I Savo Pavićević se sprema za trenersku karijeru: Voleo bih da imam smirenost i gospodstvo Slaviše Stojanovića

Čitali ste već na našem portalu da se Nenad Milijaš sprema za samostalnu trenersku karijeru, a još jedan član Zvezdine generacije iz 2014. godine, koja je posle šest godina vratila titulu na Marakanu, mogao bi da bude deo novog stručnog talasa koji će da zapljusne srpski fudbal. Kada je reč o toj vratolomnoj Zvezdnoj sezoni prva asocijacija je emotivni potez Miloša Ninkovića, kao i frontmenska uloga Nikole Mijailovića. Ali će svi oko i na stadionu Crvene zvezde apostrofirati značaj Sava Pavićevića.

Crnogorski štoper, rodom iz Kikinde, bio je najstabilniji faktor defanzive, ali ne samo to. Autoritativnom crtom kupio je sve u Zvezdinoj svlačionici. Nekada je njegovo rame bilo mesto za plakanje mlađih igrača. Nekada je njegova ruka bila bič za one koji su se tek suočavali sa profesionalizom.

Ali u tom periodu u Crvenoj zvezdi moglo se naslutiti da će Savo Pavićević biti trener. Kada je odlučio da 2017. godine završi profesionalnu karijeru, sve je kod njega bilo glatko i spontano. Kao što je spontano došla i PRO licenca.

“Znao sam još kao igrač da ću se baviti trenerskim poslom. Nekako me je to uvek interesovalo. Igrao sam na Kipru, Izraelu, Grčkoj, branio boje Crvene zvezde i Vojvodine. Susretao sam se sa sjajnim trenerima, naravno i onim manje dobrim. Sve me je to usmerilo ka novom pozivu. Spoznao sam i kakva pravila važe u fudbalu, da nema mnogo vremena za odmor. Posle igračke odmah sam se ustremio na trenersku karijeru. Nisam želeo da žurim, ali sada je već druga priča. Stekao sam i solidno iskustvo”, poručuje u razgovoru za Mozzart Sport Savo Pavićević.

Poslednju igračku sezonu odradio je u subotičkom Spartaku. I bilo je nekako logično da tu i ostane.

“Bio sam član stručnog štaba kod Rusa Černišova. Potom je došao Miloš Kruščić, pa Veselinović. Sarađivao sam i sa Gaćinovićem, koji je pravio sjajne rezultate. Na kraju je tu bila i epizoda sa Ljubišom Dunđerskim. Sjajan trener i čovek. Dao mi je prilična ovlašćenja. Nedostajala su nam tri boda da ispunimo cilj, bio je to vrhunski period. Spartaku, kao i svim trenerima sa kojim sam sarađivao, mogu samo da se zahvalim”.

Kada se Ljubiša Dunđerski oprostio od Spartaka, Savo Pavićević je spoznao da je pravi trenutak za dodatno usavršavanje.

“Nisam hteo da gubim vreme, prazan hod sam iskorostio da u Crnoj Gori dobijem PRO licencu. Ljudi me možda posmatraju kroz Spartak, ali sam u prethodnoj takmičarskoj godini bio član stručnog štaba Radničkog, kada je šefovao Radoslav Batak. Napravili smo istorijski rezultat. Batak je divan čovek i trener, preuzeo je tim u donjem delu tabele. Na kraju smo izašli u Evropu, ali se nismo dogovorili. Ponosan sam i na dve samostalane trenerske epizode. Kao trener Bačke 1903 bio sam drugi u Srpskoj Ligi Vojvodina, vodio sam i Radnički iz Sombora. Dobro smo krenuli, ali je onda došlo do nekih nesporazuma”.

I pored toga što je 2014. godina odavno prošla vole navijači Crvene zvezde da vide Sava Pavićevića blizu najvećeg srpskog stadiona.

“Došao sam u Zvezdu na mala vrata, otišao na velika, iako nisam od toga hteo da pravim neku galamu i u medijima govorim šta sam sve uradio. Prija mi kada čujem da sam ostavio utisak i kao igrač, i što je posebno važno kao čovek. To je, uostalom i najvažnije. Eto, kada govorimo o Crvenoj zvezdi moram da spomenem Slavišu Stojanovića. Voleo bih da budem kao on u stresnim situacijama. Ta sezona je bila baš teška, bilo je mnogo pritiska i na nas igrače. Mogu da zamislim kako je bilo Slaviši. Ali on se uvek ponašao kao gospodin. Nisi mogao od njega da čuješ ružnu reč. To je model kako treba da se ponaša jedan trener velikog kluba. A kada pričamo o trenerskoj karijeri, zdravlje bože ako se to bude razvijalo kako treba, nadam se da ću jednog dana ponovo zakucati na vrata Marakane. Svi mi koji smo igrali u Zvezdi to želimo”.

Svestan je Savo Pavićević da kao mlad stručnjak nema mnogo prostora za razmišljanje.

“Da biste bili u oko morate da budete blizu vatre. Nije dobro praviti veliku pauzu u fudbalu, ljudi vas zaborave. Sa druge strane ne treba sve prihvatati, treba imati sreće malo u tom odabiru klubova. Naći sredinu gde ćeš moći da implementiraš ideje. Nadam se da će se to brzo desiti. Pa neka onda javnost proceni da li sam kalibar za najviše domete u ovom poslu. Verujem u sebe, jer bez toga nema napretka. Kao što u sebe veruje Čolo Simeone, za koga se priča da je defnazivan trener, a njegov Atletiko se ponavlja stalno. Volim da gledam i Arsenal od kada ih vodi Arteta”.