Inter je emocija, PSŽ fudbalsko „Potemkinovo selo“

PSŽ nije rođen spontano, iz ljubavi lokalnih entuzijasta, zaljubljenika u fudbalsku loptu, a kamoli iz strasti ili rivalstva. PSŽ je politički projekat od početka, pokušaj veštačkog nametanja . Klub je osnovan 1970. godine jer su u Parizu shvatili da nije normalno da jedan tako veliki i važan grad nema prepozantljiv i snažan fudbalski tim.

U prethodnih pola veka i kusur godina PSŽ je uvek bio u rukama struktura i vlasnika kojima je fudbal bio sredstvo za postizanje drugih ciljeva, zaključno sa aktuelnim vlasnicima iz Katara.

Anđelo i Masimo Morati ili Ernesto Pelegrini (danas je preminuo u svojoj 84-oj godini na dan finala Lige šampina) su bili navijači Intera od kada znaju za sebe. Za njih Inter nije bio projekat ili instrument da bi realizovali neke druge mnogo važnije ciljeve. Naprotiv, njihova ljubav prema Nerazurima ih umalo nije koštala gubitka bogatstva i tzv. core business-a. Naravno, današnji Nerazuri su sličniji aktuelnom PSŽ-u nego nekadašnjem Interu, ali barem u svom DNK ima istoriju i strast koje su neizbrisivo utisnute.

Inter će postojati i biti konkurentan i za deset i pedeset godina, što se ne može reči za PSŽ. Kada katarskoj familiji klub više ne bude potreban ili kada im dosadi kao zabava ili igračka, PSŽ će se vratiti da bude ono što je bio ranije: sporedna stvar u gradu u kojem su sve strasti zavodljive i spontane osim one prema fudbalu. Zato je PSŽ ”Potemkinovo selo” čije će kulise nestati sa odlaskom aktuelnih gazda.

U italijanskom timu igraju četvorica igrača kojima su ljubav prema Interu ubrizgali dok su još bili u kolevci. U njihovim porodičnm albumima slike mališana sa dresom Intera ili simbolima milanskog kluba zauzimaju centralno mesto. Oni su rasli učeći na pamet navijačke pesme i skandiranja severne tribine na Meaci. Oni su blago, dodatna vrednost, smisao fudbala koji ne stanuje u Parizu i koji je i pored milijardi evra ubrizganih iz Katara i dalje je u Gradu svetlosti samo sporedna stvar bez prideva “najvažnija”.

Apostrofirani “dečaci” Nikolo Barela, Alesandro Bastoni, Federiko Dimarko i Mateo Darmjan ne postoje i ne mogu da postoje u PSŽ-u, jer kada su fudbaleri Luisa Enrikea počinjali karijere u njihovim najsmelijim snovima i maštanjima nije bilo ni na horizontu PSŽ-а.

Kilijan Embape nije otišao u Real Madrid zbog para, u PSŽ- u su mu nudili mnogo više, otišao je među Blankose, jer je Madrid, kao Milano, fudbalski grad, jer fudbal nije samo novac, politički projekat, lečenje kompleksa ili ulaznica za visoko društvo.

Barela i Bastoni su odbili eksplicitno sve ponude koje su im stizale prethodnih godina. Nije rečeno da ih u budućnosti neće prihvatiti, ali neće otići iz istih razloga iz Intera kao što je Embape iz PSŽ-a. Mali Barela je sanjao da bude Dejan Stanković kad poraste samo zato što je sprski as nosio dres Inter i igrao u ulozi koja mu se sviđala.

Među igračima PSŽ-a, niko nije sa svojim ocem gledao utakmice pariškog kluba i navijao do iznemoglosti, a kamoli finale Lige šampiona, kao Alesandro 2010. godine u Madridu.

U PSŽ-u nema nijednog igrača koji bi da nije fudbaler gledao mečeve tima za koji nastupa na tribini sa najvernijim navijačima, a kamoli da bi bio vođa kao što bi to bio Dimarko na severnoj tribini San Sira da fudbalska karijera nije krenula u dobrom pravcu.

Darmjan je tek u poslednjoj fazi fudbalskog životnog puta realizovao dečački san da nosi dres Inter i to mu je produžilo karijeru. U Reskaldini, jednoj od mnogobrojnih varoši koje kruže oko Milana, kao sateliti i danas se prepričava iznenađenje kada je Mateo, jedan od najboljih đaka u školi, sve iznenadio kada je napisao da kada porate želi da bude kao Klarens Sedorf, tada vezni igrač Intera.

Njima treba dodati i Lautara Martineza. Argentinac nije kao dečak sanjao Inter, ali je u prethodnih sedam godina upio sve što Nerazuri nose u sebi i shvatio da malo koji klub na svetu odgovara argentinsku umotvorinu: „Que me quiten lo bailado“ ( u slobodnom prevodu: “ne mogu da mi ukradu ono što sam otplesao). Martinezov menadžer je pre nekoliko dana, pričajući o odbijenoj astronomskoj ponudi Atletiko Madrida, otkrio da mu je kapiten Intera, i pored toga što neizmerno voli Španiju i što bi želeo da živi u toj zemlji, kratko rekao: “Ne, samo Inter”.

Drugim rečima, istorija Intera je krcata velikim usponima i padovima, neizrecivim radostima i nepodnošljivim tugama, ponosom i gordošću. Nerazuri nose u sebi slavne šezdesete i generaciju Elenija Erere, ali i tragičnu ‘67 kada su u jednoj nedelji izgubili finale Kupa šampiona koje su imali u rukama i Seriju A zahvaljujući nesvhatljivom kiksu golmana Sartija. Inter je i ponos i gordost u izgubljenim finalima u Kupu/Ligi šampiona od mnogo jačih protivnika, kao što su bili Ajaks i Mančester Siti, ali i razdraganost 22. maja 2010. godine na Santjago Bernabeu i razoružavajuća tuga 5. maja 2002. godine i beskrajna sreća 06. maja ove godine.

Simone Inzagi može da napusti Inter već sledeće nedelje, Bepe Marota će takođe jednog dana otići baš kao i aktuelni vlasnici, čim nađu dobrog kupca (to je smisao spekulativnih fondova: kupiti povoljno, prodati skupo) i Lautaro i “Interova deca” će se preseliti u druge klubove ili u fudbalsku penziju. Ostaju navijači i kreirana kolektivna svest građena više od jednog veka koja se prenosi s kolena na koleno, kao u neprekidnoj navijačkoj pesmi s kojom se obnavlja zakletva:

“Tu non sai quanto ti amo
Tu sei vanto di Milano
Quello stemma sopra al cuore
Rappresenta il primo amore
Te l’ho promesso da bambino
Per sempre ti starò vicino”

“Ne znaš koliko te volim
Ti si ponos Milana
Taj grb iznad srca
Predstavlja moju prvu ljubav
Obećao sam ti kao dečak
Da ću uvek biti uz tebe”.

Fudbal je odvano postao biznis, ali to ne znači da su svi fudbaleri samo “plaćenici” koji igraju za sebe i novac i glume odanost klubu koji ih plaća. Četvorica Interovih “dečaka” i Lautaro Martinez su slamka nade da za najvažniju sporednu stvar postoji šansa da se neće pretvoriti, bar u dogledno vreme, u fudbalski NBA, gde se porazi i pobede žive uz kokice i hot dog i već sutrdan život ide dalje kao da ništa nije bilo.

Znamo ko će pobediti na kraju, ali ne znamo ko će pobediti večeras. I u tome je čar života.

FINALE LIGE ŠAMPIONA

Subota

21.00 (2.30) PSŽ (3.40) Inter (3.55)