Igrao protiv Olma, bio saigrač Jošku, danas nezamenjiv u Partizanu: Impulsivan sam i neću se menjati

Mnogi smatraju da ste prvo mesto iz jesenje polusezone olako ispustili i da ste previše bodova prosuli na takozvanim „manjim“ utakmicama, a ne u derbijima protiv Zvezde i Vojvodine. Da li vas je to najviše koštalo boljeg plasmana?
„Jeste, to nas je najviše koštalo, pre svega zbog manjka iskustva u ekipi. Svi su predviđali da će biti padova i oscilacija jer je ekipa bila veoma mlada. Iz prošle sezone moramo da izvučemo pouke – da vidimo šta smo radili loše, šta dobro, i da ove godine dostignemo najveće ciljeve koji su u Partizanu uvek jasni“.

Od dolaska u Partizan dobijaš dosta žutih kartona. Da li te ta čvrsta igra prati kroz čitavu karijeru i da li bi mogao da igraš drugačije?
„To je moj stil igre – brzina i agresivnost i to se neće promeniti. Bilo je i kartona zbog prigovora sudijama jer sam impulsivan i umem da im prigovorim. Moram da poradim na tome. Sada sam iskusniji i moraću da pripazim ove sezone“.

Da li je tačno da je Partizan želeo da te dovede i ranije. Još dok si bio u Budućnosti?
„Jeste, bila je to 2019. godina. Igrali smo prijateljsku utakmicu na Zlatiboru. Tada su u Partizanu igrali Saša Ilić i Vladimir Stojković. Savo Milošević je bio trener. Bilo je razgovora nakon te utakmice, ali klubovi se nisu dogovorili i ostao sam u Budućnosti. Imao sam tada zvaničnu ponudu i od Red Bul Salcburga, bilo je interesovanja nekih klubova iz Poljske“.

Igrao si i drugu ligu Rusije za Černomorec. Naši igrači često kažu da tamo ima mnogo „batina“. Kako bi opisao to iskustvo?
„To mi je mnogo pomoglo i bilo je idealno iskustvo, pogotovo kada je u pitanju agresivnost. Tamo se ide direktno „u meso“ i bukvalno nema mnogo fudbala – duga lopta, udari, skoči, zatvori. Po utakmici skoro redovno bude crveni karton. Ostao sam samo šest meseci. Bili smo vidno najbolja ekipa u drugom delu sezone, ali zbog nekih klupskih problema sa infrastrukturom nismo dobili dozvolu da igramo baraž. Ipak, to iskustvo gledam kao veliki plus za svoju karijeru. Mnogo mi je pomoglo u daljem razvoju i opet bih prihvatio da odem tamo. Što se tiče ruske zime, nisam je ni osetio jer je Novorosijsk u toplijem delu, a ja sam stigao tek u martu“.

Stefan Milić (©FK Partizan)

Zanimljivo je da si za mladu reprezentaciju Crne Gore debitovao sa 18 godina, i to protiv Španije. Tada su preko puta tebe bili Mark Kukurelja, Dani Olmo i Ansu Fati, a selektor je bio Luis de la Fuente. Kakva su sećanja na tu utakmicu?
„Danija Olma sam već znao jer sam te godine potpisao za Dinamo Zagreb iz kog je on upravo odlazio. Veliko je iskustvo igrati protiv takvih igrača sa samo 18 godina. Fati je tada već bio u Barseloni. Igrali smo u Podgorici pred punim stadionom, što se retko dešava za mladu reprezentaciju. Izgubili smo, ali smo se dobro držali. Oni su vanserijski igrači. Sva trojica su postali vanserijski igrači. Uostalom, pogledajte na mom nivou igraju“.

U Dinamu si delio teren sa Joškom Gvardiolom, a na njegovoj oproštajnoj utakmici protiv Šibenika dao si gol za pobedu u finišu i proslavu titule. Kako se sećaš tog perioda?
„Sa Joškom sam se odlično slagao, družili smo se privatno. On je vrhunski profesionalac i igrač koji je već sa 17 godina pravio ozbiljnu razliku na terenu. Što se tiče mog gola za pobedu protiv Šibenika u 80 i nekom minutu, osećaj je bio fenomenalan, posebno jer je došao nakon teškog perioda u kom nisam dobijao mnogo minuta u prvom timu“.

Da li misliš da si zaslužio veću šansu u Dinamu, s obzirom na to da su te često slali na pozajmice?
„Mislim da jesam zaslužio priliku, ali tada je konkurencija bila nestvarna – Josip Šutalo, Kevin Teofil-Katrin, Emir Dilaver, Dino Perić. Bilo je tu mnogo ozbiljnih igrača. Nisam dobio pravu šansu u prvom timu, već sam se dokazivao kroz drugu ekipu i pozajmice. Ipak, ne žalim ni za čim. Trenutno sam u najboljem klubu na Balkanu, ostvarila mi se želja i ne bih menjao svoj put“.

Gde je teže igrati pod pritiskom – u Dinamu koji je dominantan u hrvatskom fudbalu, ili u Partizanu gde se dugo čeka trofej, a trofeji su jedino merilo uspeha?
„U pitanju su dva ogromna kluba gde se neuspeh ne prašta. U Dinamu možda nije bilo tolikog rezultatskog pritiska jer su pobeđivali gotovo sve, ali sama težina dresa Partizana zahteva da se svaka utakmica mora dobiti. Sve osim pobede je ovde neuspeh“.

Kakva je bila epizoda u Bravu, bila je to jedna od pozajmica na koje te je Dinamo slao?
„U Sloveniji mi je bilo odlično. Imao sam 20 godina, liga je sjajna za razvoj mladih igrača, a infrastrukturni uslovi i tereni su fenomenalni. Ušli smo i u finale Kupa prvi put u istoriji kluba. Jedina greška je što nisam produžio pozajmicu na još pola godine, već sam se vratio u Dinamo jer nismo našli zajednički jezik. Iz ove perspektive, više nikada ne bih pristao da idem po pozajmicama. Mnogo je bolje raskinuti ugovor i tražiti svoju sredinu. Kada ideš sa pozajmice na pozajmicu, ispadaš iz sistema matičnog kluba, a svuda te dočeka novi trener i novo dokazivanje“.

Nakon raskida sa Dinamom, vratio si se u Crnu Goru, u Dečić. Da li je to bio spas karijere?
„Jeste. Bile su mi neophodne utakmice i podrška porodice. Iako sam imao i inostranih ponuda, procenio sam da je to najbolje za moj nastavak karijere i ispostavilo se kao ispravno. Sa Dečićem smo osvojili titulu, odatle sam otišao u Rusiju“.

Andrija Delibašić te je zvao da se vratiš u Budućnost?
„Tako je, ali smo se čuli prekasno, jer sam već dao reč prijateljima i kumu iz Dečića. Delibašić mi je bio pomoćni trener u prvom mandatu u Budućnosti. On je bio neverovatan čovek i stručnjak koji je mnogo voleo posao. Uvek je tu da vas posavetuje, kako na terenu, tako i van njega. Samo reči hvale za Andriju“.

U reprezentaciji Crne Gore imao si priliku da sarađuješ sa Stevanom Jovetićem. Svi znamo koliki je majstor, kako je bilo igrati na treningu protiv njega?
„Pre svega, Joveta je vrhunski momak. Posle takve karijere on hoće svima da pomogne. Dođe, popriča sa nama kad smo u reprezentaciji, daje nam savete. Mislim da bi imao mnogo veću karijeru da su ga povrede zaobišle, odnosno, da ih je imao manje. On i ovako ima vrhunsku karijeru i igrao je za ozbiljne klubove, ali da nije bilo povreda, mislim da bi bez ikakve dileme dostigao nivo Real Madrida i da tu bude jedan od glavnih igrača. Što se tiče terena, on kad primi loptu, to je čista klasa. Ono što on vidi , ne vidi niko ni na terenu, a ni gore na tribinama. Mislim da to dovoljno govori o njemu“, poentirao je Stefan Milić.