INTERVJU – Dejan Dražić: Ostaje žal zbog Partizana, Zvezda napravila veliki korak za srpski fudbal

Putevi su im se ove nedelje u Turskoj još jednom ukrstili. I ponovo su Dejan Dražić i Partizan bili na suprotnim stranama. Doduše, u prijateljskoj utakmici. Mada za brzonogo krilo bila je više od pukog kontrolnog meča na antalijskom suncu. Bila je to prilika da se još jednom dokaže protiv matičnog kluba u kojem nikad nije dobio šansu. Ali, kako fudbaler Jagelonije i sam kaže u razgovoru za Mozzart Sport, nakon onog gola u dresu OFK Beograda pre nešto manje od sedam godina na Topčiderskom brdu, želja za dokazivanjem nije toliko jaka. Prakično je nema.

"Ta euforija što sam igrao protiv Partizana nestala je baš tog trenutka, da nešto dokazujem, jer sam dokazao u OFK Beogradu. Tad me uhvatilo ono: "E, mislim da je trenutak da shvate šta su izgubili". Tad se i desilo, jer sam izgoreo u želji. Dao sam gol i samo pokazao poštovanje prema klubu u kojem sam ponikao, gde sam prošao tolike godine. Ostaje žal što nisam mogao da stignem do prvog tima. Kao i svaki igrači iz omladinskog tima, imao sam cilj da stignem do seniora, da pratim svoje snove, ali Bože moj, vreme će pokazati svoje", počinje Dražić intervju za Mozzart Sport.

I pokazalo je. Ili se makar činilo tako. Posle dve godine u OFK Beogradu usledio je transfer u Seltu, koji je, priznaje, bio neočekivan. Ali, malo šta je osim samog transfera i prelaska u Vigo bilo bajno.

"Bilo je iznenadno. U trećem kolu smo igrali protiv Zvezde, izgubili smo 2:6, i odmah posle te utakmice sam dobio poziv. Gledao sam da li da idem ili ne, san mi je uvek bio da igram u La Ligi, tako da sam dečački san ostvario prelaskom u Seltu. Pomislio sam, kao i svako dete sa 18-19 godina, da ću da igram, došao sam kao pojačanje, međutim, kad sam došao tamo, to je drugi svet. Zamišljao sam je to nivo više, ali ne baš toliko."

Uticaj na limitiranost Dražićeve minutaže na Balaidosu imala je i prejaka konkurencija u napadu, ali i igra u jednom pravcu koja je na Pirinejskom poluostrvu nezamisliva, neprihvatljiva.

"U isto vreme smo došli i Jago Aspas, Džon Guideti, Danijel Vas i ja. Konkurencija je bila prevelika. Bili su tu Nolito, Oreljana... Ta generacija je ušla u Ligu Evrope, a to Selta nije uradila petnaestak godina. Štaviše, nije bila peta na tabeli. Došao sam 2015, oni su tri-četiri godine ranije ušli u La Ligu, tako da je to bio preveliki uspeh, ali zbog toga što su to bili takvi igrači, da kad sam došao, mogao sam sa da gledam i da uživam sa klupe. I dalje sam ja želeo da dokažem šta znam, ali osim u Kupu i prvenstvu kada je počelo da se igra sreda-subota, nisam imao prostor u tom trenutku. Znam da me je trener dosta cenio, čak i kad sam otišao iz kluba imao sam kontakte sa njegovim pomoćnicima. Posle mi je i rekao da nije imao gde da me stavi pored takvih igrača. Posle tri-četiri meseca provedena u Španiji rekao mi je: "Ti si tek sad igrač za La Ligu". Jer pre toga oni su u Španiji imali ofanzivu i defanzivu, ja sam u OFK Beogradu imao samo ofanzivu, i to je bio problem. Prva dva-tri meseca sam bio pod tabletama, sve me živo bolelo od treninga. Nije bilo suvog trčanja, ali je to bio takav ritam da nisam mogao sve da pohvatam. Tek kad lopta dođe kod mene mogao sam da pokažem nešto, ali da se vratim u defanzivu..."

Foto: AFP

Odlazak na kaljenje, da se privikne na novu sredinu i stil fudbala, bio je jedina opcija, ali i tamo, u Valjadolidu, paklena konkurencija. Pritom, stepenik niže, Segunda, prvenstvo koje je Dražiću čak i manje prijalo od Primere.

"Tražio sam da idem da igram, otišao sam u Segundu, u Valjadolid, gde su takođe bili dobri igrači. Haime Mata sada igra za Hetafe, postao je reprezentativac Španije, bio je Raul De Tomas, koji je bio igrač Reala, potom i Benfike, sad u Espanjolu. Gde god sam otišao bilo je igrača koji su bili poznati španskom fudbalu, dok sam ja dolazio sa strane, iz male države. Borio sam se, borio, ali jednostavno nisam dobio šansu. Tek u februaru sam počeo dobro da treniram, kada mi je trener rekao da me treba maksimalno. Borili smo se za plej-of, bio je potreban svaki igrač, počeo sam da igram, bukvalno na kraju, ali nažalost nismo uspeli da uđemo među prvih šest ekipa. Vratio sam se u Seltu, gledali smo šta je najbolje za mene, nisam uspeo da nađem zajednički jezik sa klubom u visini obeštećenja koje bi neko mogao da plati."

Tada je po prvi put postala aktuelna priča o povratku među crno-bele. Umesto toga, najbolja sezona u karijeri.

"Pominjao se i Partizan, želelo me je dosta ekipa. Imao sam ugovor na pet godina, oni su hteli da me guraju na pozajmice. Verovali su u mene, ali vremenom se sve menjalo. Jer kad smo ušli u Ligu Evrope, porastao nam je i budžet. Ja sam došao za 1.200.000 evra, a sledeće sezone su stigli Pjone Sisto za sedam i Emre Mor za 14 miliona. Sve se promenilo, ne samo fudbalski, već i finansijki i ljudi u klubu su morali da opravdaju uložen novac. Rekao sam da neću na pozajmicu, ali su oni hteli da me šalju samo u Segundu. Meni ta liga nije prijala, prejaka je, teška, dosta teža nego La Liga, barem meni. Posle dve-tri nedelje sam rešio da ću definitivno da ostanem u Selti B, jer sam trenirao sa prvim timom, i onda dođem na utakmice B tima, gde se radi nešto sasvim drugo. Tako da sam proveo možda i najbolju fudbalsku godinu u Selti B, gde sam odigrao oko 45 utakmica. Baš lepe uspomene imam iz treće godine u Španiji. Bilo je i životno dobro, naučio sam kakvi su ljudi, pošto sam mislio da su svi oko mene pošteni. Međutim, tek sam onda shvatio da nije baš tako. Naučio sam jezik, stekao dosta prijatelja sa kojima i danas komuniciram."

No, tada je i konačno došlo vreme da napusti Španiju. I ponovo interesovanje Partizana. Ali, Dražić je izabrao drugi "srpski" klub.

"U tom trenutku u Partizanu su bili Leonardo i Leandre Tavamba, Mare Janković, Dača Pantić... Znalo se da će oni da igraju i nisam hteo da dolazim da bih video da li imam mesta u Partizanu. U tom trenutku se govorilo da će Leonardo da ode, pa smo se dogovorili da ako ode, sednemo i konkretno razgovaramo. Jer ako ne ode, a ja dođem, da stvaramo jedan drugome konkurenciju i nije baš pametno. Jedina konkretna ponuda, a da nije Segunda, bio je iz Slovana. Bio sam zadovoljan uslovima, bilo je dosta Srba. Aleksandar Čavrić sa kojim sam igrao u OFK Beogradu, Vukan Savićević iz Zvezde i još dvojica-trojica. Srbi su bili i trener i fizioterapeut, kao srpski klub u jednom trenutku."

Foto: AFP

Trenutno je u Zaglebju, i kako kaže, ne razmišlja o povratku u srpski fudbal, i mada ne isključuje ni tu opciju, ima mnogo ambicioznije planove.

"Vidim da se srpski fudbal mnogo poboljšao. Mnogo igrača se vratilo iz inostranstva, gde su stekli iskustvo. Zvezda je napravila veliki korak za srpski fudbal, dva puta su izašli u Ligu šampiona, pre toga u Ligu Evrope. Dugo unazad nismo imali tako nešto. Partizan je ulazio ranije, ali ne godinu za godinom. Što se mene lično tiče, ne mogu da se kažem da se vidim u Srbiji, ali fudbal je takav, nikad se ne zna. Uvek bih voleo da igram kući, ali trenutno gledam da odem u neku ligu petica. Prošao sam srpsku ligu za sada, ali nikad se ne zna, možda se vratim na leto ha-ha-ha, a može da se desi za godinu dana."

U Lubin je stigao na instistiranje Martina Sevele, čoveka sa kojim je prethodno radio u Slovanu. I da ne bi ubeđivačkih moći slovačkog stručnjaka, teško da bi Dražić pristao na Ekstraklasu, jer priznaje da i nije preveliki fudbalski fanatik, odnosno da nije bio upućen u stanje fudbala u Poljskoj.

"Kada sam došao u Slovan, oni nekoliko godina nisu osvojili titulu. Odlučili su da malo pojačaju budžet, i te godine kada sam došao doveli su još tri-četiri dobra igrača. Napravili su dobru ekipu, trener Martin Ševela je došao pola godine ranije i lepo sam se uklopio u tim. Došao sam na kvalifikacije za Ligu šampiona, ispali smo od Rapida iz Beča, i posle smo osvojili ligu, mogu slobodno da kažem bez ikakvog pritiska, sa petnaestak bodova više. Sledeće godine ponovo kvalifikacije za Ligu šampiona, ispali smo nesretno od Nikšića. Gluplje u životu nisam ispao, ali su se momci zaista borili do kraja. Promenio se trener, došao je novi iz B tima, nastavili smo kvalifikacije za Ligu Evorpe, u četvrtom kolu smo PAOK dobili, ni mi sami ne znamo kako. Kod kuće i nekako, u zadnjem minutu smo dali gol posle duge lopte, štoperi se sudaraju, golmanu ispada lopta, i sa linije damo gol. Ali kad smo otišli kod njih, prelep fudbalski doživljaj, navijači... Nekako smo prošli dalje, ušli u grupnu fazu, i posle dve utakmice četiri boda, mi prvi u grupi. Ali onda gol sa četrdeset metara protiv Vulverhemptona, pa i penal, i od tog trenutka smo znali da nas više neće. Ispali smo iz grupe, došao je januar i svi smo imali ponude. Moj agent je pričao sa klubom da li da idem, oni su rekli da nema potrebe jer igram konstantno. I onda se približio februar, oni mi kažu da moram na pozajmicu. Prvo nisam hteo da idem, ostalo je tri meseca do kraja sezone, treba ponovo da učim jezik. Znao sam kako mi je bilo u Španiji, rekoh da sačekam tu još tri meseca, ostanem tu i odlučim na leto. Na kraju je trener bio uporan i ubedio me da dođem u Zaglebje. Jer ja, da budem iskren, ne pratim previše fudbal. Nisam imao pojma o Poljskoj, ali mi je on rekao: "Dođi, nemaš pojma šta je Poljska. Marketing, tereni, uslovi...". Slovačka nije taj nivo. Trener me opet zvao nazad, a kad te trener hoće, osećaš se mnogo bolje. Osećam se kao kod kuće, znam da imam slobodu, i trenutno doživljavam najbolje trenutke u karijeri."

Po svemu sudeći više se u Slovačku neće ni vraćati.

"Sa Slovanom sam produžio ugovor na još godinu dana, jer da nisam, kad bih se vratio sa pozajmice, ostala bi mi još godina. Oni nisu hteli da rizikuju da ja sačekam još pet meseci, kad bih mogao da pregovaram sa drugima, onda su mi dali ultimatum da produžim ugovor na još godinu dana, da bih kad se vratim imao još dve godine ugovora. Planovi su mi da izađem iz Slovana, što je i njihova želja. Imaju dosta igrača, nikoga nisu prodali, osim Šporara u Sporting. Klubovi malo precenjuju, jer ko god da nazove, oni traže nerealne cifre i to ne može tako. Dogovorili smo se da odem na leto, da donesem ponudu i neću imati problema."

Foto: MN Press

Da ne zaboravimo ni period u OFK Beogradu. Za Dražića je on bio jedan od najbitnijih, jer odatkle je krenuo u putešestvije po Evropi, pa mu aktuelna situacija u kojoj se nalaze Romantičari dosta teško pada.

"Svako ko malo više prati fudbal zna da je OFK Beograd klub koji ima tradiciju i takve igrače izbacuje, da mislim da je svakome žao što je takav klub u toj situaciji. Ali još kada sam ja otišao na početku sezone, oni su na kraju iste ispali i ni tada mi nije bilo prijatno da vidim tako nešto. I dalje sam u kontaktu sa ljudima u klubu, oni sada imaju novu upravu, i ako bilo kako u budućnosti mogu da pomognem uvek sam na raspolaganju."

Ipak, da razgovor završimo vedrijom temom - šta je sa prepoznatljivom frizurom?

"Ne raste više ha-ha-ha. Promenio sam imidž, ostario, odrastao. Desilo se to da sam otišao u Španiju, gde od 12 meseci osam bude sunčano, a onda dođe novembra, decembar, januar gde pada kiša. Namestim kosu, ali kad god izađem padne kiša, i posle godinu dana, na letnjoj pauzi otišao sam kući, sedeo sa društvom i samo sam odjednom izašao. Pitali su me gde ću, rekao sam da se brzo vraćam, otišao sam kod frizera prekoputa, i vratio se, a oni mi kažu:"Šta si to uradio za 15 minuta?", završava Dražić anegdotom.