Evropski fudbal je dočekao i taj dan: Arapi i Kinezi u finalu Lige šampiona
Vreme čitanja: 4min | čet. 18.05.23. | 11:07
Prvo neevropsko finale
Prvo je došla američka porodica Glejzer u Mančester Junajted, potom je Roman Abramovič kupio Čelsi, a koju godinu kasnije Amerikanci Džordž Džilet i Tom Hiks su preuzeli Liverpul.
Liverpul je 2007. postao prvi klub sa neevropskim vlasnicima koji je igrao u finalu Lige šampiona, Glejzeri su sledeće sezone postali prvi neevropski vlasnici čiji je klub osvojio Ligu šampiona, a identičan uspeh je kasnije ponovio i Roman Abramovič. Igrali su još nekoliko finala, Liverpul je kasnije sa drugim američkim vlasnikom postao još jednom prvak Evrope...
Izabrane vesti
Ali nikada do sada nismo imali finale Lige šampiona u kojem vlasnici oba kluba dolaze van Evrope. Sada je došao i taj dan. „Arapski“ Mančester Siti i „kineski“ Inter će se 10. juna u Istanbulu boriti za titulu prvaka Evrope.
Mančester Siti je 2008. godine prešao u vlasništvo kraljevske porodice iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Abu Dabi Junajted grupa u vlasništvu šeika Mansura bin Zajeda Al Nahjana, rođenog brata vladara UAE Mansura Bin Zajeda Al Nahjana, je tada za kupovinu Sitija izdvojila oko 250.000.000 evra. Što je sitnica u poređenju sa onim što je od tada do danas uložila u njega. Plavi klub iz Mančestera je do tada imao 11 domaćih (dve titule prvaka Engleske) i jedan evropski trofej. Od dolaska Arapa na čelo kluba, Mančester Siti je osvojio 17 domaćih trofeja od kojih su čak sedam u Premijer ligi. A biće im ovo drugo finale Lige šampiona i šansa da osvoje prvi i najvredniji trofej trofej prvaka Evrope.
U arapskoj eri, Mančester Siti je samo na kupovine igrača, odnosno na plaćanja obeštećenja izdvojio preko dve 2.300.000.000 evra. Od prodaja igrača u istom periodu je inkasirao oko 850.000.000 evra. Aktuleni tim košta preko milijardu evra ako se računaju samo obeštećenja za igrače. Sinoć su sa klupe ušla trojica igrača (Marez, Foden i Alvarez) koji vrede zajedno makar 200.000.000 evra.
Teško je izračunati koliko su aktuelni vlasnici za ovih 15 godina uložili u plate igrača i stručnog štaba. Budžet za plate prvotimaca u ovoj sezoni iznosi oko 250.000.000 evra. Istina, u međuvremenu se podigla i vrednost kluba (Siti danas vredi oko četiri milijarede evra). Dobrim delom zahvaljujući i arapskim sponzorima koji uglavnom imaju istog vlasnika. Državu. Sitijev ugovor o generalnom sponzorstvu sa kompanijom Etihad vredan 79.000.000 evra godišnje je najveći u svetu fudbala. Klub je u tom periodu optuživan i kažnjavan za kršenje finansijskog fer-pleja, a trenutno se i dalje vodi istraga protiv njega.
Ipak, ogromna ulaganja su na kraju dala rezultat. Siti igra najbolji fudbal u Evropi, pregazio je Real Madrid kao niko u Ligi šampiona u ovom veku i veliki je favorit protiv Intera u finalu.
Inter takođe ima bogate strane vlasnike ali oni nisu ni približno široke ruke kao Sitijevi. Niti mogu, niti smeju da ulažu toliko.
Kineska kompanija Suning u vlasništvu porodice Žang je 2016. godine kupila Inter od kontroverznog indonežanskog biznismena Erika Tohira za oko 270.000.000 evra. Od tada je Inter na kupovine igrača potrošio skoro 800.000.000 evra ali za razliku od Sitija, morao je i da prodaje. Od izlaznih transfera je inkasirano oko 550.000.000 evra.
I tu se vidi razlika u funkcionisanju dva kluba. Siti je u arapskoj eri prosečno u minusu oko 100.000.000 evra godišnje kada se računaju prodaje i kupovine, dok je u Interu taj deficit na godišnjm nivou oko 35.000.000 evra. Ogromna razlika je i u budžetima jer Inter za plate igrača godišnje izdvaja nešto više od 132.000.000 evra.
A u poslednje vreme ulaganja Kineza u klub su minimalna. Ili ih i nema. Promena državne politike u Kini prema velikim kompanijama i privatnim biznisima je uticala i na Suning i na porodicu Žang. Država želi apsolutno moć i kontrolu nad privatnim kompanijama zbog čega su ulaganja u inostranstvu limitirana pa skoro i zabranjena. Inter zbog toga ne može da računa na pomoć vlasnika.
Tako bi Inter uprkos sjajnoj sezoni i neočekivano velikoj zaradi (preko 100.000.000 evra samo od Lige šampiona i preko 80.000.000 evra od prodatih ulaznica u celoj sezoni) mogao da dođe u situaciju da na leto mora da žrtvuje nekog od bitnih igrača i da kreše platni spisak jer vlasnici ne mogu da ulože više novca. Niti čak da nađu sponzore. Inter u finišu sezpone čak igra bez reklame generalnog sponzora na dresovima. Posrnula kompanija Digitalbits koja se bravi kriptovalutama još od prošlog leta nije uplatila nijednu od tri obavezne rate iz višegodišnjeg ugovora vrednog 85.000.000 evra.
Uprkos celoj situaciji, kineskim vlasnicima se pruža prilika da postanu prvi iz Azije čiji je klub osvojio Ligu šampiona i da mimo svih očekivanja tu urade pre nego mnogo bogatiji Arapi iz Mančester Sitija ili Pari Sen Žermena. Šanse im nisu velike ali po dosadašnjim ulaganjima nisu mogli ni finalu da se nadaju.
Primera radi, startna postava Mančester Sitija protiv Reala sinoć je plaćena 638.000.000 evra, a Interova preksinoć protiv Milana 78.000.000 evra. Proporcionalno takav odnos snaga se očekuje i u finalu. Toliko su veće šanse Mančester Sitija za titulu.
Kada se sve sagleda, koliko god da je Pep Gvardiola trenerski genije i konstruisao je tim koji igra čudesan fudbal, imao je uslove za to bolje od ostalih. Makar jednako poštovanje zaslužuje Simone Inzagi koji je do istog mesta dogurao sa mnogo manje resursa i pomoći.