Fudbal je ubio Partizan u pojam

Nije grčka, jeste tragedija. Ono što je Partizan pretrpeo u Madridu podseća na okrutnost života, sporta i fudbala. Nije tragično što je poklekao pred Hetafeom, ali jeste način na koji je izgubio. Bez preterivanja i bez glorifikovanja srpski predstavnik je morao da dobije prvu utakmicu poslednjeg kvalifikacionog kola za plasman u Ligu konferencije. Umesto toga, pred revanš gotovo da nema realnog razloga za optimizam. Za nadu, i to onu iracionalnu – da, ali malo šta mimo toga u ovom trenutku može da ga ohrabri.

Crno-beli su u jednom trenutku koketirali sa trijumfom u zemlji evropskog i svetskog šampiona. Ređali su šanse, pogodili prečku i stativu, promašili ogroman zicer koji je mogao u potpunosti da zakuca Špance, a onda su – što bi rekao reporter u Nacionalnoj klasi – jednostavno stali. I stvarno, Parni valjak je u četvrtak uveče podsetio na Branimira Mitrovića Flojda. Bio je svojeglav, drčan i naivan, alo je uprkos svemu i uinat svima ušao u ciljnu ravninu sa sjajnim izgledima da napokon prođe kroz cilj, a onda se zaglavio u blatu i nije mogao ni makac.

Niz tema navire u pokušaju da se obrazloži kako je situacija u kojoj gost ima igrača više na terenu i potpunu kontrolu igre pretvorena u ubedljiv minus (1:3) pred revanš u Beogradu. Navijačima najpre upadaju u oči propusti golmana Marka Miloševića i nesigurnost koja je u finišu isijavala iz Vukašina Đurđevića, ali kad početna nervoza splase, mora se raspravljati i o potezima struke i rukovodstva.

Hose Bordalas je u čisto fudbalskom smislu nadmudrio Sašu Ilića. Na kraju krajeva, od trenera Partizana stariji je 13 godina, celih 16 godina duže je u trenerskom poslu, svakog vikenda se u La ligi nadmeće sa najboljim timovima planete i odlično zna kako da prevaziđe teške situacije poput one posle isključenja Marokanca Abkara. Njegov Hetafe bio je onakav kakvog ga znamo godinama: negledljiv, dosadan, neprijatan, agresivan i težak. Pre svega takmičarski nastrojen i do zla boga uporan. Niko ne sme da upadne u zamku konstatacije kako taj tim nema kvalitet, pre bi se reklo da još nije u potpunosti „naštimovan“ posle letnjeg renoviranja, ali je i takav, nervozan i ranjiv, našao način da ubedljivo pobedi.

Na licu mesta uverili smo se u tačnost čuvene Bordalasove krilice:
„Esto es fútbol, papá.“

„Čoveče, to je fudbal“ predstavlja Bordalasov univerzalni odgovor svima koji osporavaju stil Hetafea. Bordalas je u drugom poluvremenu imao manjak igrača na terenu, manjak stvorenih šansi, manjak entuzijazma na tribinama. I opet je ubedljivo slavio. To je dokaz da na ozbiljnom evropskom nivou, kome Partizan teži, a još mu nije dorastao, rival svaku grešku kažnjava.

Tu leži i odgovornost Saše Ilića i njegovih saradnika, jer su morali da prepoznaju trenutak i znatno opreznije privedu utakmicu kraju. Koliko je sve bilo tragično po crno-bele svedoči i scena kada je, posle drugog gola Hetafea, generalni direktor Danko Lazović ljutito izjurio iz centralne lože. Apsolutno opravdano. Šta će reći Iliću, koji mu je prijatelj, i šta će zameriti igračima sa kojima inače sjajno sarađuje to je njegov izbor, ali da ima pravo da ih sve izgrdi – i te kako. Ovo je trenutak u kome bi sa pozicije generalnog direktora Lazović morao da reaguje kao nekada kapiten u svlačionici.

Jer, ko kaže da u klupskoj hijerarhiji i svlačionici sve besprekorno funkcioniše, taj ne poznaje prilike u Humskoj. Uostalom, sam Lazović je nedavno naglasio kako se u klubu godinama radilo loše da bi se sreća tek tako zaslužila preko noći. Povlađivanje strancima i gledanje kroz prste Dembi Seku ili Ibrahimu Zubairuu kada kasne na treninge po pola sata sigurno nije direktno odlučilo meč na „Koliseumu“, ali jeste neka vrsta sportske karme koja je stigla Partizan u momentu kada je mogao da okrene utakmicu u svoju korist.

Madridski tim je ključnu razliku napravio zahvaljujući fudbalerima koji su angažovani doslovno sedam dana pre utakmice. Enes Unal je postigao prvi i odigrao ključnu ulogu kod drugog gola, Đoan Mohika je asistirao Turčinu i poentirao u 90. minutu, što su školski primeri kako instant pojačanja odmah prave razliku. Dodajmo tome da je drugi pogodak delo Andresa Garsije, kome je ovo bila tek druga utakmica od dolaska iz Aston Vile.

Nažalost po Sašu Ilića, Partizan takav profil igrača na klupi nema. Ili ih nije doveo. Voleli bi u Humskoj da je drugačije, ali bilo bi zavaravanje tvrditi suprotno. Doprinos Partizanovih rezervista bio je taktički zanimljiv, Igor Miladinović je iznudio isključenje Abkara, a Nikola Čumić doneo osveženje po boku, ali gol nisu postigli, a to je suština. Ako hoćeš da se takmičiš sa Hetafeom, moraš da budeš pragmatičan kao Hetafe.

Na sve to, crno-beli su najtanji bili po bokovima odakle je neprestano stizala opasnost. To nije samo pitanje odgovornosti Milana Roganovića, Samsona ili Đurđevića, već i ofanzivaca koji su morali da pomažu u defanzivnom bloku. A nisu pomagali dovoljno, jer mnoge od njih i dalje vodi želja za samoisticanjem i ličnim učinkom pre nego za timskim uspehom. Time je Partizan opasno inficiran, a ko je pažljivo slušao izlaganja Saše Ilića mogao je da shati da je šef struke identifikovao problem sebičnosti. Samo što rešenje još nije pronašao.

Sve što se dogodilo u Madridu može se podvesti pod fudbalsko „ubijanje u pojam“. Dovoljno je bilo videti lica čelnika, trenera i samo pojedinih igrača – poput Mitrovića kao predstavnika stare garde, ili Ugrešića i Simića koji tačno znaju šta dres Partizana nosi – pa da se razume koliko im je ovaj poraz teško pao. Većina ostalih jednostavno nema taj odnos prema klubu i profesionalnim obavezama, pa otuda ne čudi novi mentalni pad i dve kapitulacije u razmaku od samo tri minuta. Jednom može da se desi, drugi put je ozbiljno upozorenje, a svaki sledeći put već nameće pitanje da li pojedinci uopšte zaslužuju da budu tu gde jesu.

A opet, pred revanš imaju šansu. Ne veliku, ali šansu, da u Beogradu učine ono što im je izmaklo u Madridu. Koliko je to komplikovan zadatak svedoči podatak da su u poslednja tri izdanja La lige fudbaleri Hetafea na gostovanjima poraženi samo šest puta na uzorku od 57 utakmica rezultatom koji je crno-belima potreban za prolaz ili produžetke (dvaput od Barselone, dvaput od Valensije, po jednom od Đirone i Betisa).

Pred Partizanom je teška, preteška misija.