Partizan što će vratiti u upotrebu nadimak Parni valjak. Na golu Borota, pozadi još Golac, Stojković, Hatunić, Đurović, Pejović, u vezi Aca Trifunović... Tog proleća, kad je crta podvučena, ispod je stajalo ovako: Partizan 54 od mogućih 68 bodova. Samo dva poraza. Rekord Jugoslavije. Iza Zvezda, Hajduk i Dinamo. I još, ali ne najmanje važno, samo jedan bod izgubljen u šest utakmica protiv članova ’velike četvorke’.

Dževadu Prekaziju bila je to treća sezona u klubu. Već je postao jedan od lidera ekipe. Ako je Moca Vukotić davao ton igri Partizana, on bio zadužen za boju. Šarmer sa ’petoparca’, pa još i pucač, gromovnik. Leva noga. Društvo Josipa Bukala, Pere Nikezića, Ivana Pavlice, Trifketa Mihailovića...

Prekazi je u Humskoj proveo skoro punu deceniju, odigrao 171 zvaničnu utakmicu i postigao 22 gola. Puste brojke, đavolja matematika, što nikako nije išla uz njegov nostalgično-romantičarski duh, patnjom za estetikom prošlosti i čežnjom za prohujalim vremenima.

A nije ga ni zanimala...

„Koliko sam dao u Partizanu? Samo?“, upitao je nedavno dok je za potrebe ankete Mozzart Sporta sastavljao idealnih 11 Partizana i Crvene zvezde. „A za Galatu? Dobro, nije loše... Mada onaj jedan protiv Monaka vredi kao 100“.

Partizan je morao da napusti u zimu 1983, zbog sukoba s upravom. Posle godinu i po dana u splitskom Hajduku kratko je bio u Americi, igrao mali fudbal, da bi potom otišao u Tursku da postane fudbalski sultan. Za šest godina na Bosforu izrastao u legendu ne samo Galate, nego Istanbula. Pored toga što je proglašen za najboljeg stranca u istoriji turskog velikana, jedna ulica ponela je njegovo ime.

Bio je zakleti partizanovac, do koske, do samog kraja (mada ga je voljeni klub više puta razočarao), ali o Zvezdi uvek lepo pričao:
„Da mrzim Zvezdu? Zašto? Pa nisam budala. To je rivalitet, bez njega ne bi bilo našeg fudbala. Jedan od mojih najboljih prijatelja bio je pokojni Srba Stamenković, veliki zvezdaš, još veći fudbaler i čovek. Najveći gospodin na svetu bio je Rajko Mitić. On je meni, tada klincu, skidao šešir kada se pozdravlja. To su bile gromade od ljudi. Dragi su mi i Šekularac, Bora Kostić, Kule Aćimović, Steva Ostojić, Zoki Filipović. Kakvi su to fudbaleri bili, pakao“.

U duelu sa Pižonom Petrovićem

Sa Stanetom Karasijem

Preki je bio i Dorćolac, Jugosloven, po religiji ’čegevarista’, kako je sebe najčešće opisivao u poslednjim intervjuima.
„Zar je topliko bitno ko si i šta si? Ja sam po nacionalnosti Albanac. I šta sad? Moja žena je Srpkinja. I šta sad? Nisam jedini iz familije koji je u mešovitom braku. To je neki drugi svet. Ne razmišljam o tome. Ako poštuješ čoveka, poštuješ i njegovu veru. Moja vera je Če Gevara. Za dobrobit čovečanstva“, ispričao je u pero Veljku Miladinoviću u intervjuu za Nedeljnik, koji su Velike priče ’reciklirale’ za potrebe poslednjeg pozdrava.

Jednom drugom prilikom otkrio je kakvih je sve problema imao zbog svog životnog stava...
„Neprijatnosti? Bilo ih je koliko hoćete. I to velikih. Pretnje preko telefona, na ulici, čak ni moja supruga nije bila pošteđena. To je bilo strašno, ne priča mi se o tome. Nisu me štedeli ovde, uvrede su stizale i sa Kosova. Izdržao sam sve, borac sam po prirodi, zaljubljen u Jugoslaviju – ona je bila najlepša zemlja na svetu. Beograd je moj grad, po definiciji sam Dorćolac. I kad odem sa ovog sveta, biću Jugosloven. Kao i moja supruga Jelica, Srpkinja, ali pre svega Jugoslovenka“.

Prekazi je kasno počeo da se bavi fudbalom. Imao je već 16 godina kada su ga drugovi odveli u Remont. O tim dečačkim danima u Kosovskoj Mitrovici pričao je dalje za Nedeljnik:
„Remont koji se takmičio u kosovskoj ligi. Napravili smo odličan rezultat, pobedili u omladinskoj ligi Kosova i kasnije bili treći u Jugoslaviji. Mitrovica je bila fantastičan grad. Moje okruženje su bili meštani Kosovske Mitrovice. Ljudi koji su tamo rođeni, kojima su roditelji tamo rođeni. Nismo bili Srbi ili Albanci, nego Mitrovčani. Ja sam više imao drugara Srba nego Albanaca. Oni su me i odveli da igram u Remont, tamo je bilo manje Albanaca od Srba“.

„Remont je bio sirotinjski klub. Bilo je tamo strahovito druženje. Mi smo voleli fudbal i samo nam je fudbal bio važan. I danas imam mnogo prijatelja iz Mitrovice. I gotovo nijednog koji živi u Mitrovici. Većinom raštrkani po svetu, i Srbi i Albanci. Pobegli su odande. Kad sretnem nekog, krenemo sa sećanjima, a onda, kad pitam za ovog ili onog, kažu mi – odselio se. I s jedne i s druge strane. To je tragedija. Došli su u grad ko zna koji ljudi. Ja nisam tamo bio od 1997. godine“...

Moca i Preki

„Kad mi danas neko kaže Severna ili Južna Mitrovica, ja ćutim. Ne želim da pričam o tome. Ne znam ja za dve Mitrovice. Mi smo išli preko Ibra, ili preko mosta. Nikad nisam išao u Severnu Mitrovicu. Baš tamo gde to zovu Severnom, ispred Tehničke škole bio je jedan vrhunski, tada za nas vrhunski teren, gde su se igrali najbolji turniri. Sve što je bilo lepo nestalo je. Koga god sam pitao, nebitno ko je i šta je, svi su razočarani šta je bilo s našim gradom. Mi, Mitrovčani, mi nismo priznavali nijedan drugi grad. Imali smo Ibar, najlepšu reku u Srbiji, možda u Jugoslaviji. Imali smo FK Trepču, koja je uz Borac iz Čačka bila najstariji drugoligaš u Jugoslaviji... Tamo me ništa više ne vuče. Roditelji su mi umrli. Braća i sestre se iselili. Većina mojih drugara nije dole. Nemam više ni kuću. Zapalili su je. Ne interesuje me ni ko ni zašto. Svugde imaš budale, sa svih strana. Moju majku, brata s njegovom ženom i troje dece, u tom bezumlju, u dva navrata su spasili ljudi koji su ih pitali: ‘Šta ti je Preki?’. Svugde ima i dobrih ljudi“.

Od malena navijao je za Partizan. Njegov brat Ljuan, deset godina stariji, igrao je takođe za crno-bele...
„Kako da navijam za bilo koji klub, a burazer rođeni mi igra za Partizan. S tim što kada se vratio za Prištinu, nikad nisam mogao da navijam za Prištinu. Nikad. Bile su u to vreme utakmice Priština-Trepča koje su bile neviđene. To je bio derbi. Ja sam, naravno, navijao za Trepču. Za Prištinu me ništa ne vezuje. Nikad nije. Mi smo priznavali samo Kosovsku Mitrovicu. Ostali gradovi na Kosovu nisu nas zanimali“.

Dževad Prekazi osvojio je tri titule sa Partizanom, igrao sa brojnim asovima, međutim na njega su najjači utisak ostavili treneri Biće Mladinić i Zoki Miladinović.
„Sigurno nismo bili najtalentovaniji te ’78, ali jesmo imali dva najbolja trenera koje sam upoznao – šjor Biću Mladinića i Zorana Miladinovića. Kod njih nije bilo biranja igrača preko veza i vezica i prostora za bilo kakve nefudbalske stvari. A to u Partizanu nije moglo tako. Posle dve godine oterali su ih. Sa njima smo oborili sve rekorde. To niko nikada nije uradio. Mladinić je kod nas tada uveo ono što su Nemci zvali totalni fudbal. Po imenima smo bili možda četvrti ili peti u zemlji. To su nam i treneri pričali. Ali kad smo postali jesenji prvaci... Nema više takvih ljudi u fudbalu. Kad sam došao u Partizan, živeo sam u jednoj maloj sobi. Pobunio sam se, i onda sam postao jedini kojeg je u svojoj karijeri sa sastanka izbacio šjor Biće. Nisam hteo da izađem. Posle sastanka me zvao da razgovaramo. Kaže mi: ‘U pravu si, ‘ajme meni, Preki, ali nisi u pravu.’ Kažem: ‘Šta to znači, šjor Biće, da sam u pravu, a nisam.’ Nije mi bilo jasno. Kaže mi: „U pravu si za svoj problem, ali ne možeš ti kao najmlađi da se buniš.’ Ja sam nosio torbu treneru Mladiniću, Zoranu Miladinoviću, Moci Vukotiću, plus svoju torbu. Nije bilo rasprave. Nestalo je danas to poštovanje prema starijima“.

Šampionski tim Partizana iz 1978. godine

Premda je u Partizanu proveo najlepše godine, ružna epizoda prilikom rastanka ostala je kao ožiljak za sva vremena. Kako je kazao svojevremeno, ’neki ljudi iz rukovodstva počeli su da mu pakuju da je iredenta dok je služio vojsku’.
„Kada sam potpisao za Hajduk, rekli su mi: Dobro je, ostala ti je glava na ramenima. Dotle je došlo tada... U Splitu sam mogao ono što nisam u Partizanu. Igraš i ne razmišljaš ni o čemu drugom. To je bio najprofesionalniji klub. Međutim onda je bio došao Poklepović u Hajduk. Voleli su me i poštovali, bio sam jedan od najboljih igrača, kad mi je rekao da na mene ne računa. Hteo je da gura malog Aljošu Asanovića. Bio je talentovan, učio od mene... Nema veze. Igrali smo tada čuveno polufinale protiv Totenhema. Da mi je bilo dovoljno godina, moj prvi transfer bio bi u Totenhem. Posle polufinala koje smo igrali s njima, njihov kapiten, koji je bio i menadžer, hteo je da me dovede“.

Na kraju ipak – Galatasaraj. I popularnost kakvu nije mogao ni da sanja. Taj turski velikan punih 13 godina do dolaska Dževada Prekazija nije bio šampion. Sa njim – dva puta. Pomenuti pogodak protiv Monaka bio je vredan plasmana u polufinale Kupa šampiona. Bio je to do tada daleko najveći uspeh turskog fudbala.

Nudili su mu da ostane da živi u Istanbulu, da promeni ime, uzme njihov pasoš – nije želeo. Odbio je sve privilegije i u najgore vreme, kad se zemlja raspadala, vratio se u Beograd. Bila je 1993. godina...

„Prestao sam da igram kad je počeo taj naš bratoubilački rat. Nisam više imao volje da igram. Zašto bih ja tamo gubio živce dok mi se zemlja raspada? I ja i moja žena. Tamo bismo poludeli. Kad smo odlazili, rekli su mi: ‘Da li si lud, gde ideš, tamo je rat’. Kad smo došli, ovde su mi rekli: ‘Da li si lud?’ Došao sam u moju zemlju, u moj grad. U Beogradu sam proveo najlepše godine života“...

U intervjuu datom tokom nedavno održanog petog izdanja Mundijala prijateljstva u Ulcinju, Prekazi je poslednji put (za INDEX.HR) pričao o Beogradu, Splitu, Hajduku, naopakom svetu u kom živimo.

„Ne mogu ja vama da objasnim kakav je Beograd nekada bio. Ne mogu da pronađem reči kojima bih opisao šta je taj grad značio i kakvi su ljudi u njemu živeli. Velika gospoda, pre svega. Kultura, ponašanje. Ljudi su tada sanjali dolazak u Beograd. Ne znam kako bih opisao svoj prvi dojam kad sam došao - kao da sam sleteo na Mars. Ali ni ta usporedba nije dovoljna. Osećam strašan dug prema tom gradu. Kasnije sam imao priliku da živim u raznim državama i gradovima. Živeo sam u Istanbulu, putovao, video mnogo toga. Ali kakav Istanbul... Nema taj duh koji je Beograd imao. Kad odem negde, pa se vratim u Beograd, znaš kako mi srce zaigra u grudima? To je strašno! Volim ga iako je izgubio svoj nekadašnji sjaj“.

Slišković i Prekazi iz 'hajdučkih' vremena

O Splitu, Hajduku, Torcidi...
„Uvek je ta scena bila drugačija od svega. Pravo ludilo. Ali znaš što je bilo najbitnije? Na stadion su dolazili ljudi koji zaista vole klub. A pogledaj što se danas događa. Što sve viču, šta pevaju, kako se ponašaju. To je užasno. Siguran sam da neko to namerno radi i podstiče. Svako danas ima svog gazdu. Meni je to ružno, odvratno. Time bacaš na stranu sve što je lepo u Hajduku. Boli me što je taj klub zaboravio svoju slavnu prošlost. Istorija nije počela ’91. Mnogi klubovi bi voleli da imaju takvu prošlost, da mogu da kažu kako su bili službena ekipa antifašističkog pokreta, da su se borili protiv zla u ratu. Neki prijatelji su mi iz Splita doneli dresove Hajduka sa sadašnjim grbom, bez crvene petokrake. Rekao sam im da su bacili pare - bacio sam dresove. Za mene je pravi dres Hajduka samo onaj s petokrakom, pod tim znakom je bio stvarno velik klub, i ne samo u sportskom smislu“.

O svetskom poretku, boravku u Americi...
„Ta kulturološka promena, kada sam otišao u Baltimor, za mene je bila surova. Odmah sam shvatio da sm došao u zemlju velikih rasnih i društvenih podela, a odrastao sam u društvu koje je spajalo različite kulture, nacije, vere. Kad smo išli na gostovanja, cimer mi je bio jedan crnac, Pol Kitson. Bio je crn kao noć. A znaš koliko je taj čovek voleo životinje... Neverovatno. Nosio ih je sa sobom kuda kod krene. Sećam se, jednom iz torbe izvadi ogromnog pitona! Ja nisam mogao da verujem. Razgovarali smo o svemu, pa i o rasizmu i odnosima među ljudima. Rekao sam mu: Tvoja boja kože meni nije bitna, jebeš boje. Za mene si ti brat. Ja mogu da budem tvoj brat. U mojoj zemlji nema takvih problema. I onda sam mu pričao kako smo živeli u Jugoslaviji. On me samo gleda. Vidiš da mu je to čudno, nešto potpuno drugačije od onoga na šta je navikao. Jer oni odmalena osećaju rasizam, sve to nose u sebi. Znaš li šta je najveće licemerje? Kad vidiš na utakmicama u Engleskoj poruke "No racism". Ma kakav "No racism"?! U Evropi? To su laži. Te zemlje su utemeljene na rasizmu i pljačkanju drugih zemalja“.

Dževad Prekazi izrazio je želju da bude sahranjen sa dva dresa - Partizanovim i Galatasarajevim.
"Samo tako ću u miru da odem sa ovog sveta"...

Dževad Prekazi (avgust 1957 - novembar 2026)

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Tako je govorio (i živeo) Preki...

Uživo

Fudbal

Tenis

Kosarka

Najava mečeva