Ilija Stolica: Jesmo li mi brzi ili vešti? I kakav fudbal želimo da igramo? Jer od toga sve polazi

Javnost je podeljena, možda bolje reći – zabrinuta. Ne toliko zbog toga šta će biti za mandata Veljka Paunovića, nego zbog utiska koji je provejavao kroz prve četiri utakmice u Ligi nacija – da srpski fudbal nema baš najsvetliju budućnost. Jesmo popravili utisak, i to značajno, u poslednjem sudaru sa Holandijom, ali nula posle četiri kola nije baš osnov za preterani optimizam. Međutim, kada komentariše ono što je A reprezentacija prikazala u ove tri nedelje, Ilija Stolica ne želi da govori o aktuelnom trenutku, jer smatra da je najjača selekcija svake zemlje samo posledica onoga što se radilo u prethodnih šest ili sedam godina.

A, tu je, smatra Stolica, Srbija potpuno podbacila.
“Volim sa kolegama da podelim sve što se tiče struke – i pozitivno i negativno – ali se ježim se od takozvanih ljudi iz struke, rijaliti zvezda, koje se gađaju populističkim izjavama, a nisu uključeni u sam proces, ne znaju šta se dešava. A, poluistina je – najopasnija stvar. I ako hoćemo nešto da promenimo moramo da idemo dublje, da vidimo šta je realnost, zašto je takva. Ono što mi danas radimo videće se tek za nekoliko godina. I ovo što se sad dešava nije samo pitanje trenutka”, počinje Stolica u intervjuu za Mozzart Sport.

Uporno vraćajući priču na proces koji treba da stvori igrača. Ili tim. Ili reprezentaciju. Pošto govorimo o ovom poslednjem…
“U klubu imaš trenažni proces kao osnov svega, u reprezentaciji – selektuješ. Nemoguće je sa toliko malo treninga da ti nešto uigraš ekipu, premalo je ponavljanja za automatizaciju i vidi se razlika u kvalitetu kada gledamo recimo Ligu šampiona i neko reprezentativno takmičenje. Dakle, da bi reprezentacija u A timu imala uspeha može da ide samo jednim od dva puta. Prvi način je da od mlađih kategorija decu učimo istim principima na kojima mi zasnivamo model igre, ofanzivni i defanzivni”.

Drugi je…
“Drugi način ne je recimo prošla generacija Španije, koja je u startnih 11 na Svetskom prvenstvu 2010. imala mislim sedam igrača iz Barselone. Oslonila se na klupski sistem. Pep Gvardiola je tada vodio Barselonu, posle je vodio Bajern, onda je Nemačka 2014. osvojila Mundijal sa sedam igrača iz tog Bajerna. Sad, te zemlje imaju tu mogućnost. Mi nemamo. Nama je jedina opcija da se sistem sprovodi od malena. Ona najjača, A selekcija, samo je posledica prethodnog rada. Džaba nama što se mi uvek trudimo da maskiramo situaciju onim povicima: ‘Srce na teren, hajde, zgazi ga’… Sve hoćemo na silu. Samo treba da vidimo da li smo u kontinuitetu ili nismo. Ja mislim da smo dugi niz godina u diskontinuitetu”.

KOD NEMACA I PROFESORI, U SRBIJI STRUČNI ŠTAB – ZA DNEVNICE

(©MN Press)

Stolica, nekada selektor U17 reprezentacije Srbije, to najbolje objašnjava na sopstvenom primeru sa kadetskog Evropskog prvenstva 2016. Šampion je tada bila Španija, Srbija je ispala u grupi. Nakon što je u toj grupi odigrala 1:1 protiv kasnijeg prvaka. Najzvučnije ime tog tima bio je Braim Dijaz. No, jedno drugo je bitno za ovu priču…
“Tad je selektor Španije Santi Denija, sada selektor Češke. Pomoćnik mu je bio Albert Selades, tada već selektor U21 selekcije. Luis De La Fuente im je vodio U19 reprezentaciju. Deset godina su svi oni bili angažovani u Savezu, posle se ljudi pitaju: otkud sad autoritet De la Fuente, kad ga niko nije znao? A, on je bio prisutan u odrastanju svih tih igrača, zna ih otkako im je 15 godina. Oni mu svi veruju. A, neko je i u Fudbalskom savezu Španije verovao u sve te trener i sada gledamo posledice te ideje. Stvorile su se veze. Između igrača, između igrača i selektora”.

Nazad na Santija Deniju….
“Pita me posle Santi, da dođe da porazgovara sa nama, da vidi kako mi radimo, jer bio si prvak Evrope kod Ljubinka Drulovića tri godine ranije, pa onda dve godine kasnije Veljko Paunović na Novom Zelandu osvaja svetsko zlato, nije dakle slučajnost, je l? E pa, sad ja njemu da objasnim da nije baš ni sistem… Pitam ga, izvinim se, jer je nekulturno, kolika mu je plata? On kaže, otprilike ima 20 puta više nego ja. To čak nema veze. Koliko ima ljudi u stručnom štabu? Mislim 20, nas desetak, Nemaca 37, oni su vodili profesore da deca ne gube od škole, plus psihologe, nutricioniste. Ovih mojih deset – svi volonteri, izuzev ekonoma zaposlenih u Savezu, ostali rade za one dnevnice, nema nijedan čovek platu. Hajde i to neka, mi ovde svi volimo da radimo iz ljubavi, ali kada pričamo o kontinuitetu… Moj ugovor je važio do prve kvalifikacione faze, pa do druge, ako prođemo naravno, pa da onda produžim automatski do Evropskog, ako se plasiramo. A, nama to je bilo prvo Evropsko posle osam godina, izuzimajući ono jedno kada smo bili domaćini 2011 (selektor je bio Milovan Đorić, prim.aut)”.

I eto nas već u problemu…
“Zamisli ti taj rizik, prvo materijalni, a ugovor ti na kadetskom nivou odmah zavisi od rezultata. Ti si onda ograničen. Drugo, to što ti je selektor ‘oročen’ govori i o tome koliko mi verujemo u tu ideju, u taj sistem, tu nema plana… I drugo, zašto mi nismo uspeli da zadržimo te ljude, tog Drulovića, Paunovića, kasnije Damjanovića? Zašto oni nisu još angažovani u Savezu? Zašto nismo stvorili uslove da oni žele da tu ostanu? Tako smo izgubili kontinuitet”, pita se Stolica.

ZNATE LI KO JE ODVEO ZORANA POPOVIĆA U BODE?

(©Starsport)

Zato kada priča o planu Stolica kao reference potencira dva očigledna primera na reprezentativnom nivou: Španiju, kao sasvim izražen i očigledan primer, te Englesku.  Ali kako mi ne možemo da se poredimo sa te dve velesile onda bi mogli nešto da naučimo od Skandinavaca, koji su počeli da prave sistem pre otprilike 15 godina. Stižemo do – Bode Glimta.
“Nemoj neko da mi kaže da je Norveška pretalentovana zemlja. Ali taj Bode ima uglavnom devet Norvežana u prvoj postavi, plus golmana Rusa i jednog Danca. Trener im je Kjetil Knudsen, koji je, kad sam ja bio u Voždovcu, tek su oni ušli u prvu ligu, tamo odveo golmana Zorana Popovića. Znate li kad je to bilo? Pre osam godina. Taj Bode je mnogo važan primer za nas. Da pričamo malo bajkovito, u malom ribarskom selu, maltene na severnom polu,neko je došao i rekao sistem je takav. Imate intervjue, taj Knudsen nikada za sve ove godine nije igračima rekao da neku utakmicu moraju da pobede, reč ‘bod’ nije upotrebio. Samo je tražio da igrači sprovode njegove zahteve, jer kvalitet igre je jedino što možeš da kontrolišeš”.

Eto odmah velike razlike u odnosu na srpski mentalitet.
“Ovde ljudi misle da se ti ljudi zabavljaju, podrugljivo pričaju da oni igraju netakmičarski fudbal. A, iz tog, ironično govorim, ‘netakmičarskog pristupa’ – kako bi ovde mnogi rekli – oni imaju pet titula iz poslednjih sedam godina, igrali su dve Lige šampiona, polufinale Lige Evrope, četvrtfinale Lige konferencije. Vidi se razlika u pristupu, oni igraju iz radosti, nema tu ono naše: ‘Srce na teren, izginućemo, tragedija je ako ne pobedimo’. I onda taj Bode dobije Atletiko u Madridu, dobije Inter, pa Mančester Siti. Ne znam koje su to takmičarskije ekipe od pomenutih? A, Bode ih dobije, ne zato što ih prebije, prevari na korner ili na faul. Nego zato što ih nadigra fudbalskom idejom. To je za nas velika škola u kom pravcu fudbal ide”.

I ZA 200 GODINA ĆEMO DA PRIČAMO DA NAM FALI BRZINA... A ŠTA JE SA BRZINOM DONOŠENJA ODLUKA?

Zbog svega toga Stolica uporno ponavlja reč “proces”.
“Mora da postoji jasno definisan sistem vrednosti da bi neko uopšte došao do A selekcije. Šta je to reprezentativni uzorak jednog naroda, koji podrazumeva i ideju igre. Da li smo mi vešt narod, pa da treba da igramo na veštinu? Ili smo mentalitetski za nadigravanje, pa treba da igramo na borbu i trku? Ili smo atletski nadareni kao Francuzi ili Nemci? Najviše volim da mi neko kažemo da nama fali brzina. O tome ćemo da pričamo i za 200 godina. Zato nama treba brzina donošenja odluke, u nju je sve utkano, ako se tehnički obučen da nešto možeš da uradiš i taktički usmeren da znaš šta treba da uradiš. Mi dakle moramo da znamo kakav fudbal želimo da razvijamo. Od toga sve polazi”.

Trenutno, ta vizija se ne vidi.
“Ovde u fudbalskim školicama urliču na decu od sedam godina, treneri, roditelji, roditelji druge dece. Gledamo kako da pobedimo što je lakše moguće, nekoga da prevarimo. Na korner, na prekid. Ne pričamo o napretku, o tome da damo priliku da se pogreši. Svi pričamo: ‘Ja hoću da budem neko ko šampionski razmišlja’. Pa, naravno da onda moraš da gubiš. To što radiš danas vidi se za šest, sedam godina”.

Odmah da se razumemo, nije baš da mi ovde u Srbiju nikada nismo ništa radili.
“Ovo u prethodnim ciklusima je bila, hajde tako da kažem, kulminacija, ono najbolje izvučeno iz generacija koje su nosile taj šampionske gen, naslonjeno sve na te prvake sveta, Evrope. Po inerciji su dolazili posle i ostali. Drugo, moji nekadašnji saradnici, Jovan Damjanović i Radovan Krivokapić, vodili su dve kadetske generacije do polufinala Evropskog prvenstva, dve različite generacije, to je bilo pre samo dve i četiri godine. Dakle, mi decu imamo, imamo i mlade trenere. E sad, da li mi završavamo kompletno formiranje igrača, da li ih pripremimo u potpunosti za seniorski fudbal, za odlazak u inostranstvo, za velike promene u njihovim životu u materijalnom smislu, ili u smislu popularnosti? Tu nam treba potpuni zaokret, a za to, čini mi se, nažalost nismo spremni. Potencijal se ne zaokružuje samo talentom”.

Zašto je to tako?
“Nas je uvek izdvajalo, lako se to prepoznaje, možda je do neke generacijske problematike, što čak i ljudi iz fudbala analiziraju iz ugla improvizacije, iz ugla talenta, u smislu veštine, dobrog poteza. Bilo bi lepo da je to instant rešenje: ‘Uzmi samo daj gol, ne filozofiraj’. Nažalost, to više nije tako otkako je nauka ušla u fudbal, u svaki sport. Mnogo važna stvar je pravi protok informacija, edukacija širokih narodnih masa, da znamo zašto se nešto dešava. Da objedinimo nešto što je potrebno, da dobijemo neku drugačiju energiju. U velikom smo raskoraku sa željama i onim što je realnost”.

Stolica baš zato ne želi previše da komentariše učinak Srbije na startu Lige nacija, iako hvali ono što su, samo primera radi, pokazali Mihajlo Cvetković i Stefan Gudelj.
“Postoje momci koji mogu da jasno odgovore zahtevima modernog fudbala. Ali, ako ih sad stavimo u ovu peć visoke temperature bojim se da bismo ih spržili. A selekcija je uvek za igrače koji su u tom trenutku sposobni da odgovore na zahteve u jednom takmičarkskom periodu. Ali naš fokus treba da bude potpuno na drugim stvarima. Najvažnija osoba za mene uvek treba da bude neki sportski direktor ili direktor mlađih kategorija u Savezu. E sad, drugo je pitanje je da li mi imamo ljude da to postave, sprovedu i onda da imamo strpljenje da sve to sačekamo. Taj proces ne možemo da ubrzmo. Ali jednu stvar niko ne može da ospori: velika je neistina da igrači ne žele da trče, pa ih takozvani stručnjaci nazivaju manekenima. Mi smo i na Mundijalu u Rusiji bili prvi po broju pretrčanih kilometara. Ti se momci kidaju. A, da li je trčao tamo gde treba i kada treba? Tu jeste problem”.

MISLITE LI DA BI ARTETA POTRAJAO U SRBIJI? MI BISMO STADION POMERILI DVA METRA ULEVO

(©Starsport)

Dobro, toliko o reprezentaciji, da porazgovaramo malo i o tome šta danas radi Ilija Stolica. Poslednji angažman imao je u slovačkom Trenčinu, ima tome već dve godine, ali nedavno nas je na njega podsetio Marko Savić rekavši u podkastu “2x45 da je baš Stolica istinski reformator srpskog fudbala na čijim je tezama nastao ovaj novi talas srpskih trenera. Jer sa Stolicom su, na ovaj ili onaj način, sarađivali i Savić i Radomir Koković i Jovan Damjanović i Nenad Milijaš i Saša Ilić…
“Marku hvala, iznenadio je i mene. Zvalo me je 100 ljudi iz Beograda taj dan. A, on je jedan od tih koji dokazuju da Srbiji ne fali trenera. Moram da kažem, uživao sam dok sam gledao Kokovićev Železničar u onoj utakmici sa Bragom, koja ima 20 puta veći budžet. Osnov svega mora da bude edukacija, pa obrazovanje, pa opet edukacija i obrazovanje. Ne verujem više u trenere koji naređuju, rade posao uz silu, pritisak, galamu. Igrače osposobljavamo za vrhunski fudbal tako što im dajemo vrhunske zahteve, da bismo mi to radili moramo i mi jasno da ih znamo, te da imamo uslove u kojima ih tražimo. A, materijal imamo, mnogo je talentovane dece. Ne toliko kao u Španiji ili Engleskoj naravno, ali ono što imamo moramo da oblikujemo do kraja. Nažalost, to nikada nismo radili, ali to i nije obaveza nekog malog i uskog broja ljudi, već refleksija celog jednog društva”.