E, pa sad stvarno...

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Razgrada)

Prilika kakva se ne sme propustiti! Kao kad fudbaler utrči u kazneni prostor, nigde nikog, ispred je samo golman, a ni on nije baš siguran, ostaje samo da se ćušne lopta u mrežu. U takvoj situaciji je selekcija Srbije u Razgradu, pošto na nišanu ima veliku šansu da pobedom nastavi pohod ka Nemačkoj i napokon razgali publiku koja duže od dve decenije nije videla Orlove na Prvenstvu Evrope.

U nameri da podigne borbenu gotovost štićenika, Dragan Stojković je meč sa Bugarskom okarakterisao kao „treće finale“. Kao da nema prilike za popravni, kao da je ovo dvoboj za trofej. Sigurno nema takvu težinu, ali je razumljiva Piksijeva poruka i autoritativno držanje prilikom svakog obraćanja javnosti, pa i tog završnog uoči duela sa timom Mladena Krstajića. Naš selektor je zajahao na talasu optimizma na kom ekipa pliva već dve godine i potreban joj je još jedan zaveslaj da bi se osećala komotnije.

Ionako je na čelu kvalifikacione Grupe G, kao jedina sa maksimalnim učinkom i bez obzira što će mnogi reći „ne trčite pred rudu“, a drugi ukazivati kako društvo nije dovoljno snažno i(li) atraktivno, ovo je pozicija u kojoj nismo bili još otkako je Piksi igrao fudbal. Otkako se nismo plasirali na završni turnir EP. Beše to u kvalifkacijama za Belgiju i Holandiju 2000, kad smo poslednji put kvalifikacioni ciklus otvorili s tri pobede. To je cilj kojem na kraju junskog okupljanja streme Orlovi.

Već su dobili Litvaniju i Crnu Goru (po 2:0) i ako bi razoružali Bugare (20.45, TV Arena Premium 1, RTS 1) ponovili bi uspeh generacije Milana Živadinovića koja je pre četvrt veka (1998) počela kvalifikacije tako što je ostvarila het-trik trijumfa: 1:0 nad Republikom Irskom, 3:0 na Malti i 4:1 protiv istog protivnika. Tad se niko nije bunio što su nam rivali „laki“, jer smo ih imali takođe sa Balkana - Makedoniju i Hrvatsku i prošli smo dalje, kao prvi grupi.

Otad do danas propustili smo šanse da se kvalifikujemo na pet završnih turnira Prvenstva Evrope i sad kad smo počeli dobro, kad smo prvi u grupi, deluje da je ovo istorijska šansa. Ili što bi rekao Predrag Strajnić, pred penal Milivoja Ćirkovića u Njukaslu:

„E, pa sad, stvarno...“

Sve se crta da bismo veliko finale, zapravo, mogli da igramo sa Mađarima, a da su nam Bugari samo usputna stanica. Po više osnova. Njihov selektor Mladen Krstajić i kapiten Kiril Despodov su saglasni da su Orlovi najbolja ekipa u ovom društvu, a način na koji ovdašnji novinari doživljavaju reprezentaciju Srbije je pokazatelj sa kakvim oduševljenjem, punih usta i raširenih zenica, pričaju o našem timu.

Znaju sve. Sećaju se Dragan Džajića, sada u ulozi predsednika FSS, Sava Miloševića do pre dve godine rekordera po broju golova, žale što neće uživo videti Aleksandra Mitrovića i Dušana Vlahovića i kako sami priznaju, teško im pada što takve asove nemaju u svom timu. Koliko dobro poznaju prilike u srpskom fudbalu, ne samo reprezentativnom, vidi se na osnovu toga što Mozzart Bet Superligu prate makar na jednakom nivou kao njihovo prvenstvo. Čak ih interesuje da li će Nikola Čumić, kojim se dopao dok je igrao za niški Radnički, debitovati protiv Bugarske i delovali su razočarano kad su saznali da šanse za takav scenario ne deluju realne. Prate veliki broj utakmica naše lige na TV Arena, posebno Radničkog i Radnika, neki od njih bili su u Leskovcu da vide taj novi stadion, za koji kažu da bi mogao da bude domaćin selekcijama Srbije i Bugarske u revanšu.

Sve to navodi na zaključak da Bugari obožavaju fudbal, međutim, kako odavno nemaju ni u otadžbini, ni u inostranstvu igrača svetskog kalibra (još od povlačenja Dimitra Berbatova) onda su zagledani ka komšiluku. Tek onda shvatamo da možda ponekad ne cenimo previše čak ni igrače iz drugog plana, jer ovde ljudi znaju o Vanji koliko i o Sergeju, biografiju Andrije Živkovića do tančina, raspituju se da li ima mesta u prvih 11 za Strahinju Erakovića, vredunuju učinak Saše Lukića na sredini...

Srbija dobar komšija - Bugari to vrlo dobro znaju

MOZZART ANALIZZA: Kako protiv Bugarske i Mladena Krstajića

PRELAZZI: Kad su Bugari menjali fudbal

Sve su to pokazatelji u kakvoj smo početnoj prednosti u odnosu na rivala. Kvalitetniji smo, makar nam nedostajala petorica (od kojih trojica klasičnih napadača, Mitrović, Vlahović, Jović) i to bi trebalo da se ocrta na terenu stadiona Ludogoreca. Da li će presuditi golgeterski instinkt Dejana Joveljića, iskustvo Dušana Tadića ili Sergeja Milinković Savića, hoće li se pojaviti možda neko iz drugog plana, skočiti Strahinja Pavlović ili Nemanja Gudelj demonstrirati šut sa distance kao što je umeo u Sevilji manje je važno u poređenju sa idejom da se osvoje tri boda. Bilo kako, makar i „ružnom“ igrom, niko se za 20 godina ne bi sećao, ali bi istorijske čitanke pamtile kao rutinsko slavlje nad, objektivno, skromnim rivalom. Protiv takvih Piksijeva Srbija uglavnom ne greši. Kao što ne bi špic kad utrči u šesnaesterac i ostalo mu je još samo golmana da savlada.

Zato je logično pretpostaviti da će se za još tri koraka približiti Nemačkoj. Kad, ako ne sad?

KVALIFIKACIJE ZA PRVENSTVO EVROPE, GRUPA G

BUGARSKA – SRBIJA, 20.45 (TV Arena Premium 1, RTS 1)

Razgrad

Stadion: Ludogorec Arena

Kapacitet: 10.423

Sudija: Krejg Poson

BUGARSKA (3-5-2): Djulgerov – Gruev, Antov, Hristov – Galčev, Kraev, Čočev, Krastev, Petkov – Minčev, Despodov.

SRBIJA (3-4-2-1): VMS – Milenković, Gudelj, Pavlović – Živković, Ilić, Lukić, Kostić – Tadić, SMS – Joveljić.

GRUPA G:

20.45: (6,50) Bugarska (4,10) Srbija (1,53)

20.45: (1,20) Mađarska (4,10) Litvanija (16,0)