Idealnih 11 Miloša Šestića: Šele 'izdriblao' svoju generaciju, prednost Piksiju, Robiju, Jugi...

Manje je poznato da Šeletu nije cvetalo sveće u Zvezdi prvih godina. Kod Miljenka Mihića, Milovana Ćirića i Gojka Zeca nikako nije uspevao da se ustali u startnih 11. A onda...

„Svanulo mi je kad je došao Branko Stanković. Tek sam tada mogao da se razmahnem. Dobio sam samopouzdanje, slobodu u igri, nisam se plašio greške... Izrastao sam ne samo u standardnog prvotimca, nego u igrača bez kojeg se nije mogao zamisliti tim”.

Postao je mezimac navijača, najatraktivniji igrač Crvene zvezde, reprezentativac. Za deset godina u Ljutice Bogdana osvojio je četiri titule šampiona, jedan Kup maršala Tita, igrao finale UEFA kupa. Na 441 utakmici postigao je 108 pogodaka. Posebno se pamti onaj protiv Željezničara, na Marakani, u jednom od poslednjih mečeva za beogradske crveno-bele, kada je prihvatio loptu ispred svog šesnaesterca, pretrčao ceo teren, obišao golmana i - pogodio; odnosno onaj u novembarskom večitom derbiju ’78, kada je ukrao loptu Petru Boroti...  

„Pera je pod faulom uhvatio, ali se odmah podigao, pa sudija nije svirao prekid. Da li je on posle toga čuo neki zvižduk iz publike, nemam pojma. Uglavnom, shvatio sam da je zbunjen. Prišunjao sam mu se s leđa i čim je postavio loptu na peterac, šutnuo sam i dao gol. Laž je da sam mu rekao: ’Spusti je kume, izvedi faul’. Mi čak i nismo kumovi... Samo sam bio dovoljno lukav da iskoristim njegovu neopreznost. Meni je taj gol veoma drag, jer se i dan-danas priča o njemu kao detalju koji je obeležio moju karijeru“, prepričavao je Šestić puno godina kasnije.

Posle Crvene zvezde dve godine proveo je u Grčkoj, u Olimpijakosu, a kada su svi mislili da u njemu više nema ’kremena’, vratio se u Jugoslaviju i kao veteran od 34 osvojio senzacionalnu titulu sa Vojvodinom. U susretu u kom su Novosađani overili krunu, protiv Slobode iz Tuzle postigao je jedan od najlepših golova u karijeri. Navijači Vojvodine šale se kako je Šele kod gola za 4:2, pored čuvara mreže Mustafe Peštalića, predbriblao i stativu.

„Po partijama koje sam pružao, ta sezona mi je bila najbolja u karijeri. Nikada neću zaboraviti utakmicu na Marakani te godine i doček publike. Čini mi se da su aplauzi bili jači nego dok sam branio boje Crvene zvezde. To mi je najveća satisfakcija, dokaz da sam uradio nešto za Zvezdu”.

Kako su glasali svi prethodni učesnici velike ankete
Mozzart Sporta možete da pronađete OVDE.

Odgovarajući na anketu Mozzart Sporta povodom 80. rođendana večitih rivala, Šele se najviše namučio oko veznog reda. Na kraju, zanimljivo, nije birao nikoga iz svoje generacije kada je u pitanju sredina terena. Zapravo, od igrača s kojim je igrao, ima samo dvojicu u sastavu - Zlatka Krmpotića na desnom beku i Zorana Filipovića.

„Teško je ovo sastaviti, toliko vremena prošlo, toliko igrača ima... Nekoga ću da sigurno da zaboravim. Ali dobro, ’ajde da probamo“.

S napadačima lako, maltene na prvu loptu Filipoviću je pridodao Darka Pančeva; nešto više vremena otišlo je na poslednju četvorku, koja predstavlja miks tri generacije, i na kraju...

„Ovo je ozbiljna muka, gledaj ti ta imena, koga sve tu ima... Šekija i Piksija ću sigurno. Tu mi je i Robert Prosinečki... E sad, neko malo defanzivniji... Neka bude Jugović kao zadnji vezni“. 

Kod crno-belih dominacija igrača iz briselskog finala 1966...

„To im je najjača generacija, nema tu šta da se priča, ali neću baš samo njih. Oko golmana nema neke filozofije - Šoškić. Rašovića ću da pomerim na desnog beka, da napravim mesto za Nenada Stojkovića. Moca mora da bude tu. Vladica mi je ’osmica’, Muja ’devetka’... Kod trenera sam razmišljao između Osima i Mladinića. Na kraju ipak Biće“.  

„Imaš tu Valoka, Zebeca, gledaj ta imena... To je to, neću da menjam da ništa“.