Gospodar Olimpika rekao dosta: Ćiro se u suzama oprostio od fudbala
Vreme čitanja: 3min | sub. 15.08.26. | 09:39
Imobile odlučio da završi karijeru, iako je imao još godinu dana ugovora u Parizu
Povrede su učinile svoje. Ne može više čuveni napadač da izgura sve, posebno ako na povrede dodamo krštenicu i činjenicu da ima 36 godina, tako da je italijanski napadač Ćiro Imobile odlučio da završi karijeru. I to kakvu. Kada se podvuče crta i stave sve brojke na papir, imao je vrhunsku karijeru. Možda ne može da stane rame uz rame sa svim onim legendarnim italijanskim napadačima, ali na nekom drugom stepeniku te piramide je sigurno. Dao je 350 golova na 656 utakmica, četiri puta bio najbolji strelac Serije A i sa Italijom je pre pet godina osvojio Evropsko prvenstvo.
Muče Italijani muku konkretno sa napadačima, posebno od kada je on otišao, zbog čega im reprezentacija i jeste tu gde jeste. Devet godina je nosio dres nacionalnog tima i postigao je 17 golova na 57 utakmica u tom periodu. Zanimljivo je da je reprezentativnu karijeru završio tako što ga Lučano Spaleti nije pozvao za Evropsko prvenstvo 2024. godine, iako mu je dao kapitensku traku kada je otišao Leonardo Bonući.
Izabrane vesti
Da se nije konstantno povređivao u Parizu, verovatno bi igrao još malo jer je svakako imao ugovor do 2027. godine. Prošle sezone odigrao je 12 utakmica za Pariz - upisao je dva gola i dve asistencije - ali se sada tokom priprema za novu kampanju opet povredio i shvatio je da više ne može i da je to-to. Sezonu je počeo u Bolonji, gde je odigrao samo šest utakmica, posle čega je došao u glavni grad Francuske u januaru. Sada je okupio sve saigrače iz francuskog tima i saopštio im odluku i nije mogao da zadrži suze tokom govora. Bilo je emotivno u Parizu.
Zanimljivu karijeru imao je osmi najbolji strelac u istoriji Serije A. Juventus ga je iz Sorenta kupio još kao klinca jer je bio najbolji strelac U17 italijanskog šampionata i Ćiro Ferara je insistirao da ga dovedu za 80.000 evra. Nije previše igrao za crno-bele, mada je nastupao i u Seriji A i u Ligi šampiona za njih, pre nego što su ga slali na mnogobrojne pozajmice i kasnije je kao slobodan igrač prešao u Đenovu. Nije tamo mnogo da pronađe ritam, ali zato jeste u Torinu, gde je bio najbolji strelac Serije A, prvi igrač tog tima koji je to uspeo još od sezone 1976/77.
Kada se Borusija Dortmund isprsila za njega, bio je to jedan od zanimljivijih transfera u tom periodu, ali se ispostavio kao veliki promašaj za obe strane. Usledile su pozajmice u Sevilju i Torino jer se u Nemačkoj nije snašao, a nije baš ni u Španiji, pa je najlogičnije bilo da se vrati u Italiju. To mu je bio najbolji potez i spas karijere, koja se skroz okrenula u Laciju. Tamo je bio najbolji strelac Serije A još tri puta, bio je kapiten i najbolji igrač, nosio je Lacio na leđima osam godina i postao igrač sa najviše golova na jednom stadionu u istoriji italijanskog šampionata. U Rimu i na Olimpiku je bio mašina.
Konačan rastanak sa rimskim klubom došao je pre dve godine, kada je otišao na jednu sezonu u Bešiktaš, da bi prošle kao što je rečeno, igrao za Bolonju i Pariz, za kraj.