Holenderovi promašaji nisu vredni 500.000 evra

Ume fudbal ponekad da bude prevrtljiv. Mnogi ga gledaju, malo ih vidi suštinu. Ko nije posmatrao nedeljni okršaj Partizana i Radničkog mogao bi na osnovu suve statistike da zaključi kako je Filip Holender odigrao za aplauze iniciranjem vođstva favorita u režiji Takume Asana pred kraj prvog i pretvaranjem u pogodak dodavanje Miloša Jojića početkom drugog poluvremena.

Statistički – odlično. Realizatorski – zabrinjavajuće.

Reakcija posle gola za 2:0 pokazuje da ni sam Kragujevčanin nije zadovoljan učinkom. Jasno je i njemu da je protiv Nišlija promašio „boga oca“. Imao je bar dva-tri zicera pre nego što je savladao Milorada Kojića čime je ljude u Humskoj bacio u dilemu da li je vredan pola miliona evra koliko bi koštao njegov angažman pod uslovom da klub odluči da ga kupi na kraju sezone.

Ono što se desilo u 31. superligaškom kolu postaje neka vrsta Holenderovog zaštitnog znaka. Prvu priliku ili prve prilike ne koristi. Tako je bilo minule srede u 164. večitom derbiju, nedavno protiv Metalca kad je čak birao pogrešna rešenja poslavši Lazara Markovića u ofsajd, prethodno na gostovanju OFK Bačkoj, jesenas protiv novosadskog Proletera u Humskoj ili Spartaka u Subotici.

Zaključak: nije gol igrač!

Za Lugano je u prethodnom prvenstvu Švajcarske poentirao pet puta, ranije za Honved redom jednom, triput (u dve sezone), dvaput (opet u dve sezone) i četiri puta. Onaj rafal iz prvenstva 2018/19 kad je NB I ligi spakovao 16 komada može se treirati kao izuzetak koji potvrđuje pravilo da kad se nađe u izglednoj prilici nema instinkt ubice kakav se zahteva od špiceva u velikim klubovima. Ovih osam na 19 utakmica nije loše, međutim, nije ni dovoljno.

Olakšavajuća okolnost po Filipa Holendera je saznanje da nije napadač, već krilo. Samo silom prilika, zbog učestalih povreda Žana Kristofa Bajbeka i još uvek „zelenog“ talenta iz škole, Nikole Štulića počinje skoro svaku utakmicu kao najistureniji igrač Parnog valjka. Svaki put kad se izvuče na bok ili dođe do 25-30 metara od protivničkog gola učestvuje u razigravanju ekipe i to je doprinos igri koji Aleksandar Stanojević i te kako ceni, međutim, u situacijama kad se 26-godišnji fudbaler Lugana na pozajmici u Beogradu nađe pred golmanima, kao da mu padne mrak na oči.

Uostalom, na jedine dve utakmice na kojima je Partizan poražen na domaćoj sceni u drugom Stanojevićevom mandatu Holenderov učinak bio je skroman. Nije pogodio ni jesenas na Čairu, ni prošle sedmice protiv Crvene zvezde. Koliko god bio pokretljiv i brz, realizacija mu je očigledna manjkavost usled čega se u kancelarijama na crno-beloj strani Topčiderskog brda sve više debatuje da li je Filip igrač vredan ulaganja. Za njegovu pozajmicu već je dato 50.000 evra, još 450.000 će leći na račun Švajcaraca ukoliko uprava Partizana poželi da ga ima i za sledeću sezonu (rok za otkup 1. jun) i tu je možda cela kvaka.

Pogodak protiv Radničkog (© Star sport)

Ako je nekadašnji član Honveda toliko dobar kao što ga hvale zašto ga nisu već kupili? Ako nije, zašto nisu razigrali drugog centarfora? Povrh svega, odnos cene i kvaliteta sugeriše da bi Holender, ako nastavi da promašuje, mogao da uđe u rang napadača koji su za slične – u nekim slučajevima i manje – sume novca poslednjih desetak godina dolazili u Partizan. Nemanja Kojić je plaćen Radu 300.000 evra, Ismael Beko Fofana Širaku 200.000, Nikola Đurđić Augzburgu 400.000, Đorđe Ivanović i Nemanja Nikolić Spartaku 400.000 i 350.000, Ognjen Ožegović Čukaričkom 300.000, a pre svih njih Vladimir Jovančić Radu 400.000 evra. Niko od njih nije ostavio neki blistav trag, niko se nije dokazao. Po nekim karakteristikama možda Holender najviše podseća baš na Jovančića, s tim što je njegova prednost što ima daleko veće samopouzdanje od momka iz Sarajeva koga je Mladen Krstajić doveo, jer ga „niko više nije namučio“.

To je čisto fudbalski. Ekonomski, čelnici Partizana nemaju dilemu. Spremni su da otkupe Holenderov ugovor od Lugana sigurni da će vrlo brzo na tržištu Filip vredeti više nego sad. Razlog je u činjenici da je standardni reprezentativac Mađarske koja ovog leta učestvuje na Prvenstvu Evrope i praksa je pokazala da se posle velikih takmičenja klubovi „otvaraju“, kupuju i šakom i kapom, tako da crno-beli vide u „osmici“ šansu za profit više nego što veruju da im nešto specijalno može pomoći na terenu.

Sezona na izmaku pokazala je da je Partizanu potreban razbijač, napadač sposoban da primi igru na sebe, koji garantuje između 20 i 25 golova po sezoni. Klasičan špic. Kao što su bili Gabrijel Kleo, Petar Škuletić, Uroš Đurđević, pa i Rikardo Gomes. Dolazak takvog je najavljen.

Sa brzanjcima se ne može u borbu za titulu. Mora neko i da izmisli gol kad „lakoj konjici“ ne ide. Jer fudbal je često prevrtljiv.