Idealnih 11 Milovana Đorića: U našem timu mesta bi bilo samo za trojicu iz Barija

“Majka se preudala, došli smo u Užice. Po čitav dan sam šutirao loptu. Počnem izjutra, završim naveče. Jednom, vraćali se neki piloti sa Zlatibora, gledaju me kako igram i kažu: "Bato, pa ti ćeš da budeš fudbaler". Već sa 16 godina švercovali su me u prvi tim Jedinstva”.

“Počeo sam da učim zanat, bio srećan zbog toga. Velika stvar u ono vreme, pogotovo za decu ‘neprijatelja’. Majka je radila u garderobi, deset godina vukla je kofere. Borila se da me izvede na put. Završio sam zanat, ali njene ambicije bile su da postanem pogonski inžinjer. Ipak, fudbal me je izveo na put, osetio sam da je to moja šansa. Istog trenutka kad sam počeo da igram za Slobodu, sve se promenilo. Majka, očuh i ja živeli smo u jednoj sobi, a onda sam dobio veliki stan. Kad sam došao u Beograd, U Zvezdu, dobio sam i drugi stan”...

U istoj ispovesti prisetio tih prelomnih trenutaka u karijeri, kada je zajedno sa zemljakom Miroslavom Pavlovićem - Pavikom stigao na Marakanu.
"Zvezda je bila pala i Miljan je, kažu, zacrtao da prvo dovede nas, srčane Užičane. Poslao je trenera Miloševića, godinu dana radio je s nama, dao nam visoku tehniku. Onda su u maju ‘67. odveli i mene i Paviku u Beograd. Nešto kasnije i Peru Krivokuću. Potpisali smo prve profesionalne ugovore. Bio je to početak profesionalizma u Jugoslaviji”.

Nije dugo prošlo, Đorić je navukao Zvezdinu ‘dvojku’ i počeo da šparta po desnoj strani, dok je Pavika postao nezamenjiv u srcu terena, kao ‘četvorka’.

Znalo se potkraj šezdesetih: na golu Dujković; uža odbrana Đorić i Jevtić; half linija: Pavlović, Dojčinovski, Klenkovski; i navala: Žota Antonijević, Steva Ostojić, Vojin Lazarević, Kule Aćimović, Dragan Džajić. Ubrzo će početi da se probijaju i članovi najčuvenije pionirske selekcije u istoriji kluba: Stane Karasi, Cole Janković, Trifke Mihailović, pa nešto mlađi Bleki Bogićević, Mile Novković. Iz Kikinde je doveden Mihalj Keri, iz Titograda Zoran Filipović i Branko Radović.

Najveći rezultat te strašne generacije - pored četiri titule (1968, 1969, 1970. i 1973) - bilo je polufinale Kupa šampiona 1971. Na putu do završnice elitnog takmičenja te sezone - Karl Cajs Jena. Dvomeč čuven po tome što je u njemu Džaja izgubljen za Panatinaikos, a Bata Đora prozvan “prvim srpskim bekom”.    

“Taj prvi gol Karl Cajsu, za 1:0, pred 100.000 navijača na Marakani, obeležio mi je karijeru. Negde na početku utakmice Cole Jankovic se probio po desnoj strani, sapleli su ga. Ja sam uzeo loptu da šutnem penal. Bio neki ogroman golman, zaklonio gol. Pred moj šut, nastao je muk na stadionu. Jedan navijač, verovatno moj Era, vikne: ‘Užičani su prvi pucali na Nemce, prvi će i ovde!’ Pogodio sam.Tada su me prozvali ‘prvi srpski bek’. Golman me jeste pročitao, ali tukao sam topovski. Lopta mu je okrznula vrhove prstiju, stativu, i ušla u gol”.

“Ta pobeda otvorila nam je vrata polufinala. Pre toga eliminisali smo u ono vreme možda i najbolji tim Evrope - Ujpešt Dožu. Uvek ću pamtiti njihove napadače: Zambo, Gereč, Bene, Dunaj - svetski igrači, takvih danas nema. Razbili su nas u Budimpešti; tako su nas saterali da nam je odbrana bila pet metara iza gola. Bilo je 2:0. Međutim Džaja je odigrao maestralno u Beogradu, dobili smo revanš s 4:0”.

Crvena zvezda bila je viđena u velikom finalu sa Ajaksom. Cela Evropa iščekivala je taj okršaj na Vembliju. Velibor Vasović, kapiten holandskog supertima, čak je lobirao da se Draganu Džajiću ukine suspenzija, kako bi mogao da igra utakmicu za prvaka Evrope. A onda se dogodila Atina. Misterioznih 0:3 nakon 4:1 u Beogradu.

“Postoje razne priče, razne verzije događaja - prodata, nije prodata... Stoji da je grčka vojna hunta želela da se njihov tim pošto-poto kvalifikuje za finale. Fudbalski, oni nama nisu bili dorasli, mogli smo da im damo i osam golova u prvoj. Svima nam je bilo strašno stalo da se odmerimo s Ajaksom. Po svim procenama bili smo bolji od njih. Već smo sebe videli u Londonu, sanjali kako ćemo da se kupamo u kadama punim šampanjca. Bili smo rezervisali karte za familije... Slava nam je svima potamnela posle utakmice sa Panatinaikosom u Atini. Malo ko od nas uspeo je to da ‘preživi’. Uništene su nam karijere, cena nam je pala. Od silnih planiranih transfera, svi smo ostali u Zvezdi. Ja sam, recimo, dve godine kasnije jedva uspeo da odem u Ovijedo, u Španiju. Bio sam prvi Jugosloven koji je otišao da igra tamo”.

Bez obzira što je velika Miljanićeva generacija neslavno završila učešće u Kupu šampiona 1971, u očima Milovana Đorića ona nije izgubila na značaju i vrednosti. O tome najbolje svedoči njegov izbor idealnih 11 Crvene zvezde, u kom dominiraju upravo igrači s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka.

Otuda je bilo logično da ga pitamo za poređenje: koji je tim po njemu kvalitetniji - taj u kome je igrao, ili onaj što je postigao najveći uspeh, iz ’91?
“U našem timu mesta bi bilo samo za trojicu igrača iz Barija. Za Belodedića, ali onda bi Pavika morao da se pomeri u sredinu, što mu ne bi bio problem, jer on je u Zvezdu i došao kao vezista... Uz Paviku može Vlada Jugović, on bi zauzeto mesto Branka Klenkovskog. I u taj tim bi mogao da upadne još Dejo Savićević. Ajde da kažem umesto Žote Antonijevića“.

To bi bilo to?
„To bi bilo to! Bekovi su nam bili bolji, Žika Jevtić i ja. Oni su imali Radinovića i Marovića. Žika? Žika je bio najbolji od svih nas. Kad sam došao u Zvezdu i video kako Žika Jevtić igra, mislio sam u sebi: ’Šta ja tražim ovde’. Ne sećam se tačno kako smo se upoznali, on me je zavoleo i stalno govorio Miljanu: ’Dovedi ovoga iz Užica’. Kakav je to bio igrač... Dobro, neću sebe da stavljam uz Žiku, neka ide Krivi. Mada je on malo igrao“.

O Žiki Jevtiću, iliti Žiki Lunu i njegovim boemskim pustolovinama ispričano je dosta priča. To su odavno urbane, čuburske legende. I pored tih silnih kafanskih vratolomija slovio je za jednog od najvećih defanzivaca u vaše vreme...
„On je bio preteča onog čuvenog Brazilca Karlos Alberta. Svega je bilo s njim. Jednom se napio i nije došao na utakmicu protiv OFK Beograda na Karaburmi. Ali kad igra...  Kakav Džaja! Kad sam video kako je brz, onako mali, pa leva, desna noga, skoči - ma ne možeš mu ništa! Izvanredno je skakao, išao napred, davao golove. Uz sve to vrhunski tehničar“.

Ostali?
„Pozadi imam još Kiru Dojčinovskog. Kule i Džaja neprikosnoveni, 10 i 11, šta o njima da pričam...Tu je Karasi, i centarfor Vojin Lazarević“.  

Vojin Lazarević, dakle, po vama je najbolja ’devetka’ u istoriji Crvene zvezde?
„Bez konkurencije! Vojin je bio vrhunski centarfor, ne bih ga ni za Pančeva menjao. Igrao je i polutku u Sutjesci, tek kad je došao u Zvezdu prebačen je na centarfora“.

Zanimljivo, nemate četiri od pet Zvezdinih zvezda...
„Rajka nisam gledao, upoznao sam ga tek kasnije, kao čoveka. Što bih ja pričao o igračima koje ne znam, koje nisam ni gledao? Ima tu još dosta onih starijih asova, ali ipak je to bio drugačiji fudbal u odnosu na ono što smo mi igrali, pa i kasnije“.

Šekija ste gledali?
„Jesam. I igrao sam protiv njega dok je bio u OFK Beogradu. Mnogo je korisniji Kule. Dobra leva, dobra desna, uvek idealan pas... Istina, malo je golova davao, ali strašan igrač. Ono vreme kad je Šeki igrao bilo je više zabava“.

Piksi?
„Piksi nije igrao ni u jednom od ova dva tima od kojih sam ja sastavio idealni, je l tako?“.

(Ide poslednja provera, prebrojavamo igrače: Dujković na golu, pozadi Krivokuća, Belodedić, Dojčinovski i Jevtić, ispred Pavlović i Jugović, u navali Savićević, Karasi, Aćimović, Džajić i Lazarević.)

Biće da imamo jedno ime viška...
„Uh, uh, uh... Znači 12? Dobro, ništa, onda moramo da brišemo Staneta Karasija. Šteta, veliki igrač bio“.

Kako su glasali svi prethodni učesnici velike ankete
Mozzart Sporta možete da pronađete OVDE.

Da li vam je zbog njega onda i najžalije što na kraju ipak nije u najboljih 11?
„Pa eto, zbog Staneta i Piksija. Piksi je stvarno obeležio jedno vreme. Slični su igrači, Stane igrao i levom i desnom nogom, Piksi bio više dešnjak. Recimo da bi mi njih dvojica bili 12. i 13. igrač“.

Treba li uopšte postavljati pitanje oko trenera? Miljan, zar ne?
„Sigurno. Miljan je bio neprikosnoven, čovek ispred svih, ispred vremena. Posle se probio Biće Mladinić. Bilo je dobrih trenera u tom periodu kad sam ja bio igrač, bio Sula Rebac, kasnije se pojavio i Tomislav Ivić, s novim razmišljanjima o fudbalu. Dok sam bio direktor naše trenerske škole, razne trenerske veličine sam dovodio. Najbolje od svih predavanja održao je Ivić. Bio je zaljubljenik u fudbal, splitska škola. Cenim te trenere koji su stvarali generacije, čitave grupe igrača. On je stvorio mnogo reprezentativaca, Rebac isto tako, pa Ribar... Sad kukaju kako trenerska škola ne proizvodi trenere. Ne može trenerska škola da proizvede trenera, klubovi proizvode trenere. Trenerska škola im daje nešto što ne mogu u klubu da imaju. Ranije smo imali taj stvaralački rad, sad ga više, nažalost, nema“.

Kada je Partizan u pitanju odlučili ste se za gro ekipe iz finala 1966...
„Imali su oni dobrih igrača i u moje vreme, međutim niko ne može da priđe onim momcima koji su igrali finale u Briselu protiv Real Madrida“.

Koga biste posebno izdvojili iz tog tima?
„Šole je bio divan čovek, njega sam stavio na gol... Mada je i Ćure isto dobar. Još sam igrao u Slobodi kad sam bio došao da gledam Partizan, jer sam kao dečko bio veliki partizanovac... Ide centaršut sa boka, a Ćure skače i jednom rukom hvata loptu. Sećam se i kako sam mu nekoliko godina kasnije zavalio gol iz penala u derbiju. Čini mi se da je to bilo na proleće ’70. godine. Dva kola pre  kraja Zvezdi nerešeno dovoljno za prvo mesto, a Partizanu treba pobeda. Duja odbranio dva penala na toj utakmici. Prvo Bori Đorđeviću, pa Moci Vukotiću. Svirao Kuzminac penal i za nas. Kažem Čiči: ’Pusti mene, ja ću da šutiram’. Pođem, zastanem, tad je to bilo dozvoljeno, Ćure već pao, i samo je ćušnem u mrežu. Ljuba Mihajlović pred kraj da gol glavom, izjednači, ali mi postanemo šampioni. To mi je jedan od najdražih golova u karijeri“.

Napravili ste jednu promenu u odnosu na sastav iz finala - nema Ljube Mihajlovića. Neki poseban razlog?
„Ljuba je, ako se dobro sećam, tu utakmicu igrao kao levi bek. A on je više bio centarhalf. Zato bih ja levo pre stavio Sombolca ili Gicu Damjanovića. Neka bude ipak Damjanović“.

Koliko ste imali prilike da upoznate one najstarije asove, poput Zebeca, Bobeka, Čajkovskog?
„Zebec je bio čudo od igrača! Bobek, opet, nešto sasvim drugo, nešto kao Šeki, veliki majstor. Zebec bi mogao i u današnje vreme da igra. Neviđeno brz, mogao na više pozicija... Nažalost, njega je kasnije alkohol uništio. Pamtim kad nas je pozvao jedne godine da igramo protiv Bajerna, protiv tog velikog tima koji su on i Čik stvorili. Kako nas je tada dočekao... Odigrali smo 0:0, strašna utakmica bila“.

„Bilo je dogodovština sa Zebecom... Sedimo ti Džaja i ja u nekom klubu i vidimo njega kako ulazi. Kaže Džaja: ’Bež’mo kume, ovaj je gadan kad se pijan naklati’. Voleo sam da se družim sa Čajkovskim. Čik je bio dasa... Letovali smo neko vreme zajedno... Bilo je tu još na desetine velikih igrača, ali ponavljam, u obzir sam uzeo samo one koje sam uživo imao prilike da vidim na delu“.