Slavlje Intera posle osvajanja Lige šampiona 2010. u Madridu, © Reuters

Interov poslednji ples

Najnovije vesti

Svetislav Pešić (Pedja Milosavljevic/ STARSPORT)

Košarka

Nakić igra za Srbiju, Pešić saopštio koga će zvati iz Zvezde i Partizan Mozzart Beta

Ostalo

Rezzime dana (utorak): Engleski nižerazredni fudbal za elitnih 9 od 10 pogodaka

Vreme čitanja: 9min | pet. 22.05.20. | 08:06

Labudova pesma italijanskog fudbala i kamen međaš između dve epohe

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

U danima kada Netfliksov dokumentarni film o Majklu Džordanu i Čikago Bulsima „Poslednji ples“ obara sve rekorde u gledanosti na celoj planeti, obeležava se i desetogodišnjica „poslednjeg plesa“ velikog Intera. Ironija sudbine je da je predsednik Čikago Bulsa Džeri Rajnsdorf trebalo da uradi ono što je napravio predsednik Intera Masimo Morati (potvrdio je ceo šampionski tim), a Morati i Marko Branka je trebalo da kopiraju Rajnsdorfa i Džerija Krausa (zatvorili ciklus i krenuli u izgradnju novog tima). Visoku cenu lošeg tajminga su platili i Bulsi i Nerazuri: do danas se, ni jedni ni drugi, nisu ni približili danima slave.

Izabrane vesti

Za razliku od Bulsa, Inter nije imao Majkla Džordana, tim je bio sastavljen od „Pipena“, „Rodmana“ i „Kukoča“, a Murinjo je bio na visini Fila Džeksona, naravno, samo metaforički. U tome je i bila snaga Nerazura: nisu zavisili od jednog igrača, a bilo je barem pet, šest asova koji su mogli da odluče: od Milita i Etoa, preko Snajdera i Pandeva, do našeg Stankovića i Majkona. Havijer Zaneti je nosio traku, ali je stvarni kapiten na terenu i u svlačionici bio Esteban Kambijaso, Eto i Snajder su bili igrači sa najvećim talentom, Milito je bio golgeter, Majkon dodatna vrednost, Lusio i Samuel savršena kombinacija inteligencije, snage i prgavosti, Stanković i Zaneti pluća Nerazura, Tijago Mota metronom, Baloteli velika nada.

Ima mnogo simbolike u Interovoj Tripleti (Skudeto, Kup Italije, Liga šampiona). Danas možemo da kažemo da čarobna madridska noć od 22. maja 2010. pripada onoj kategoriji istorijskih događaja koje zovemo vododelnicama ili momentima u kojima se završavaju epohe. Trijumf na „Santjago Bernabeu“ nije bio samo poslednji evropski trofej Intera već i čitavog italijanskog fudbala, klupskog i reprezentativnog.

U periodu od 1985. do 2010, klubovi Serije A su osvojili osam Liga šampiona ili Kupa šampiona (pet Milan, dva Juventus i jedan Inter), a do finala je Milan stizao još tri puta, kao i Juventus, plus Sampdorija. U gotovo dve trećine finala, u tih četvrt veka, jedan tim je bio iz Serije A, Azuri su bili prvaci sveta, vicešampioni i bronzani, a igrali su i u finalu EP. U drugoj deceniji 21. veka italijanski fudbal nije osvojio nijedan trofej, a izgubio je tri finala, sva tri od Španaca: Juventusa nije imao šanse ni protiv Barselone 2015. a ni protiv Real Madrida 2017. dok je Crvena furija oduvala Azure u finalu Evropskog prvenstva 2012.

Interova Liga šampiona je bila labudova pesma italijanskog poimanja fudbala i upravljanja klubovima. Bio je to poslednji trzaj poslovne filozofije koju su oličavali Masimo Morati i Silvio Berluskoni, u manjoj meri Franko Sensi, Serđo Kranjoti i Kalisto Tanci. Bio je to kraj ere u kojoj su vlasnici klubova bili predsednici i vatreni navijači. Moratija je koštala milijardu evra ljubav prema Interu. Iz ove perspektive nekadašnji gazda Nerazura liči na poslednjeg fudbalskog Don Kihota, za koga fudbal nije bio biznis već strast, štaviše, bezuslovna ljubav, ostvarenje dečačkog sna, ispunjenje zaveta iz dana kada je uz svog oca Anđela gledao šampione Elenija Erere. „Prva moja misao po završetku meča sa Bajernom na Bernabeu odletela je ka mom ocu. Čini mi se da sam bio više srećan zbog njega nego zbog sebe”, prisetio se Morati madridske noći na 75 .rođendan proslavljen prošle nedelje.

Dijego Milito, strelac oba gola u finalu, © Reuters

Ima neke neponovljive katarze u Interovoj epopeji 2010, u tih 18 dana: od „prokletog“ 5. maja do 22. maja, od finala Kupa Italije do finala Lige šampiona. Interesantno je da su 22. maja titule prvaka Evrope osvojili i Juventus i Milan, ali je taj datum jednostavno monopolizovala Intereova Tripleta: delom, jer to nije pošlo za rukom ni pre ni kasnije nijednom italijanskom klubu, delom i zbog dubokog pečata u kolektivnom fudbalskom pamćenju.

Interova Tripleta je kovana 15 godina, od momenta kada je Masimo Morati u februaru 1995. kupio klub koji je nekada bio vlasništvo njegovog oca Anđela. Osam od poslednjih deset Skudeta Intera nose pečat familije Morati, kao i sve tri Lige ili Kupa šampiona i sve tri titule klupskog prvaka sveta. Pobednički Inter je neraskidivo vezan brojevima i sentimentima za Moratijeve, oca Anđela i sina Masima.

Moglo bi se reći i da je najveće dostignuće u italijanskom fudbalu izliveno u godinama poraza i velikih razočaranja: izgubljena titula u čuvenom meču sa Juventusom i nedosuđeni penal Julijana nad Ronaldom 1998, ispadanje u polufinalu Lige šampiona od Milana 2003, samo zato što je na prvoj utakmici Milan bio formalno domaćin (završena 0:0), a Inter na drugoj (okončana remijem 1:1).

Strpljenje i istrajnost su specifične odlike Masima Moratija: dve osobine bez kojih ne bi dočekao da donese Interu, posle 17 godina, prvi Skudeto i da posle 35 godina popne Inter na krov fudbalske Evrope. Znao je Morati da zvezde moraju, pre ili kasnije, da se poklope i da na koncu svi dugovi kao i krediti dolaze na naplatu.

Nekadašnji gazda Intera nije bio samo bogati industrijalac sa fiks idejom da ponovi uspehe oca. Njegova urođena dobroćudnost, blagost, džetlmenstvo, poštenje, iskrenost, dok je Inter gubio titule, a on novac, služili su njegovim protivnicima da ga ismevaju ili sažaljevaju. Inter, bogat i gubitnički, svima je bio simpatičan. Kada je počeo da pobeđuje raznorazni fudbalski orci su se obrušili na Moratija i Faketija u pokušaju da ih izjednače sa ljudima kojima je zauvek zabranjen rad u sportu, a nisu otišli u zatvor samo zato što je poslovično tromo i sporo italijansko sudstvo dozvolilo da im krivična dela, za koja su osuđeni u prvostepenom i drugostepenom postupku, zastare.

Stvaranje tima koji će osvojiti Tripletu počelo je dolaskom Dejana Stankovića januara 2004. i Roberta Mančinija u junu iste godine iz Lacija i Estebana Kambijasa iz Real Madrida. Nekadašnji predsednik Nerazura je bio zaljubljen u Roberta Mančinija, želeo je da ga dovede u Inter još dok je Mančo bio igrač, ali je Kranjoti bio brži i ubedljiviji. U leto 2005. stigli su golman Žulio Cezar i Valter Samuel, godinu dana kasnije Majkon.

Žoze Murinjo, © AFP

Masimo Morati je bio bolećiv i popustljiv prema fudbalerima, ali ne i prema trenerima: dok je igračima sve opraštao, šefovima stručnih štabova nije gledao kroz prste. Nešto znaju ili su znali o tome Roj Hodžson, Điđi Simoni, Marčelo Lipi, Marko Tardeli, Ektor Kuper…

Između Moratija i Mančinija je pukao film posle ispadanja u osmini finala Lige šampiona od Liverpula u martu 2008. Mančova rezignirana izjava posle još jednog neuspeha u Ligi šampiona da će bez obzira na ugovor koji ističe za četiri godine napustiti klupu Nerazura na kraju sezone, duboko je pogodila Moratija. Slučaj je hteo da Žoze Morinjo u tom periodu bude slobodan pošto je na početku sezone sporazumno raskinuo ugovor sa Čelsijem. Između Portugalca i Moratija je bila ljubav na prvi pogled. Žoze je imao sve osobine koje su se sviđale Moratiju kod trenera. Jedna posebno: nema povlačenja, nema predaje.

Najtrofejnijem predsedniku Intera se godinama podsmevalo zbog izjave njegovog trenera Roja Hodžsona: „šta će nam Roberto Karlos, mi imamo Pistonea”. Prelazak Karlosa u Real Madrid se smatra jednim od najunosnijih poslova u istoriji fudbala, međutim, Morati je u tri rate naplatio Madriđanima najboljeg levog beka svih vremena: uzeo je gratis Kambijasa, i za bagatelne cene Valtera Samuela i Veslija Snajdera.

Između Crvene zvezde Dragana Džajića i Intera Masima Moratija postoji jedna velika sličnost: osvojili su Evropu posle prodaje najboljeg i najharizmatičnijeg igrača. Kao što je Zvezda pustila Dragana Stojkovića Piksija u Marsej tako je Inter za 45.000.000 evra i Samuela Etoa poslao Zlatana Ibrahimovića u Barselonu. Druga sličnost se odnosi na Belodedića i Lusija, kao što je rumunski Srbin bio profil igrača koji je nedostajao Zvezdi, tako je Brazilac bio savršen kao partner Valtera Samuela: Lusio je plaćen Bajernu malo više od 5.000.000 evra.

Sa naknadnom pameću se da zaključiti i da je sezona 2009/2010 bila vrhunac karijere Žozea Murinja. Posle ispadanja u četvrtfinalu Lige šampiona od Mančester junajteda u proleće 2009, Portugalac je shvatio da mora da izvrši remont tima ako želi da posle Porta i sa Interom stigne do fudbalskog Monblana.

Murinjo je u letu promenio praktično polovinu startera. Osim Ibrahimovića, tim su napustili Burdiso, Maksvel, Adrijano, Kruz, Figo, a u januaru je otišao Patrik Vijera. Kordoba i Materaci su prihvatili da budu rezerve. Zahvaljujući transferu Ibre u Barsu nije došao samo Eto, već i Tijago Mota i Dijego Milito na koje je potrošen veći deo keša koji je stigao od prodaje Zlatana. Šlag na tortu je bila kupovina Veslija Snajdera od Real Madrida. Lusio, Tijago Mota, Snajder, Eto i Milito: pokerisssimo, rekli bi Italijani. Murinjo je pogodio svih pet pojačanja, plus šesto, Goran Pandev, koji će se pridružiti timu u januaru.

Dejan Stanković sa peharom Lige šampiona, © AFP

Inter Triplete je bio i savršena ravnoteža argentinsko-brazilskog duha koji je nekada igrao tango, a nekada sambu. Na jednoj strani Kambijaso, Samuel, Zaneti, Milito, na drugoj Lusio, Majkon, Žulio Cezar, Tijago Mota, među njima četiri Balkanca Stanković, Kivu, Pandev i Arnautović, par Italijana Materaci, Toldo, Baloteli, Orlandoni, dvojica Afrikanaca Eto i Muntari i Holanđanin Snajder. Nomen est omen, Internacionale bukvalno.

Murinjo nije samo ukomponovao tim već je pronašao pravu dimenziju za igrače koje je imao na raspolaganju. Najjači adut šampionskog tima Nerazura nije bio napad, već odbrana. U očima navijača i pamćenju publike su golovi Princa Milita, ali Murinjova mašina je najbolje od sebe davala na sredini terena i u odbrani. U anale i fudbalske udžbenike je ušla transformacija najtalentovanijeg fudbalera Intera Etoa u levog beka. Mnogi će vam danas reći da je Inter otvorio put ka tituli prvaka Evrope kad je Murinjo ubedio Etoa da se žrtvuje za tim, da svoje ambicije podredi klupskim. Žulio Cezar sa Majkonom, Lusiom, Samuelom i Zanetijem ispred sebe, te bedemom na sredini terena koji su činili Kambijaso, Tijago Mota ili Stanković, plus Eto, primao je manje od pola gola po utakmici, pa nikom nije upalo u oči što je Inter Triplete postizao malo više od jednog gola po utakmici (1,30).

Prošlo je deset godina od madridske tople noći u kojoj je Milito dva puta poslao nesrećnog Van Bujtena po burek, a Havijer Zaneti stavio na glavu pehar sa velikim ušima. Prohujala je decenija od zagrljaja i suza Žozea Murinja i Marka Materacija u garaži stadiona „Santjago Bernabeu“, od lude noći u Milanu i 50.000 navijača u šest ujutro na San Siru.

Osvojiće Inter još Liga šampiona, vratiće se Italijani na velika vrata u klupskom i nacionalnom fudbalu, ali trijumf u Madridu ostaće kao kamen međaš, između stare i nove ere, spomenik vremenu kada su predsednici i vlasnici klubova bili navijači i kada fudbal nije bio biznis, sredstvo za propagandu, promociju i takozvani politički soft power.