Igrač meseca Bogdan Jočić: Rekao sam treneru da ne viče i dobio ‘hvala’ umesto ‘šta pričaš klinac’

Nije lako sa 18 godina, sam, krčiti put i probijati se ka fudbalskim oazama liga petice. Krivudave su i varljive staze do tih oaza, treba prevaliti teško putešestvije kroz pustinju, a često, kada verujete da vas iza naredne dine čekaju palme, voda i voće, ispostavi se da je sve to bila fatamorgana. Da morate ispočetka, verujući da ćete uspeti da stignete tamo gde ste naumili.

Nije Verona bila oaza već lekcija za Bogdana Jočića, svojevremeno jednog od najtalentovanijih učenika fudbalske škole Crvene zvezde. Ali sa dvoipogodišnjim iskustvom sakupljanim na "čizmi", mladi centralni vezista se za stalno vratio u Srbiju pretprošlog leta, potpisao za Voždovac, dopao ruku dobro mu znanih trenera, a u drugoj sezoni sa Zmajevima Krov TC Stadion postao je njegova fudbalska oaza – mesto gde ponovo postiže golove, deli asistencije, otima lopte…

Zbog svega toga i činjenice da je u poslednjem mesecu 2023. godine postigao dva i namestio saigračima četiri gola, Mozzart Sport proglasio ga je fudbalerom meseca u Mozzart Bet Superligi Srbije. Tako se 22-godišnji motor najmlađeg tima srpske elite našao u odabranom društvu Žana Filipa Krasoa, Gajasa Zahida, Kristijana Belića i Adema Ljajića, igrača koji su bili laureati od avgusta do novembra.

“Naravno da mi je drago što sam se našao u takvom društvu. Sve su to vrhunski igrači. Adema Ljajića sam pratio još kao klinac dok je igrao u Interu, legenda je našeg fudbala. Zahid je majstor, baš mi se sviđa kako igra. Sa Kićom (Kristijanom Belićem prim. aut.) bio sam ceo život u reprezentaciji, ovo mu je najbolja sezona. Kao mlađi, bio je član Vest Hema, veliki potencijal. On je igrao za OFK kada smo bili klinci, igrali smo jedan protiv drugog stalno. Ne bi ga uzimali Vest Hem i Olimpijakos da je loš. Tu je i Kraso koji je dao najviše golova u jednom mesecu. Ja sam jedini koji je iz nekog malo slabijeg tima uspeo da bude igrač meseca. Mnogo mi je bilo drago kada sam to saznao. Posle sam i sam gledao, tražio po internetu da vidim ko je pre mene bio igrač meseca”, počeo je Jočić razgovor za Mozzart Sport.

Za čitavu prošlu sezonu Jočić je mahom s ulogom rezerviste odigrao 22 utakmice, a za 1.100 minuta na terenu postigao je jedan i namestio dva gola. Već na polovini aktuelne takmičarske godine debelo je premašio sve statističke parametre iz sezone 2022/23. Neizostavni je član startne postave, na kontu ima 19 nastupa, 1.600 minuta, četiri gola i sedam asistencija. Šparta Bogdan od šesnaesterca do šesnaesterca, a njegov Voždovac izgleda neuporedivo lepršavije nego lani iako je i tada kao i sada, konkurisao za plej-of.

“Treba vremena da se usavrši sistem u kakvom mi igramo, da se ekipa uigra. Dosta igrača od prošle sezone je ostalo u klubu i onda čitav tim napreduje… Svaki trening ponavljaš iste stvari i jednostavno ih usavršavaš. Iskreno, u odnosu na prošlu sezonu nisam nešto mnogo individualno promenio. Radim maksimalno, treniram i zalažem se, sve što se dešava, dešava se spontano, kao posledica toga. Dosta ljudi me pita kako se tako mnogo stvari promenilo u tako kratkom vremenu, ali ja nemam odgovor. Samo od sebe je došlo. Jedna utakmica za drugom. Cela ekipa igra dobro, trener nas je odlično namestio i ko god dođe kod nas na Krov, a dolazile su najjače ekipe, niko nas nije pobedio. Čak smo bili i dominantniji od nekih baš zato što svi maksimalno grizu, svi rade, svako ima svoj zadatak… Tako se prave rezultati i tako mladi igrači najviše napreduju.”

Ipak, utisak je da momak kojem su kao klincu, tokom prvih fudbalskih koraka, tepali “Gatuzo”, igra bliže golu rivala nego što je to činio prošle sezone. Brojke ne lažu.

“Kao klinca su me zvali Gatuzo jer sam bio srčan, agresivniji od drugih i po tome su me prepoznavali. To je bilo kada sam imao možda sedam-osam godina. Posle, kada sam došao u Zvezdu tamo su videli moj napadački potencijal i tamo sam svih deset godina igrao desetku, bliže golu. Uvek sam postizao i nameštao golove. To je jednostavno nešto što igrač ima u sebi. Marko Savić mene zna od perioda kada sam došao u Zvezdu i zna za moje ofanzivne karakteristike zbog kojih me i gura više unapred. Ali takođe je uočio moje defanzivne vrline i traži od mene da i njih upotrebljavam na terenu. Svestan je da mogu konstantno da idem napred-nazad. U poslednje vreme sam uspeo da se fokusiram više na napadačku igru koju izuzetno volim. Sada sam na poziciji između šestice i desetke... Od šesnaesterca do šesnaesterca.”

Voždovac je prošle sezone u isto vreme, dakle nakon 19. odigranih utakmica imao gol razliku 17:22, a sada mu je gol količnik 28:26. Pritom, već sada Zmajevi imaju četiri postignuta gola više nego nakon čitavog ligaškog dela prethodnog prvenstva.

“Prošle godine smo igrali malo tvrđe i teško je bilo pobediti nas. Malo golova smo primali, malo i davali. Nešto slično smo pokušavali i ove godine, samo što nam ide dosta bolje. Čini mi se da je pre svega bolja realizacija. Burmaz nije imao 30 šansi, pa je dao 10 golova, ne… Imao je nekih petnaestak šansi i iz njih napravio deset golova što je jako dobro. Ja sam, na primer, imao dosta prilika, tri gola su mi poništili, mogao sam da imam bar šest-sedam golova do sada. Suština o tome je da igramo dobro timski, da stvaramo šanse i po boku i kroz sredinu, da utrčavamo u prostor. Teško je odbranama kada neko stalno napada prostor, kada drži loptu.”

Minule sezone ekipu je kao glavni trener vodio Nikola Puača jer Marko Savić nije imao licencu. Letos su se treneri zarotirali, a promena je bila kozmetičke prirode jer je i tada Savić vodio glavnu reč. Međutim, Jočić nije mogao da poželi za sebe bolji trenerski duo od aktuelnog.

“Meni je Puača bio glavni trener u Zvezdi u omladincima i kadetima. Dakle, znam ga od kada sam bio klinac. Marka Savića znam još duže. I onda su se spojili, a meni je to baš dobro leglo. Marko nije imao licencu pa je Puača vodio tim prošle sezone kao glavni trener, a Marko kao pomoćni. Ali sve je to vodio Marko. To su ljudi koji dobro poznaju moje kako psihološke, tako i fudbalske karakteristike i koji izvlače najbolje iz mene. Svaki igrač koji bi došao ovde, mlađi ili stariji, osetio bi kako se dobro napreduje kada radiš sa kvalitetnim trenerima.”

O mentalitetu Marka Savića dovoljno govori izjava nakon što je Voždovac na žrebu za četvrtfinale kupa Srbije izvukao Partizan.

“Zadovoljni smo. Uostalom, ako hoćete da osvojite pehar, vi morate da pobedite Zvezdu ili Partizan, verovatno i jedne i druge. A, mi želimo”, rekao je tada Savić koji svoj mentalni sklop prenosi i na igrače.

“Tako je. On nas i pred utakmice sa nekim slabijim protivnicima jednako motiviše. Govori nam kako treba da razmišljamo jer oseća mlade igrače. Delim njegovo mišljenje da u Kupu nema razlike ispao ti u četvrtfinalu ili polufinalu. Izvućićeš Partizan ili Zvezdu u jednoj od te dve runde sigurno. Ako pobedimo Partizan, već smo bliži peharu i to nam je veliki cilj. Kada bismo to osvojili išli bismo sigurno u Evropu i bi nam mnogo značilo. Kup je jedna lestvica više, a Voždovac par godina nije stigao do završnice.”

ODNOS TRENERA I IGRAČA KAO ŠKOLSKI PRIMER

Na nedavno održanoj stručnoj tribini u organizaciji Centra za edukaciju fudbalskih trenera FS Beograda, jedan od predavača bio je i Marko Savić, a na prezentaciji koju je priložio, našlo se Bogdanovo ime. Iskoristio je Savić Jočića za priču o motivaciji i demotivaciji fudbalera, odnosno o trenerskom postupanju i odnosu sa igračima, a njegov pulen secirajući njihove ovosezonske razgovore, pokazao veličinu jednog od dvojice najmlađih trenera Superige. Pristup kakav se ne viđa često, ali koji pokazuje da sirovi trenerski autoritet nije jedino rešenje koje daje rezultate.

“Marka znam jako dugo, ali nismo imali neki kontakt dok sam bio u Italiji, a on u Estoniji. Jedno tri-četiri godine se nismo susretali. Kad sam došao u Voždovac, hteo je da me ponovo upozna, odnosno da shvati kakav sam sada, jer sam prošao određeni period tokom kojeg nisam igrao. Promeniš se posle takvog perioda. Probao je sa mnom na više načina i na kraju je uvideo šta meni odgovara. I baš sam na toj prezentaciji, kada je objašnjavao kako treba sa mnom, video da je ispod napisano, šta me inspiriše”, ispričao je Jočić, pa objasnio na konkretnom primeru.

“Baš pred početak sezone razgovarali smo na tu temu. Nismo na pripremama igrali ovako dobro kao sada. On mi je prišao i rekao: 'Ti moraš da znaš da od tebe i još par igrača zavisi cela ekipa. Uglavnom imam mlade igrače i ti si mi oslonac tu. Ne stvaram ti pritisak, ali tako je. Imaš kvalitet i znam da možeš to.' To mi je pričao i prošle godine, ali bila je to godina u kojoj sam tek počeo da igram. Ove sezone je on video to u meni, neke stvari koje možda čak ni ja nisam video i možda nisam znao da će tako brzo doći. I on i pomoćni trener isto. To je on meni pričao. A ja sam njemu rekao kako bih ja voleo da se ophodi prema meni, na način koji bi meni najviše odgovarao. Možda bi neki treneri rekli, ma šta on priča, on je klinac, šta on meni ima da govori kako ja da se ponašam prema njemu. A on mi je rekao: ’Hvala ti kao što si ovo podelio sa mnom’. On ponekad voli da vikne kraj aut linije, da kritikuje sa klupe, što je naravno normalno za trenera. Kako na terenu tako i u svlačionici. A ja sam ga zamolio da prema meni bar bude malo blaži i da kada pogrešim ne viče… Za mene je kontraproduktivna ta vrsta kritike, ne volim da neko vrišti na mene. Tada mi bude još gore. Meni podrška dosta znači, volim da me neko podrži i kada napravim grešku. Takođe, ne prija mi da budem javno kritikovan, već kada pogrešim, treba da mi priđe nasamo i da popriča sa mnom. On mi je zahvalio na svemu tome, a meni je drago da sam mu vratio za to što je verovao u mene i što je od tada promenio pristup prema meni. Mnogo mi je značilo."

Mladi igrači umeju da budu skloniji oscilacijama u odnosu na iskusnije. Ipak, Jočić ne smatra da činjenica da je Voždovac drugu godinu zaredom najmlađa ekipa Mozzart Bet Superlige Srbije ima negativnih strana.

“Ne bih rekao da nam to bilo kako škodi. Može da se kaže da nemamo šta da izgubimo, ali nije tako. Dosta je pritiska na nama. Dosta momaka igra prvu ili drugu sezonu u seniorskom fudbalu. Novajlija si, a igraš protiv 10-15 godina starijih fudbalera. Imaš pritisak, ali i dodatni motiv. To što smo najmlađi niti se oseća, niti pričamo o tome. Mnogi momci na terenu izgledaju kao da već imaju bar četiri godine seniorskog fudbala iza sebe.”

Jočić ima tek nešto više od 50 nastupa u seniorskom fudbalu. Debitovao je svojevremeno u dresu Grafičara, početkom avgusta 2019, svega dvadesetak dana pre nego što ga je Verona kupila od Crvene zvezde za 500.000 evra. Na nove seniorske nastupe čekao je do pozajmice u Metalac, više od dve godine.

“To je nešto što sebi zameram. To što ranije nisam uplivao u seniorski fudbal. U Primaveri sam ostao godinu dana duže, zbog stave da je Verona klub koji ipak igra Seriju A. To je klub u kojem moraš da budeš na top nivou da bi mogao da zaigraš u Seriji A. Ostao sam nadajući se da ću igrati. Zbog toga sam još godinu dana proveo u juniorskom fudbalu. Igrao sam i davao golove, ali nije to isto kao kada igraš omladinski i seniorski. Taj prelaz mi je bio dosta težak. Tih godinu, godinu i po dana nisam mnogo igrao, ali dosta sam i radio na sebi i fizički i psihološki… Tu sam ojačao i mislim da mi je to dosta donelo u karijeri.”

NIJE GREŠKA ŠTO SAM RANO OTIŠAO U VERONU

Bogan je jedan od mnogih srpskih fudbalera koji su se poslednjih godina, sa skromnim ili gotovo nikakvim seniorskim stažom otisnuli u inostranstvo. Nema idealan odgovor na pitanje treba li tako mlad fudbaler da krene po Evropi bez iskustva na domaćoj sceni, ali zna da se nije pokajao što je otišao u Grad Romea i Julije kao tinejdžer.

“To zavisi od igrača do igrača. Nekome bi možda odgovaralo da ode u inostranstvo ranije i otisne se na taj viši fudbalski nivo. Lično ne smatram da je greška što sam otišao, mada naravno, ne mogu da znam kako bi moj početak karijere izgledalo da sam ostao. Mnogo toga sam naučio, dosta prošao, psihički ojačao, radio na sebi i mislim da mi je takav put bio predviđen. Da sam recimo ostao u Zvezdi… I tada je u Zvezdi bila takođe velika i jaka konkurencija. Ja sam bio prebačen u Grafičar, igrao sam tamo sa Erakovićem, on se na kraju izborio i evo gde je danas. Možda bi tako bilo i sa mnom da sam ostao, a možda i ne bi. Koliko je njih igralo u Grafičaru iz Zvezde pa je posle otišlo u neke slabije klubove.”

Bogdan Jočić (Star Sport)

A kako može da bude jednom 18-godišnjaku kada sam doputuje u Italiju, pa još koji mesec kasnije korona virus počne da hara Evropom, a žarište bude baš na Apeninima.

“Prvih šest meseci u Italiji proveo sam u internatu. U početku mu je bilo teško dok nisam navikao na taj život, hranu, ljude, na sve. I taman kada sam počeo da se navikavam, krenula korona i taj karantin… Nisu me pustili da idem kući. U Italiji je bilo najgore i od Italije je počelo. Nekolicinu nas koji smo imali profesionalne ugovore nisu smeli ni da puste jer nisu znali da li ćemo moći da se vratimo posle. Bukvalno su nas stavili u dve, tri sobe, nas pet, šest, i bili smo tu mesec i po dana. Nismo izlazili iz tih soba. Nije smelo da se izlazi nigde. Nije bilo treninga. Ja sam izašao nekoliko puta da trčim i čak me je policija bila zaustavljala, jer je izlazak bio zabranjen. Bilo je to baš ispred internata, trčao sam na poligonu, završio trening i krenuo nazad. Tada je bilo dozvoljeno da se izlazi samo do prodavnice u određenim jutarnjim satima. Ja sam trčao predveče, a policija me je zaustavila i pitala me šta radim napolju. Objasnio sam im da sam fudbaler Verone i da sam izašao malo da istrčim jer nisam imao šta da radim radio, gde da idem. Nisu mi pravili probleme. Ali tih mesec i po dana mi je bilo baš teško.”

I kao tinejdžer, Jočić je odmah pohitao da uči jezik zemlje u koju je pristigao da igra fudbal. A četiri godine kasnije, kada mu karijera ponovo ide uzlaznom putanjom, stavom o inostranim angažmanima i stranim jezicima pokazuje da je u duši veliki profesionalac.

“Posle šest meseci sam propričao italijanski, a posle godinu dana sam već krenuo tečnije da se izražavam i na kraju sam ga naučio skoro odlično. Imali smo organizovane časove u školi, ali uglavnom sam kroz priču učio. Italijani izuzetno vole svoju državu i svoj jezik, a takođe vole kada neko priča na njihovom jeziku. Sada kada bih se preselio u neku drugu državu zbog fudbala, momentalno bih počeo da učim taj jezik. Svestan sam da to dosta znači i ljudim koji tamo žive. Na primer, Jurić (Ivan prim. aut.) koji je mogao sa mnom o da priča na maternjem jeziku, nije to želeo da čini baš da bi fudbaleri naučili. Forsirao je italijanski i rekao mi je odmah da moram da ga naučim.”

Specifičan profil ličnosti ima Ivan Jurić, ali činjenica je da je hrvatski stručnjak godinama unazad imao dosta uspeha u radu sa srpskim igračima. Radio je i sa Jočićem, ali mu šansu za debi u Seriji A nije dao.

"Kada sam došao u klub, prepoznao je nešto u meni i stavljao me je ispred Italijana iz Primavere koji su bili projekti kluba. Čak mi je dao posebnog pomoćnog trenera da sa mnom radi individualno. Te prve godine sam igrao i prijateljske utakmice za seniorski tim, bio sam na klupi u nekoliko navrata tokom ligaških utakmica. Mislio da ću u drugoj sezoni biti još bolji, da ću zaigrati. Nakon toga se desila korona i kada su počele pripreme posle korone bilo je teško, naporno i stresno. Ostao sam u Primaveri još tih godinu dana, čak igrao bolje nego sezonu ranije, ali nisam dobio šansu… Ipak sam neke stvari naučio.”

Istovremeno sa Bogdanovim boravkom u Veroni, Jurić je uspeo da izbrusi Ivana Ilića, Jočićevog vršnjaka, i učini ga, u tom trenutku, jednim od najboljih mladih vezista italijanske elite.

“Ivan je već po dolasku u Veronu imao dve, tri sezone u seniorskom fudbalu iza sebe, već je bio spreman za to. Ja možda nisam bio dovoljno spreman jer nisam igrao seniorski fudbal i teško je da uđeš u takvu ekipu i takvu ligu. On je igrao drugu ligu Holandije, igrao je i Superligu pre toga, malo je igrao i u Zvezdi, tako da on je ušao u tu priču spremniji od mene. Jurić je video potencijal u njemu na toj poziciji. Ogovarao mu je takav sistem, a Juriću takav igrač. Možda Serija A nije baš perfektna liga za stasavanje mladog igrača… Da mu prvi seniorski klub bude u Seriji A jer se najviše insistira na taktici i fizici. Sve je pod konac i malo je prostora ako uđeš imalo nespreman”, zaključio je Jočić.