Državni neprijatelj broj 1

Nigde na svetu spisak selektora za Mundijal ne izaziva toliko pažnje kao u Brazilu. Zbog tradicije, zbog fudbalske religije, zbog tolikog broja kvalitetnih igrača... Najteže na svetu je ući u reprezentaciju Brazila. Koliko samo miliona dece baš u ovom momentu, dok čitate ove redove juri za loptom i mašta da obuče žuti dres na Svetskom prvenstvu. Da ostvari dečački san, da obraduje ćaleta koji mu je pričao o Ronaldu ili Ronaldinju, dedu koji ga je uspavljivao legendama o Peleu i Ziku.

Ima tu malo i šoubzinisa ali u suštini to jeste stvar od nacionalnog interesa. Videli ste juče kako su igrači i njihove porodice i prijatelji s nestrpljenjem gledali obraćanje selektora Titea i skakali od sreće kada su čuli svoja imena na spisku. U Brazilu ne postoji ništa slavnije nego biti fudbalski reprezentativac.

Konačan spisak Brazila za Mundijal! Tu je omraženi Dani Alves, najveći gubitnik - Bobi Firmino

A konkurencija je uvek paklena. Brazilaca je najviše u svetskom i evropskom fudbalu. Skoro polovina reprezentacije im dolazi iz Premijer lige. Samo retki srećnici dosanjaju san da predstavljaju zemlju na Mundijalu. Koliko je jaka konkurencija, dovoljno govori i to što su samo devetorica igrača sa prošlog Mundijala dobili poziv i za ovaj. Tijago Silva će igrati čak četvrti Mundijal i ući u društvo legendarnih reprezentativaca koji su igrali na četiri svetska prvenstva: Kastiljo, Nilton Santos, Đalma Santos, Pele, Emerson Leao, Kafu i Ronaldo. Svi odreda obožavani igrači u brazilskom narodu.

Na tom spisku bi da ne beše povrede 2018. godine bio i Danijel Alves. Preskočio je Rusiju zbog povrede i ko je mogao da očekuje da će ipak odigrati treći Mundijal? Do juče se tome nadala i većina brazilskog stanovništva. Ali selektor Tite je ipak pročitao ime Danija Alvesa i tako desetak dana pred Mundijal otvorio lavinu rasprava, komentara i kritika. Izašao je duh iz boce.

Do juče je narod raspravljao o nedavnim predsedničkim izborima, povratku Lule na čelo zemlje i padu populiste Bolsonara. Bilo je demonstracija, nereda, sukoba... Od juče je Dani Alves bitniji i od Bolsonara. U Brazilu su igre (čitaj fudbal) ipak bitnije od hleba.

Na stranu društvene mreže, na stranu „trol“ komentari, ovakva količina mržnje u narodu prema nekom reprezentativcu Brazila se ne pamti. Titeov ceremonijalni trenutak objavljivanja spiska se istog momenta kada je pročitao Danijevo ime pretvorio u nacionalnu debatu.

Voditelji na televizijama su se u programima uživo hvatali za glavu. Društvene mreže usijale su se od negativnih komentara prema Alvesu. Bilo je poziva da se izađe na ulicu i protestuje?! Bilo je i nekih smešnih statusa…

“Dani Alves sigurno zna neku najmračniju Titeovu tajnu. Nema drugog objašnjenja za njegov poziv…”.

“Dani Alves može nešto da posvedoči o kriminalcima iz FS Brazila i drži ih u šaci. Mora biti tako nešto”.

Samo su neki od komentara…

Ali da se sve na završi na “trol” komentarima bezimenih tastatura heroja, potrudio se medijski džin Globo. Najveći medij Južne Amerike za koji kažu da je moćniji i od predsednika Brazila i koji ne spada u red tabloida je imao status koji je digao zemlju na noge.

Uz naslov: ‘Mundijal milionera: Koliko košta da uživo pratite utakmice’, išao je opis ‘Osim ako ste Dani Alves, gledanje utakmica na Mundijalu u Kataru sa nekog dobrog mesta će biti jako skupo’. Status je kasnije obrisan, ali internet pamti sve…

Naravno, jedno od prvih pitanja selektoru posle objavljivanja spiska je bilo: Po kom kriterijumu je pozvan Dani Alves?

“Dani Alves ima mnogo veće kriterijume od svih vas. Nadograđuje nas tehničkim, fizičkim i mentalinim kvalitetima. Brazilski bekovi se ne ubacuju mnogo kao krila već više učestvuju u izgradnji igre otpozadi. On je po ovim tehničkim kvalitetima na visokom nivou. Neće doći do 60, 70 metara i onde stati ili vratiti se. Ide napred. Nisam došao ovde da zadovoljavam ljude sa Tvitera, koji niti imam, niti znam koliko ga Brazilaca ima. Ne znam koji je to zapravo mali procenat ljudi koji sebe predstavljaju kao mišljenje celog Brazila. Poštujem drugačija mišljenja, ali nisam ovde da udovoljavam bilo kome”, odgovorio je Tite.

To za Tviter možda i možemo da se složimo sa Titeom… Ali ovo je prešlo okvire najtoksičnije društvene mreže.

Ubrzo se oglasio i Dani Alves.

“Ovo je dan pobede i jako sam srećan. Ponosan sam i zadovoljan posle ovakvih vesti. Pre četiri godine nisam mogao da budem tu zbog povrede. Sada su se te suze tuge pretvorile u suze radosnice”, poručio je jedan od najboljih desnih bekova svetskog fudbala u ovom veku.

Mnogi ljubitelji fudbala i dalje pamte Danija Alvesa kao onog vihornog desnog beka iz Barselone koji je prodirao, driblao, šutirao, asistirao, pretrčavao… Nije bilo boljeg na svetu u tom trenutku. Ali od tog perioda u Barseloni je prošlo više od šest godina.

Danas ima 39 godina i član je meksičkog Pumasa. Posle zenita karijere u Barseloni je još igrao u Juventusu, Pari Sen Žermenu, Sao Paulu da bi prošle sezone imao još jedan kratak povratnički mandat u Barseloni.

Nikada više nije bio onaj stari Dani. Iz Juventusa je otišao posle samo godinu dana uz repove da je na poluvremenu finala Lige šampiona protiv Reala imao sukob sa saigračima u svlačionici. U Pari Sen Žermenu se zadržao dve godine i nisu žalili za njim. Ali i dalje je bio jako cenjen i poštovan u Brazilu kao vrhunski fudbaler i šampion. 

A onda je usledio povratak u domovinu i prelazak u Sao Paulo posle kojeg više ništa neće biti isto.

Dani Alves nije ni “Paulista”, ni “Karioka”, nije prošao kroz neki od najvećih brazilskih klubova da bi se dokopao Evrope. Danijel Alves je sa severa iz siromašne i sumorne Baije. Odrastao je u selu Žuazeiro u teškoj bedi i sirotinji. Selo nije imalo ni poštu, ni bolnicu, ni kanalizaciju, ni vodovod. Samo jednu malu prodavnicu i crkvu. Do škole je pešačio devet kilometara u jednom smeru. Kuća u kojoj je živeo je pravljena od zemlje, kreča i šljunka. Sa betonskim podom i drvenim krovom. I danas izgleda isto…

Porodica se bavila poljoprivredom i uzgajala paradajz, lubenice i luk. Dani i brat Nej su pomagali roditeljima u polju "od jutra do sutra" što je malom Daniju teralo suze na oči jer kada bi se vratio sa polja, već je bio mrak i ostala deca koja su ceo dan igrala fudbal su već otišla kućama. Hteo je da se takmiči protiv nekog, a nije mogao…

Tako je u slobodno vreme igrao fudbal na polju sa bratom i loptom napravljenom od starih čarapa i najlon kesa. Porodica se preselila u grad kada je Dani imao 13 godina i tamo je dobio šansu da igra protiv ostale dece i da trenira fudbal. Kažu da se zaletao uvek među dve, tri godine starije dečake i nametao se kao lider. Bio je ekscentrični vuk samotnjak, ali đavolski težak protivnik. Nikada nije odustajao i zato su ga treneri voleli pa je sa 19 godina zaigrao u Baiji. Na debiju je u pobedi od 3:0 namestio dva gola i dao treći iz penala. Iako debitant, odmah se pored starijih samouvereno uhvatio za loptu da šutira. Samo jedna sezona seniorskog fudbala je bila dovoljna da ga u Baiji otkriju Monćijevi skauti i za 500.000 evra ga dovedu u Sevilju. Na pozajmicu. Kada je zablistao i na Mundijalitu 2003. Sevilja je znala da je ubola sa njim i dodala je još 850.000 da ga otkupi. Posle pet godina u Sevilji ga je za 35.000.000 evra kupila Barselona i ostalo je istorija… Skoro deset godina je bio najskuplji desni bek svih vremena.

Kada se posle 16 godina vratio u brazilski fudbal, bilo je to mnogo pompeznije i atraktivnije nego kada je odlazio. I skuplje. Tog leta su ga želeli skoro svi veliki klubovi u Brazilu ali je on izabrao Trikolore iz Sao Paula. Možda i zbog ugovora od 300.000 evra mesečno što je bio ogroman novac za brazilske fudbalske prilike.

Bila je to velika vest u gradu, državi, na kontinentu… Ali se bombastično najavljeni povratak pretvorio u košmar.

Čim je došao, počeo je da se ponaša kao da je iznad svih. Odmah je rekao da neće biti desni bek nego “desetka”. Povremeno krilo ili čak špic. Čak je dobio i dres sa brojem 10. I sve to ne bi bio problem da je na terenu doneo ono što se očekivalo. Ali nije. Bio je katastrofalan a način na koji su ga driblali mlađi lavovi iz drugih klubova je bio blamantan. Pogotovo je tragična bila partija protiv Palmeirasa. Na terenu je bio van forme, a van njega van kontrole. U intervjuima je bio prepotentan, bahat, arogantan, bez trunke samokritike i samo je još više skakao po već istanjenim živcima navijača.

Posle dve godine je obavestio klub preko agenta da ih je tužio i da raskida saradnju. Koristili su njegov lik i delo u marketinške svrhe što mu je zasmetalo, a dugovale su mu se i plate. Na kraju je postignut dgovor da mu klub u 60 rata od januara 2022. plaća mesečno 75.000 evra. Ukupno će mu Trikolori isplatiti oko 4.500.000 evra za pet godina neigranja. Da se nisu dogovorili, dugovanje bi bilo veće za još 5.000.000 evra. Da je tražio sve do zadnjeg centa.

Naravno, to je njegov novac i neko u klubu je potpisao da mu se plaća toliki ugovor. Ali ne treba trošiti reči na kakav odijum javnosti je naišao posle tog poteza. Pogotovo što je na terenu bio samo problem, a nikako kvalitet za Sao Paulo i što su rezultati bili kritični. Od tada su ga zamrzeli čak i navijači protivničkih klubova. A u Brazilu baš ni u čemu nije lako ujediniti navijače rivalskih klubova.

Nije mu pomogao ni imidž koji ima u rodnoj Baiji. Povremeno se tamo pojavljivao u vreme najveće popularnosti, došao bi sa trojicom telohranitelja, obišao kuću koju nikad nije renovirao i otišao. Selo već 10 godina muči probleme sa pijaćom vodom, a rođaci i komšije kažu da Alves nikada ni prstom nije mrdnuo da im pomogne. Prašnjavi teren na kojem deca igraju fudbal je isti kakav je bio i pre 20 godina. I dalje dotrajali golovi nemaju mreže. Kada se poslednji put pojavio sa telohraniteljima, rodbina ga ja zamolila da ne dolazi tako jer u gradu nema kriminala i rizikuju samo da im na vrat navuče nekoga sa strane ko će ih kidnapovati naivno misleći da bi Dani za njihov otkup platio nešto.

Na nedavnim predsedničkim izborima, jednim od najdramatičnijih u istoriji Brazila, favorit siromašnih slojeva i socijalista Lula je pobedio populistu i aristokratu Bolsonara za jedan procenat. U Alvesovom rodnom selu Žuazeiru je Lula osvojio skoro 70 odsto glasova. Inače, Dani Alves je u kampanji poput Nejmara i još nekih reprezentativavca snažno podržavao Bolosnara poznatog i po rasističkim stavovima. A znamo koliko je Dani bio osetljiv na rasizam dok je igrao u Evropi…

Međutim, nije političko opredeljenje to što mu je istopilo imidž u javnosti već fudbalski teren. Posle neslavne epizode u Sao Paulu, Alves je otišao u meksički Pumas sa kojim je bio pretposlenji na tabeli, igrao je jako slabo po izveštajima meksičkih medija i više se eksponirao ispijanjem margarita u Kankunu nego učinkom na travnjaku. Poslednju utakmicu za Pumas je odigrao još sredinom septembra. Od tada je trenirao sa B timom Barselone kako bi ostao u formi za Mundijal.

Uprkos svemu, veliki deo brazilske javnosti je verovao da će ga Tite povesti u Katar. Fudbalski ali i još neki razlozi za taj potez mogu da se pronađu...

Alves – onaj kakvog se sećamo – jeste mnogo ofanzivniji bek za razliku od Danila iz Juventusa koji bi ipak trebalo da ostane Titeov prvi izbor. Selektor Brazila je u mundijalskom ciklusu probao nekoliko desnih bekova pored Danila. Testirao je Fagnera, Emersona Rojala, Marsinja… I niko nije zadovoljio. Ni Danilo nije bio ništa posebno pa je Tite čak ozbiljno razmišljao da Eder Militao igra desnog beka u Kataru. Ali isto tako je Tite svesno preuzeo rizik da ne pozove Rodineja koji je odigrao fenomenalnu sezonu u Flamengu i postao prvak Južne Amerike. Navijačka armija “najpopularnijeg kluba na svetu” je već ogorčena na Titea što nije pozvao njihovog idola Gabigola. A ima ih blizu 30.000.000…

I na kraju se ipak odlučio za Alvesa pre Rodineja. Možda i da mu zaleči ranu od pre četiri godine kada ga je povreda eliminisala neposredno pred Mundijal. Ali možda i zbog jednog bitnog razloga koji potenciraju brazilski novinari upućeni u Selesao. Alves ima veliko iskustvo i specifičan karakter. Navodno je jedini igrač u svlačionici koji može Nejmara “da povuče za uši” (i navodno je to već radio) jer Tijago Silva nema taj uticaj. Ne libi se da svakom kaže sve u lice i da istupi pred svima. Pa bilo to protiv Nejmara ili popularnih “klinaca” poput Vinija, Rafinje, Antonija… Navodno je Titeu bio neophodan takav tip jer je kapiten Tijago Silva previše mekan van terena.

Tite je svesno rizikovao sa Danijem Alvesom. I otvorio nacionalnu debatu.

Najveću još od 2002. godine i odluke Skolarija da na Mundijal ne povede Romarija. A znamo svi kako se to završilo... Ako Titeova trvdoglavost ovoga puta donese rezultat kao Skolarijeva onda će Daniju Alvesu sve biti oprošteno. Problem je što samo jedan rezultat u Brazilu briše grehe. Tada je to bila „penta“, sada je to „eksa“. Ništa manje od titule se ne priznaje...

A ta "eksa" kako Brazil naziva toliko željenu šestu titulu prvaka sveta je i jedini trofej koji nedostaje čoveku sa najviše trofeja u istoriji fudbala. Dani Alves je u karijeri osvojio 43 pehar. Više nego bilo ko drugi. Osvojio je Kopa Amerika, Olimpijske igre, FIFA kup konfederacija, Ligu šampiona, Ligu Evrope, Superkup Evrope, Svetsko prvenstvo za klubove, osvajao duple krune u Španiji, Italiji, Francuskoj... Ali prvak sveta nikad nije bio. I zato su danas za svakog Brazilca ipak Kafu i Ronaldinjo najtrofejniji igrači, a ne Dani Alves. Oni imaju sve najveće trofeje. Plus Kopa Libertadores! Daniju je ovo poslednja šansa, a mržnja u narodu bi tom mentalnom sklopu mogla da bude pogonsko gorivo da odigra poslednji ples u velikom stilu.